Вести

[prcko]

Uapsise Asanza.

[жабац]

Овај пандур пустио сузу јбт, баш му је тешко пало.

[čompika]

Primer kako se za narod ne treba žrtvovati, tj barem ne očekivati kasnije ništa od svoje žrtve da će te neko podržati.
Bukvalno se sve ispinovalo, zaboravilo ili najžalije ne mari se za istinu.

[Brdja]

Ljudi su ološ. Planeta životinjama.

[čompika]

[ElPadrino]

A da tragedija bude veca, taj isti zapadnjacki olos ukljucujuci I one preko okeana ce da sere o nekoj satro demokratiji u ovim sirotinjskim drzavama..

Demokratija je najveca obmana u istoriji covjecanstva.

[нуклеарни удар]

Zapamtite dan kada su došli po Assangea, onog koji je dao sebe za vas, onog koji je mučen zbog istine i pravde

Obratite pozornost na to gdje ste sad, jer možda vas jednog dana budu pitali gdje ste bili na dan kada je uhićen Julian Assange. Bio bi to bolji svijet, koji bi pamtio ovaj dan kao bitan za svoje postojanje. Više od čovjeka uhićeno je danas u centru Londona, više i od ideje - uhićena je istina u ljudskom tijelu, iznemogla, od surove bitke sva prebijena, ali još uvijek jedina.

Neki će mu dati evolucijski oblikovan, a drugi božanski stvoren povod, no činjenica je da u mnogim ljudima tinja taj osjećaj za pravdu. Teško je dosežna, no iznimno lako shvatljiva, do te mjere da je se ne mora ni objašnjavati - pravda se osjeća u istoj mjeri kao i sunčani dan. To prokleto londonsko vrijeme škrto je sa suncem, pa i danas, u suprotnom bi ovo bilo prvo Julianovo izlaganje suncu nakon gotovo 7 dugih godina. U malo kojem zatvoru čamilo se u ovom stoljeću kao što je Julian čamio u uska četiri zida ekvadorske ambasade u Londonu.

Bio je to neki čudan trenutak neopravdane euforije, tada, prije kojih desetak godina. Osjećaj da će tehnologija izmaknuti kontroli režima koji se kopira od države do države i tako uzduž i poprijeko svijeta. Osjećaj da je tek sada zapravo završilo mračno doba, s nekoliko stoljeća zakašnjenja. Da će istina moći biti uploadana, postavljena na mrežu i dostupna svima.

Među ljudima, koji jesu željni pravde kao malo čeg drugog, aktivirali su se i oni koji su shvatili da se nalaze u vremenu i mogućnosti da mogu biti glasnici istine - bilo da su imali plan kako toj istini ugraditi pojačalo s globalnom dozom ampera, što je učinio Julian Assange pokrećući WikiLeaks, ili bilo da su shvatili da u rukama drže ključ pod kojim je istina skrivena, kao što je bilo u slučaju vojnikinje Chelsea Manning.

Ako su istina i pravda toliki zanos još i snažnije grmi spoznaja da se zločini i laži maskiraju upravo u istinu i pravdu. Takav je slučaj bio s imperijalističkim ratovima na Bliskom istoku, gdje su pod lažnim povodima nestale stotine tisuća ljudi, za interese ničeg ljudskog - geopolitike, nafte, novca... Zahvaljujući ljudima kao što su Assange i Manning, danas znamo nešto više o svemu tome. Manning je, stavljajući svoj život na kocku stavila istinu na jednu još višu stepenicu - dokumenti američkih ratnih zločina u Iraku procurili su od nje, nošeni tom mrežom koja nas je trebala izvući iz mračnog doba, sve do Assangea i njegovog WikiLeaksa, da bi tamo bili objavljeni kao optužnica protiv ratnih vođa, ali i na sramotu svih onih koji su - zabludom ili vlastitom izopačenošću - podupirali te ratove i invazije.

Manning je pronađena, uhićena i za otkrivanje istine o ratnim zločinima umjesto Nobelove nagrade za mir dobiva 2013. godine 35 godina zatvora u strogoj tamnici disciplinske vojarne Fort Leavenworth. Nekoliko godina kasnije američki predsjednik Barack Obama, koji je i sam ekspandirao američke vojne intervencije, odglumio je pred kraj drugog mandata čin milosti te je drakonsku kaznu za Manning smanjio te ona izlazi iz zatvora 2017.

Znajući što se dogodilo Chelsea Manning, dok je izgledalo da će trunuti u samici svih 35 godina, bilo je i drugih koji su bili spremni staviti sve na kocku za istinu. Jedan od njih je Edward Snowden, bivši zaposlenik američke CIA-e i NSA-a, koji je svijetu otkrio magnitudu totalne špijunaže provođene od strane njegovih poslodavaca. Prešao je svijet da obznani istinu. Sam bi teško uspio, no pomogao mu je hrabri novinar Glenn Greenwald. Operacija spašavanja njega i istine bila je uistinu filmska, no uz pomoć WikiLeaks odvjetnice Sarah Harrison uspjeli su Snowdena iz Hong Konga prebaciti u Moskvu - možda ne idealno mjesto gdje je Snowden želio završiti, no po njega u ovom odnosu globalnih snaga možda i jedino gdje će biti siguran, barem za sada, od progona.

Julian Assange pak, kojem u SAD-u prijete ne samo tamnicom već i smrtnom kaznom, od početka je bio "glavni trofej". On je borcima za pravdu pokazao put, dao im platformu, potaknuo ih da krenu naprijed, da budu glasnici istine. Kao takav on je kudikamo opasniji od "običnih zviždača" po globalne režime kojima je "istina" proizvod za mase - iz njihovih tvornica, dakako.

Protiv Assangea se prvo podigla optužnica za navodne seksualne prijestupe u Švedskoj, nešto u što mnogi sumnjaju, no ista je samo sredstvo za njegovu deportaciju iz Britanije u Švedsku otkuda mu prijeti izručenje SAD-u.

Dani kada je Assange još uvijek bio u bijegu od nepravde bili su poprilično drugačiji dani od današnjih jer je svijet bio veći. Bilo je tu nekolicina manjih, ali ponosnih, država koje su i same odlučile stati na stranu pravde i istine. Ponajviše je riječ o zemljama Latinske Amerike koje su nastale iz ili neposredno uz Bolivarijansku revoluciju Huga Chaveza u Venezueli (koja je pak stigla nekoliko desetljeća nakon Castrove revolucije na Kubi) - jedna od tih zemalja bila je i Ekvador gdje je tada na vlasti bio ljevičarski predsjednik Raphael Correa, čovjek takvog kalibra da bi vjerojatno, da je bio u situaciji poput Assangea, Snowdena ili Manning, učinio isto. Zahvaljujući njemu Julian je u zadnji trenutak izbjegao hapšenje u Londonu te je ušao u zgradu ekvadorske ambasade gdje mu je dodijeljen azil.

Zadnje što je želio je da tamo u skučenom prostoru provede idućih 7 godina, ali upravo to se dogodilo. Što je očekivao da će se dogoditi? Isto ono što su očekivali Manning, Snowden i mnogi drugi... romantično i idealistički - da će istina promijeniti svijet. Ipak, poplava istine nije stigla. Mnogi drugi s ključem u ruci odlučili su ipak ne otvarati tu kutiju, preferirajući udobnost vlastitih beznačajnih života umjesto da se pridruže borcima koji su se upustili u mijenjanje svijeta.

Nije stiglo čak ni priznanje za njihov herojski čin. Tu i tamo bi se njihove objave, ako su se dale politički iskoristiti, pohvalile, ali to je to. Bilo je prosvjeda, ali ne masovnih. I nakon što je o ratu u Iraku otkriveno toliko toga isti počinitelji su bez previše otpora dan i noć bombardirali Libiju 2011. godine da bi se ostatak svijeta ponašao kao da je to nešto normalno.

Iz svega toga, ako bi nas ovaj tužan dan nagnao na pesimizam, mogli bismo zaključiti kako svijet nije spreman za istinu - ili još gore - ne zaslužuje istinu... I taman kada nam takve misli navru, razbija ih poznati glas - Julian Assangea, dok ga policija izvlači iz zgrade i gura u policijsko vozilo uzvikuje: "Oduprite se! Možete se oduprijeti!".

I u pravu je. Otpor nikada nije uzaludan. Prije ili kasnije istina mora pobijediti - pomisliti da neće biti tako učinilo bi uzaludnim ne samo otpor, učinilo bi uzaludnim sve.

Od ratnih zločinaca na globalnoj razini do sitnih kradljivaca na niskoj, od izrabljivača svih vrsta pa sve do oportunista koji će puniti svoje džepove tvrdeći da se protive izrabljivanju, svi slojevi nepravednih danas su sretni što je uhićen Julian Assange. Naivci, Julian Assange samo je čovjek kojeg su mučili i kojeg će sada mučiti još i više. Osjećaj za pravdu ne može se baciti iza rešetaka jer bi onda trebalo porobiti i cijeli ljudski rod - nije da nisu probali, stavljajući cijelo čovječanstvo u informacijsko roblje, ali uzalud. Veseli ih ljudska letargija, beznađe, nedostatak ljudi na ulicama, no kriva je to procjena. Ako ljudi nema to znači da se bore za život i nemaju vremena za kontroliranu opoziciju i njihov aktivizam, dok se jednom ne pojave svi, odjednom, svi oni koje se već otpisalo.

Assange je uspio, informirao je svijet da je istina pod ključem, pod cenzurom. Ta spoznaja može biti još i moćnija od objave same istine. Assange je pridonio demontiranju transa u kojem se ljudski rod nalazio, vjerujući da mu se istina servira u večernjim vijestima. Osvješteniji svijet je i njegova velika zasluga, a taj svijet neće razočarati, bez obzira na sve, jer koliko god se trudili biti mimo svega, zatvoreni u svoje male živote, osjećaj za pravdu i istinu ugraviran je po osnovi u tolike ljude i neće im dati mira, neće im dati da bezdušno gledaju kako Assangea odvode bez da barem ne pomisle - "evo čovjeka koji je dao sebe za nas", a na valu te plemenite ideje stvarana je cela novija ljudska istorija.

[Banda Descontrolada]

Ljudi su ološ. Planeta životinjama.

Planeta bi bez ljudi bila savrsena.

[kocka]

Па шта онда живите који курац када би све било завршено без вас ?

[Banda Descontrolada]

Onako...

http://mondo.rs/a1179189/Info/Srbija/Srbi-sa-Kosova-krenuli-peske-za-Beograd.html

[Brdja]

Па шта онда живите који курац када би све било завршено без вас ?

Da jebemo radoznale. Poz od petog tri

[Rođaci]

„Švajcarci“ da zahvale Đilasu, a ne Vučiću

Dužnici u stvari žele rešenje nalik onom iz Mađarske ili Hrvatske, a to bi koštalo koliko trećina para koja je godišnje oduzimana penzionerima Srbije. Pa vi vidite

Da se Đilas i njegov Savez za Srbiju nisu 21. marta našli među štrajkačima iz udruženja CHF Srbija i podržali ih u borbi „sa neljudskim kreditima u švajcarskim francima“ – ove lakrdije ne bi ni bilo. A kad je lakrdija nastala, šta je bilo logičnije, nego da predsednik države preuzme štafetu i vrati zalutale štrajkače u svoje okrilje?

I uspeo je. Nije prošlo ni nedelju dana, dok se parola „hvala Đilasu i Stefanoviću na podršci“ nije pretvorila u bezuslovnu podršku i poslušnost Vučiću. Koji je, ruku na srce, pokazao više ekonomskog znanja od Đilasa i Stefanovića i u lice štrajkačima rekao šta je osnovni problem sa njihovim kreditima: „Tu ne postoji potpis ni Đelića, ni Đilasa, ni Jelašića, već stoji vaš potpis.“ A još manje je prihvatio Đilasovu poruku bankama: „Pretvorite kredite u evre, zaračunajte normalnu kamatu, dodajte procenat-dva na to što su bili krediti u ’švajcarcima’ i prestanite da uništavate živote ljudima. Dobro ćete zaraditi i ovako.“

Umesto toga, predsednik je, kako dolikuje diktaturi, na stepenicama Vrhovnog kasacionog suda, najavio šta će se u tom sudu iduće nedelje dogoditi. Da će, dakle, sud doneti rešenje, te da nema potrebe da nastavljaju štrajk glađu. Znajući gde žive i da je važnije mišljenje izneto ispred ulaza u zgradu suda, nego ono u samom sudu, ljudi se u miru raziđoše.

I bi tako. Ne kasneći ni minut za predsednikovim obećanjem, VKS je objavio stav da sudovi mogu da ponište valutnu klauzulu u ugovorima o kreditu u švajcarskim francima, ako se ispuni par uslova – da banke ne dokažu da su se i same zadužile u švajcarskim francima, kao i da su klijente pismeno upozorile na rizik koji preuzimaju. Sporni krediti se tada konvertuju u evre, po kursu koji je važio na dan zaključenja kredita.

I nastade lakrdija. Najpre su se razišla dva udruženja – Efektiva i CHF Srbija, gde je ono prvo odmah odbacilo, a drugo se iskreno zahvalilo predsedniku Vučiću što ih je „ispoštovao“.

Zašto se buni Efektiva? Verovatno zato što im je jasno da se konverzija „švajcaraca“ u evre jednostavno ne isplati. Zašto? Hajde da to začas objasnimo, i to baš na primeru koji je Efektiva svojevremeno često u medijima koristila. Uzeli su primer dužnika iz 2008, koji je uzeo kredit od 70.000 švajcarskih franaka (tadašnjih 43.000 evra), na 25 godina. Dužnici su imali izbor: da uzmu kredit u „švajcarcima“, sa kamatnom stopom od pet odsto ili da podignu kredit u evrima, sa kamatom većom od devet odsto?

A „švajcarac“ je tada već petnaestak godina bio stabilan i kretao se na nivou od 0,55 do 0,65 evra za franak. I lako se mogla izračunati granica isplativosti – dokle bi „švajcarac“ mogao da skoči, pa da se dužniku trošak otplate ova dva kredita izjednači. A taj, granični kurs, iznosio je baš koliko iznosi danas - 0,89 evra za jedan franak.

I sad pogledajte grafikon: sve dok je kurs ispod tih 0,89 evra za franak, kredit u „švajcarcima“ se više isplati. Onoliko koliko iznosi plavom bojom osenčena površina na slici - tolika je čista dobit onih koji su kredit uzeli u „švajcarcima“ u odnosu na one u evrima.

U međuvremenu, kako znamo, „švajcarac“ je skakao i padao, i sad, kako čovek da zna šta je bilo pametnije – zadužiti se u evrima, ili u „švajcarcima“?

Ne trebaju vam ni matematika, ni integrali, dovoljno je pogledati sliku i gledati „plavu“ površinu od datuma zaključenja kredita. I kad od nje oduzmemo onu „belu“ površinu, u kojoj su „švajcarci“ plaćali više nego „evarci“, šta vidimo? Krediti u „švajcarcima“ su i dan-danas isplativiji od hipotekarnih kredita u evrima! A kad sve to preračunamo u novčani iznos, ispada da su „švajcarci“ od 2008. do danas na onaj Efektivin kredit od 70.000 franaka platili 3.678 evra manje nego oni koji su se za isti iznos zadužili u evrima!

Naravno, ne treba zaboraviti ni to da su u međuvremenu banke samovoljno menjale kamatne stope, doduše, što u „švajcarcima“ - što u evrima. To je bilo van svake pameti i s one granice morala, ali su, ipak, morale da vrate stanje na početni nivo, a ponegde i da spuste kamatne stope. Pa ipak, dobit „švajcaraca“ u odnosu na „evarce“ i dalje je nesporna – i otprilike ista.

Malo se govori o tome da je prošlonedeljni stav VKS maltene identičan predlogu koje su banke još krajem 2014. uputile „švajcarcima“, da konvertuju svoje zaduženje u evro. A još se manje govori o tome da je ovaj predlog odbilo 99 odsto klijenata tih banaka! Zašto? Pa zato što je i Efektivi i dužnicima bilo jasno da se to ne isplati.

„Švajcarcima“ je bilo (i ostalo) potrebno više od toga. U stvari, bilo im je potrebno rešenje koje bi ličilo na spektakularna iskustva Mađarske i Hrvatske. I upravo je to Efektiva pre neki dan poručila Vučiću: „Nešto slično je uradio vaš kolega Orban u Mađarskoj, pa nismo videli da je zbog toga bilo ko snosio posledice, da su se banke povukle sa tržišta.“

Što je tamo, kod naših komšija, bila čista politika, to je valjda svima jasno. U Mađarskoj je pola miliona kredita bilo u „švajcarcima“, u Hrvatskoj ih je bilo oko 100.000, dok ih je danas u Srbiji tek oko 17.000. Pa se zato Vučić do sada i nije trudio da taj problem reši. Ali sada, kad je započeo da ga rešava, izjavio je da će ovaj manevar Srbiju koštati oko 120 miliona evra.

Ruku na srce, šta je 100 miliona prema ceni koju su platili Mađari (oko devet milijardi evra) ili Hrvati (oko milijardu evra)? A ni tamo, kako rekoše u Efektivi, banke nisu otišle, pa šta nama mogu da urade?

Tačno je da banke nisu otišle ni iz Hrvatske, ni iz Mađarske, ali je te milijarde evra tamo neko morao da plati. Trećinu su platile banke, a ostatak, naravno - država. Samo, da dodam nešto. Taj novac nije platila osoba koja se zove Država, nego su platili poreski obveznici, i to svi, čak i oni koji nisu nikad u životu uzeli kredit, niti imaju stan, niti o njemu sanjaju. A moram da dodam – platili su i oni koji su se zadužili u evrima, kojih je – barem ovde u Srbiji – dvostruko više od onih koji su se zadužili u „švajcarcima“ i koji dan-danas mnogo redovnije izmiruju svoje obaveze.

Da stvar bude gora, ispostavilo se da u Srbiji kredite u „švajcarcima“ najslabije otplaćuju – najbogatiji. I na to je svojevremeno odgovorio Zoran Petrović, direktor Rajfajzen banke: „Oni koji su se zadužili do pet miliona dinara kredita, kasne sa otplatom samo u 4,5 odsto slučajeva, dok kod onih koji su uzeli više od 20 miliona dinara, docnja iznosi 40,5 odsto. Nameće se pitanje čiji se interesi ovde promovišu i štite?“

Naravno, sada je vlada najavila da će voditi računa samo o dužnicima čiji je kredit manji od šest miliona dinara (nešto manje od 60.000 švajcarskih franaka), računajući, verovatno i na to da bi onim bogatijima bilo nezgodno da sednu na ulicu da započnu štrajk glađu. Ali do 9. aprila, kada ovaj tekst odlazi u štampu – ništa nije dogovoreno. Danima se vode razgovori dužnika, banaka i države, ali se stvar iskomplikovala – i ponovo je sve u igri.

Verovatno su tome najviše doprinele banke, koje lako pred međunarodnom arbitražom mogu da obore bilo koji budući zakon koji bi od njih tražio ono što im danas traži Vrhovni kasacioni sud. Ali, problem tu, u stvari, tek počinje, jer dužnici žele rešenje nalik onom iz Mađarske ili Hrvatske, a to bi koštalo koliko trećina para koja je godišnje oduzimana penzionerima - pa vi vidite.

Što god da odluče, pravna sigurnost u finansijskom sektoru će u Srbiji biti sve gora. Ne samo zahvaljujući vlasti, koja bankama svakog dana poručuje nešto drugo, već, u ovom slučaju, prvenstveno zahvaljujući opoziciji, gde nam jedan od lidera, Dragan Đilas, poručuje: „Nemojte da slušamo bajke o riziku za poslovanje u Srbiji zbog koga su krediti preskupi, a građanima se kroz razne namete dere koža sa leđa. Ko neće da radi po evropskim pravilima, slobodno neka zatvori poslovnice i ode. Biće mnogo njih koji će ostati.“

Teranje banaka iz zemlje svakako je izjava vredna pamćenja. Iako je nesporno da Vučić treba da ode, ne mogu da se ne upitam – šta nas tek onda čeka? Opozicijo, hajde, ne budite gori od onih koje hoćete da oterate.

Danica Popović

[MARKER]

Баба Јула отегла папке...

[Batke]

И за крај што се тиче Мирјане Марковић.
Људи најважнију чињеницу у животу, а то је Смрт, схватају поприлично дилетански - као да не постоји. Волео бих да могу само једно питање да јој поставим. Да ли је вредело? Да ли би са ове дистанце гледајући данас сав свој живот деведесетих оданде где се она сада налази, а без најмање могућности повртака овде. рецимо, у сасвим обичан сунчан пролећни дан, на некој цветној тераси, одабрала оно што је радила нама, њима... Свима уради другачије?
МОГЛА ЈЕ! Требало је да покуша... Била је дужна да се потруди! Да надмаши себе, да буде већа, да буде велика. Да се ми њоме данас поносимо. Да умре у дану окупаном сунцем, а не оваквом црном и тмурном, без и једне сузе с неба и без благослова свога народа. Суочења ће бити и суочења мора бити. Овде, онде... Негде свакако. само то има смисла. А смисла има упркос перцепији бесмисла који нас окружује и који мисли да ћемо победити неком силом, а не разумевањем, стрпљењем, чврстим карактером и бригом једни за друге... То има смисла

[Desnoruki levak]

Ako postoji neka uteha što to gnjilo govno nije odgovaralo za svoje zločine to je da bar nismo doživeli da se vrati u Srbiju kao neki heroj.

[Србохолик]

Изгоре Нотр Дам...

[Далтон]

Изгоре Нотр Дам...

Buknuo Papeee

[Rođaci]

tuga

[Bruno Sulak]

Изгоре Нотр Дам...

Pravi se mesta za dzamiju

Neka osete malo Francuzi kako je kada goru njihove svetinje.

[Занемарујем тактику]

Најбоље сад сви код Арно Гујона на страницу па се тамо радујте што гори Нотр Дам.