ElPadrino wrote:
Inače, samo da odbranim brata fikretu, ne radi se ni o kakvom botu, već vjerovatno čovjek samo malo emotivnije doživljava stradanje Ukrajinaca. Mi, Srbi, trebali bi biti neutralni ali u bukvalno smislu te riječi. Naravno da je na neki način svakom od nas drago kada vidi Rusiju koja je moćna, ali ne trebamo zaboraviti da Ukrajina nije priznala Kosovo i sve ostalo, kao i da je to u suštini jedan narod.
I niko da spomene našu vlast, koja je ovaj put zaistra državnički postupila. Treba biti pošten i reći - svaka čast.
Формулација коју су саставили јесте најбоља могућа по нас у овом моменту, мада бих ја то другачије рекао али добро, зато неко попут мене никад неће бити ни близу било какве функције.
Овај први део, односно аргументација о Украјини која није признала терористичку творевину на Космету и њеним војницима који чувају Србе и њихове светиње, заслужује нешто дубљу анализу. Прво, шта уопште страни, па и украјински војници траже на нашој земљи? Дошли у оквиру мировне мисије би био најлаганији одговор, и у крајњој линији је тачан. Кад смо то утврдили, да пређемо на мотиве њиховог доласка. Иако Украјина није учествовала у агресији на нашу земљу/земље, њени војници су овде. Невезано за задатке које обављају, ту су као приколица окупатора. Није Украјина једног дана видела како наш народ пати и његове се светиње уништавају, па им прокључала словенска крв и одлучили су да бране своју браћу. Не, дошли су овде искључиво да се докажу онима који су и креирали такву ситуацију, односно онима који су нас напали и окупирали део територије. То важи како за Српску, тако и за Космет. Пошто верујем да је то јасно и не треба посебно детаљисати, идемо ина следећу ставку, то јест непризнавање терориста на Космету. Да којим случајем Украјина нема сличан проблем са својом територијом, односно да је уверена како тај проблем може да реши или да је била способна већ да га реши, ко овде сумња да би они истог момента признали терористе? Исто важи и за Шпанију, а можда бих одатле изузео Кипар, Грчку и Румунију чији ми мотиви делују чисти и пријатељски.
Последњу ставку у овој причи, то јест некакво имагинарно словенско братство можемо лагано да искључимо из расправе, јер је та теза пала у воду не једном, него више пута кроз историју и своди се само на пусте жеље без много додира са реалношћу. Ми смо то осетили на својој кожи у вековном суочавању са Хрватима и муслиманима (Бугаре не рачунам у Словене), а не треба ваљда да наводим друге примере из прошлости и на другим територијама. Словенски свет, за разлику од германског или романског, попуцао је по шавовима одавно и до те мере да је питање може ли се такав израз користити чак и неформално.
Кад се све подвуче, бити Србин и бити неутралан у овој ситуацији, исто је као и бити политички коректан. Ја стварно мрзим и тај израз и све што он представља, а такође верујем да и већина национално свесних људи дели то мишљење. Ми овде не причамо о вођењу државе, већ о комбинацији разума и емоција код просечног Србина (уколико и тако нешто постоји, јер смо као друштво такође јако подељени по више основа), а и једно и друго води ка закључку који подразумева сјебавање марионетске творевине зване Украјина тако да од ње не остане ни пепео, иначе би та "држава" била само још једно оружје у рукама Запада, ни по чему другом значајна. На патњу народа сам огуглао још кад је мој народ патио, нико нас тада није жалио и то саосећање ми је пресушило одавно.