Old School
Re: Old School
Smederevo igraj hrabro i nista ne brini...
Re: Old School
Last edited by Palermo on Thu Jun 01, 2017 4:23 pm, edited 1 time in total.
Re: Old School
Crvena Zvezda-Hajduk 19.05.1990. Cup final
torcida u bg
https://www.flickr.com/photos/kntorcida ... 982983526/
torcida u bg
https://www.flickr.com/photos/kntorcida ... 982983526/
04 X 1945
Re: Old School
Raspad sistema PFC Ex Mali Batica.
Re: Old School
Raspad sistema PFC Ex Mali Batica.
-
- Posts: 24
- Joined: Fri Dec 30, 2016 10:07 pm
Re: Old School
Заувек Верни
- Attachments
-
- 20431757_463001470745176_7743182827377826918_n.jpg (105.12 KiB) Viewed 18763 times
- B.Centrale
- Posts: 651
- Joined: Mon Feb 29, 2016 5:00 pm
Re: Old School
druga slika, lik desno s front majicom, moze na pp o kome se radi. hvala
bologna centrale
- Bruno Sulak
- Posts: 771
- Joined: Wed Feb 03, 2016 11:27 am
- Location: Cannes
Re: Old School
Inter - Partizan 1990
Re: Old School
Навијачи Хајдука из Алексинца...
Hajduk-ljubav koja ne prestaje........
Duže vreme sam upoznat sa ovim forumom, a par zadnja dana sam veoma aktivan u čitanjui svega što se ovde nalazi. Mogu da kažem da sam prijatno iznenadjen. Ovde je cela bivša Juga u malom i podseća me na ranu mladost, iritira emocije tako da nemogu da ostanem skrštenih ruku pogotovu kada vidim da sam pomenut u jednom od postova na str. br. 50. Sa forumom me je upoznao zvezdaš iz mog kraja koji je o nama pisao, ali iz njegovog ugla. Pokušaću da sebe i svoje ortake predstavim iz prve ruke, opisaću događaje i ljubav prema jednom klubu koji će obeležiti najlepši deo moga života. Nekada lepo i srećno, nekada tužno i žalosno, ali jedno je tačno HAJDUK mi je u krvi i nepostoji ni jedna sila koja to nemože da izbriše.
Pre nego što počnem sa pričom moram napomenuti da ću iz raznih razloga biti veoma malo na ovom forumu. Zato ću biti malo duži i opširniji i molim za strpljenje jer se ne radi o navijačima iz Splita i Dalmacije uopšte iz Hrvatske, ovo je priča nas Hajdukovaca iz južnog dela Srbije tačnije iz Aleksinca. Zovu me Kardoš. Rođen sam 1963 u Žitkvcu predgrađu Aleksinca. Bez oca sam ostao u petoj godini života, tako da se o mom i bratovom detinjstvu brinula majka. Bili smo prinuđeni da se sami snalazimo za goli život, tako da sam od ranog detinjstva bio izložen ulici i uličnom vaspitanju. Svakog jutra sam ustajao u cik zore i preuzimao dnevnu štampu koja je dolazila iz Beograda i tako raznosio do raznih kioska, uličnih prodavaca i pojedinih ljudi koji su mi zauzvrat davali koju kintu za džeparac. Posle toga bi išao u školu. Ceo grad me je znao i svi su me gotivili. Sa fudbalom sam se upoznao i odmah zarazio u svojoj osmoj godini života. Direktni krivac za to je moj komšija pokojni Dagoš koji mi je bio kao drugi otac. On i njigova supruga su nas posle odlaska oca dosta pomagali. Dagoš je bio strastveni navijač Hajduka. Jednog nedeljnog popodneva odveo me je na utakmicu našeg lokalnog kluba koji je igrao važnu utakmicu. Mali stadion je bio prepun navijača, a celokupna atmosfera je na mene uticala euforično. Posle utakmice Dagoš me je pričao o Hajduku i obećao da će me voditi u Nišu kada Hajduk bude gostovao. Još se sećam Dagoševih reči: Sine Hajduk je klub koji igra najlepši fudbal u državi. Koliko puta sam išao kod njega da slušam prenos na tranzistoru, nervozno bi šetao u slučaju neželjenog rezultata, a njegova supruga bi me stalno nudila krofnama koje je spremila za tu priliku. Tako je započeta jedna velika i neraskidiva ljubav mene i Hajduka.
Radovali smo se golovima i tugovali u porazima. U školi još od prvih dana odmah smo se javno izjašnjavali ko za koga navija, najviše je bilo zvezdaša i partizanovaca, a ja sam mislio da sam jedini Hajdukovac. U petom razredu osnovne škole u odeljenju sam dobio nove školske drugove, bio je to početak velikog prijateljstva sa nekim od njih, a sve zahvaljujući Hajduku koji nas je spojio. Bili smo nerazdvojni bilo da je to u školi, gradu, ulici ili kući. Umesto da učimo mi smo izučavali istoriju Hajduka, razmenjivali sličice i postere, od jednom smo postali problem za celo odeljenje. Napokon smo pronašli svoje talasne dužine, i kako naš razredni starešina na roditeljskom sastanku davno reče: Majka rađa, a bog ugađa. Sećam se da je u zadnjoj klupi sedeo debeli Kita, ispred njega su sedeli Čaplja i Toške, ubrzo sam i ja sedeo sa njima, jer nas je sve spojio Hajduk. Uobičajno peckanje posle utakmica između Hajduka i beogradskih klubova. Znali smo i debelo da se zakačimo, a u pojedinim slučajevima je dolazilo do tuče. Kada bi neko od njih pokušao da nas napadne, što je bilo veoma često jer ih je bilo više, (mada su bile češće tuče između Cigana i Grobara) prava zaštita bio je Kita. Bio je snažan i hrabar i tukao bi se sa puno starijim od sebe. Kako je on zavoleo Hajduk nikada nisam saznao, samo znam da je puno puta Hajduk bio uzrok za Kitine nasilne reakcije. Voleo je Hajduk još kako, Žungul mu je bio idol. Uvek uz rame Kiti bio je Raca Panker. Veoma zajeban tip. Nikada nije navijao za nijedan klub, ali je sa nama često išao na utakmice zbog provoda i zajebancije. Zajedno sa Kitom su boksovali za BK Rudar sa Aleksinačkih rudnika i krv bi jedan za drugog dali. U tuči bi neizostavno učestvovali Čaplja i njegv kum Toške. Čaplja je bio visok sa minđušom jer je bio jedinac u majke. On je ljubav prema Hajduku nasledio od oca. Kao klinac igrao se sa decom mačevanja i neko ga je iz nehata opalio štapom i izvadio mu oko. Od tada je razmažen i imao zaštitu oca i kada nije bio u pravu. Inače strašno je izgledao sa veštačkim okom. Njegov kum Toške je u kraju od ljudi dobijo ime Ludi Toške, kako se u narodu kaže kum te krsti idaje ime, ali ono ime koje od naroda dobiješ to ostaje do kraja života. O njegovoj ludosti dovoljno govori podatak da je osamdesetih godina posle jedne utakmice Hajduka po povratku kući iskoristio nesavesnog vozača koji je izašao da protegne noge, i u pijanom stanju ušao u autobus na stanici u Aleksincu i odvezao ga u nepoznatom pravcu. Za tu zajebanciju dobijo je osam meseci zatvora. Njegov otac je nas sve okrivio za takvo ponašanje njegovog sina. Jednom su kumovi još kao maloletnici stavili čarape na glavu i čekali žene koje su dolazile iz druge smene iz konfekcije kako bi uz pretnju nožem isčupali koju paru. Desilo se to da su zgrabili neku ženu koja je bila kućna prijateljica sa Čapljinom kevom, pokušali da joj stave nož pod gušu, ali je ona u panici i strahu strgla čarapu sa glave i počela da urla. Z....e doneću ti kući pare kod tvoje majke, bitango jedna. Sve se srećno završilo po Čaplju, jer je mogao da najebe zbog ove gluposti. Čitam ovde da je Torcida iz Splita u Osjeku krala bicikle, eto samo da se zna da smo mi krali autobuse. Dalje u tuči uvek bi se priključio i Rata, e on je bio strah i trepet za ostale. Visok preko 1,90 ponavljao više puta jedva dogurao do sedmog razreda i tu stao, bio je stariji od nas tri godine. On je romske nacionalnosti i jedno vreme je bio i u popravnom domu jer je nožem isekao nekog tipa u romskoj mahali kada je došlo do međusobne tuče. Nije on bio jak, ali zbog ovog slučaja ljudi su ga izbegavali. On i cela njegova porodica navijali su za Hajduka. Bio je deseto dete u porodici rudara tako da je od Tita dobio ime Ratimr, pored toga na desnoj ruci imao je tetovažu na kojoj je pisalo Šurijak. Mlađi od nas 68 godište Mali čovek koji je imao najviše utakmica krajem osamdesetih i bio par puta u Splitu, Stojke dobar momak, Albin Slovenac po nacionalnosti i mlađi Gogić zvani Gudelj legenda od čoveka. Tu bi bio i ja kao neizostavni deo ove družine koju smo kasnije osamdesetih krstili Torcida Aleksinac. Bili smo strah i trepet za sve, jednostavno ovde niko sa nama nije smeo da se kači.
Osim Rate i Albina svi smo bili srpske nacionalnosti iako je Aleksinac bio grad rudara i bilo je višenacionalni. Živeli smo kao čopor i uvek bili zajedno to zvezdaši i partizanovci nisu imali. Jesu zvezdaši iz kraja imali ludog Petru, Šuglju, Fandja, Cveleta, kasnije Rade, Oki, Boki, Ćoške. Grobari su imali debelog Pumpija, Šoleta, legendu Tareta, Manasijevića, Žarka, Vuju, ali mi smo bili posebni. Jedino što zameram sebi i ostalim mojim ortacima što smo živeli od danas do sutra i što nismo nikada napravili trans sa natpisom Aleksinac iako je to bilo u planu, dalje nismo u ono vreme imali ni foto aparat, a te slike bi sada bile zlata vredne. E tu su naši cigani iz grada bili najjači. Po mojoj proceni Hajduka sam gledao negde između 50 i 70 puta. Uredno sam čuvao svaku ulaznicu i iz sporta lepio svaki izveštaj u svesku sa svih utakmica gde sam bio, to mogu svi da posvedoče, ali nažalost kada smo se selili iz kuće to je negde zatureno a da imam hiljadu evra bi dao da to nađem. Prvi put sam Hajduka gledao u Nišu 1975 godine. Čika Dagoš mi je obećao i ispunijo. Sećam se da je sa nama bio i pokojni Duma berberin. Otišli smo Dagoševim tristaćem, Niš nije daleko na nekih 25 kilometara. Sedeo sam iznad klupe sa rezervnim igračima Hajduka, koji je to doživljaj bio. Uživo Katalinić, Džoni, Rožić, Peruzović, Luketin, Buljan, Žungul, Mužinić, Đorđević, Jerković, Šurijak. Ma sve sam ih znao, tada nije postajao internet, mobilni, ja do 78 ni televizor nisam imao. Pored Hajduka znao sam i sastave Dinama, Zvezde, Partizana, Sarajeva... Radnički je bio tvrd orah i ostalo je 0:0, a meni je ovo bio događaj za istoriju. Kada sam pomenuo Dumu moram nešto i o njemu da kažem. Duma je najveći Hajdukovac koga sam upoznao. Starac koji bez kravate i odela nikuda nije išao. Njegov frizerski salon je ujedno i bio prava riznica Hajdukovih postera, slika igrača, grba kluba. Služio je vojsku u Splitu tri godine valjda krajem četrdesetih i tako gledao Vukasa, Matošića, Broketu... pričao nam je kako su tovarili Mitića i družinu, zatim Bobeka i sve redom. Jedva sam čekao da dođem kući i ispričam svojim ortacima za događaj.
Hajduk je tog dana ostao u Nišu jer je za par dana sledila i kup utakmica isto sa Radničkim. Pričao sam im pun energije i elana, a Rata je predložio da idemo za Niš. Sa svojih 12-13 godina krenuo sam vozom za Niš u društvu Rate, Kite i Race Pankera. Rata je kao stariji kupio karte, a pre toga smo isterani iz hotela Ambasador jer smo hteli da vidimo igrače Hajduka. Hajduk je pobedio 6:1. Kako smo se radovali i bili srećni, a ostali gledaoci se čudili i pitali se ko su ovi klinci. Dve nedelje kasnije pobedili smo Zvezdu na Marakani golom Jerkovića. Partizan nas je dobio u Splitu pa smo doživeli zajebanciju u školi. Moja treća utakmica bila je u Beogradu protiv Partizana 1976. Verovali ili ne na toj utakmici sam bio sa tetkom koja je živela na Banjici. Kupila mi tetka karte pre toga sam klečao na kolenima da me vodi i mi otišli da gledamo. Tetka nije bila neki ljubitelj fudbala, ali je držala do sebe i navijala za svoje za Partizan verovatno da je Zvezda igrala navijala bi i za Zvezdu. Hajduk ih je razbio 6:1 a ja pun sreće. Tetka viče ćuti dobićemo batine zbog tebe. Sledećeg puta sam Hajduka gledao opet u Nišu. Isto čika Dagoš kolima, ali ovoga puta sam ga pitao dali bi i Kita sa nama mogao da pođe. Može, ali nestašan je on dečko trebalo bi da paziš sa kim se družiš rekao je. Bilo je 2:2. Isti sastav smo putovali i u Kruševac s tim što je i Čaplja pošao tada opet nerešeno 1:1. U svojih 16-17 godina 1979 prvi put smo grupno otišli na Marakanu (Kita, Raca, Rata, Čaplja i Ja). Prve ludorije po vozu, Rata tada punoletan jedini imao ličnu kartu. Dobili smo 3:1, a ja sam dobio novog idola Zlatka Vujovića. Kasnije još par puta nas je čika Dagoš vozio u Niš i Kruševac i uvek je bilo nerešeno. Zadnji put 80 u Kruševcu nerešeno i tada je Kita rekao svaka čast Dagošu ali ja vše sa njim ne gledam Hajduk, jebote uvek nerešeno. Sledeću smo u Kruševcu išli sami autobusom i Hajduk izgubi 4:2, a Toške psuje Kitu: jebem ti budalu, morao sam da plaćam autobus i izgubi Hajduk, dok je Dagoš vozio bilo nerešeno, crkli smo od smeha. Sedamdesete godine su bile Hajdukove prvaci- 70, 73, 74, 78, kup- 71, 72, 74, 75, 76.
Malo koji klub može da se pohvali ovakvim uspehom. Zato su Hajduk voleli širom bivše juge. Ostalo je još samo da se pokori Evropa, a imali smo tim, secam se kup UEFA 83-84 bio sam sa ortacima u trećem kolu u Nišu i ispratio moj Hajduk koji je blistao poželeo mu sreću izbacili Spartu i došo taj jebeni Totenhem koga i danas mrzim. Ovde polemika zvezdaši zezaju oni izbacili Bajern razbiće i vas. Koliko nismo tada imali sreće. Nastavili smo osamdesetih da idemo na utakmice pretežno Niš, Kruševac, po nekad Beograd protiv Zvezde i Partizana i rešili smo da proširimo parohiju. U Prištini smo prvi put išli 1983 po jednoj hladnoći Hajduk je igrao nerešeno. Išli smo Kita, Toške, Čaplja i ja. Priština pun stadion ludnica kad zagrme. Posle utakmice išli smo kod neke devojke iz Niša koja je imala stan dole. Kita je upoznao i ona odlepila na njega, vidi se da su joj matori bili buržuji, mi svi kosijaneri, pored Hajduka palili smo se i na hevi metal, a ona ima sve albume poznatih grupa. Kita je iz bara otvorio viski tako da nije bilo loše, proveli smo se fantastično. U Novom Sadu sam bio tri puta, prvo 84, nerešeno, zatim kada je Voša bila šampion i još jednom devedesete. U Skoplju, Titogradu po dva puta. Hajduk je 85 igrao sa Torinom u kupu UEFA tamo je bilo nerešeno, uzvratna igrana u Splitu, a mi svi kod zvezdaša na rođendanski žur. Koje je to bilo ludilo 3:1 Asanović, Slišković, Zl. Vujović.
Tada sam se kladio pred svima da cemo uci u finale i opet ovoga puta Waregem. Početkom osamdesetih pojavio se transparent na kome je pisalo Torcida i više puta smo bili na tribini gde su i oni. Jednom umalo nismo najebali od Grobara kod auto komande nesećam se godine mislim 87, Torcida bila prema zapadu, paljene su i baklje. Mi smo bili tu blizu odmah do njih, izbila je neka tuča šutiranje guranje, intervenisala je i policija. Posle utakmice mi se uputili na stanicu i prepoznali nas neki koji su bili na severu. Kita tada uveliko počeo da boksuje pun snage razvalio je dvojicu. Uskočili ja, Toške, Raca, tada su sa nama bili i Mali, Stojke. Pravo pesničenje i bežanija. Tada smo izašli ko pobednici. Jednom nas na Zvezdu napadaju kod parka i pitaju odakle smo. Raca im odgovara Nišlije oni se pozdraviše sa nama, a da su znali ko smo bilo bi gusto. U Nišu opet se nesećam godine bila je grupa Splićana koja je uz pratnju policije ušla na Čair. Tada smo ušli u sami kop sa njima i upoznali pojedine vodeće momke. Sećam se da je Armando prišao i razgovarao sa nama, bio je još jedan sa plavom dugom kosom, ali je bio u elementu kao i većina. Tu smo upoznali i tipa iz Osjeka ali mu se nesećam imena on je Maliju poklonii zastavu sa grbom Hajduka i crveno-plavim prugama oni sa peharima. U Nišu i Kruševcu sam bio uvek od 1978 stalno kada su bili u prvoj ligi.
Nesrećni Waregem me je zatekao u vojsci u Sarajevu. Svi moji ortaci su na razne načine otkačili vojsku doživotno neki odložili, i ja sam se pravio lud na regrutacijam, ali me sjebaše. Otišao sam pun gorčine i poraz od Waregema me je skroz dotuko. Umeđuvremenu sam našao i curu, tako da mi je bilo sranje od raspoloženja. Prvo pismo u vojsci poslao mi je Tare Grobar. Prva rečenica koja mu je bila je glasila: Brate jel znaš da ste ispali iz UEFE, ha,ha,ha. Dalje nisam čitao bacio sam ga. I zvezdaši me jebavali kao kako je u Sarajevu jel ideš na Želju i Sarajevo usput razbili smo vas 4:0. E jebem ti. U vojsci sam gledao kada je Hajduk gostovao na Grbavici, Deverić. Bilo je tada puno vojske, kao i Torcida. Sa Sarajevom nisam gledao dobio sam prekomandu. Posle vojske prva utakmica bila mi je u Skoplju, fantastično zezanje. Ekipa se rasula Rata se oženio i prestao da ide na tekme otišao u Nemačku, Toške se zaposlio u Transšped vozio kamion i uvek bio na putu, Čaplja išao sve ređe. Ostali smo Kita, Mali, Stojke, Gudelj, i ja. Kita je pored boksa počeo da se bavi trgovinom i robom na crno, otvorio je i video klub a mene zaposlio da radim za platu. Bili smo na Marakani kada smo dobili na penale u kupu, tada smo išli kombijem koji je vozio pokojni Zoran Rkljan najveći švercer koga je ceo Hamburg znao. Nisam bio u toku kada su se dogovorili da me zezaju za finale sa Rijekom. Rkljan došao ujutru i kaže idemo danas vozim vas mojim kombijem, ali ti ostaješ da radiš u video klubu. Jebote poludeo sam. A oni se smeju. Finale fantastično mi na jugu puno ko oko Torcida sa sve strane. Bili smo na Zvezdu kada je padala kiša ispod semafora, Splićani do ograde ka zapadu pale baklje. Sa Malijem sam bio na Marakani kada smo izgubili 2:1 početkom devedesetih kada je snimala televizija Torcidu. Ostao sam sa ove strane kordona, a Mali je prešao kod njih u sami kop. I mi smo nosili spitfajerice, nosili su ih i Grobari i Cigani ali ih nisu okretali ko mi. Bili smo na finalu na JNA kada je Pančev dao gol, a sever ćuti. Tada smo bili na istoku jer se od milicije nije moglo na jug. Kad su videli kod Mlalija šal Hajduka panduri su pali na dupe: kako ste se probili iz pratnje oni u čudu. Zdanju utakmicu Hajduka gledli smo kada smo osvojili kup. Kada je Rad ušao u prvu ligu na Banjici sam skoro sve utakmice gledao. Na snegu kada su zvezdaši provocirali bio sam na centralnoj tribini jer milicija nije dala da se priđe Torcidi. U Kruševcu je Torcida bila 88 i tada smo bili sa njima. Sve viđenije face sam video, ali ostalo je samo na tome, ioako nadam se da oni znaju za nas. Posle onog zviždanja sa Partizanom na minuti ćutanja poginulim rudarima bila je delegacija Jerković-Bilić u Opštini Aleksinac. Predsednik Aleksinca je poslao auto po nas. Pozvali su Gudelja kome je otac poginuo u rudniku, a bili smo tu Mali, Stojke i ja. Tražio sam Kitu da i on bude tu ali ga nisam našao. Gudelju su poklonili dres sa brojem 6. Koji sam ja dugo nosio i kasnije mu ga vratio. Dobili smo monografije koju mi je uzo Kita za kaznu što ga nisam našao. Sve to je prenosila TV RTJ Niš i izašlo u Politiku Ekspres. Dobili smo pozivnice da budemo gosti Splita deset dana sve su ljudi iz Hajduka platili, ali došo je jebeni rat. Sada moram i ovo da kažem jebi ga zezaju me ovde pogotovu zvezdaši. Kažu koji si ti navijač Hajduka kada nikada nisi bio na Poljudu. To mi je krivo nemogu da opišem. Jebi ga Mali i Stojke bili u Splitu na Zvezdu kada se igralo u decembru na SV. Nikolu zbog kazne. Bili u Trogiru na izgradnju neke trafo stanice i svratili. Kita i Raca bili na moru u Makarskoj pa svratili kod Bate Zlatanovića u Split. Bili par dana gledali Vojvodinu. Bata je bio naš jatak u Splitu, pisao pesme bio vojno lice živeo u blizini Gripa. Možda ga neko zna. On nas je zvao uvek da dođemo. Skinuo se iz vojske pre rata i ostao da živi valjda je sada u Rijeci.
E kada je igrao Hajduk sa Dinamom Bata je zvao mene i Kitu da odemo. Plati čovek i put izvadio karte njegov brat ovde u Aleksincu, ali umro čika Dagoš baš tada. Jebi ga Kita otišo sa Racom umesto mene. Šta ti je život Raca dva puta bio u Splitu, a praktično i ne navija za Hajduk iako je više od 20 puta gledao Hajduk. Na kraju šta reći Hajduk u srcu, ali posle rata malo toga čujem, Kita je držao lanac diskoteka krajem devedesetih bio pun para, a 94 kaže idemo u Bukurešt, šta ćemo tamo kažem. Neznaš, ne – kažem, igra Steaua. Jebemi se za njih kažem, pa slepče igra Hajduk. Jebote sve umrlo u meni, kada je Kita znao bolje od mene kad, sa kim, i gde Hajduk igra. Rata – živi u Frankfurtu, Toške – vozi za privatnu firmu i dalje je lud, Mali – delegat na utakmicama Srpske lige, Stojke – poginuo u Švedskoj, Čaplja – tu je lenštari po celog dana, sin mu živi u Hrvatskoj tamo se oženio u Makarskoj. Kita – niko nezna gde je, nestao 2000 svi ga traže, a on se uspešno krije, neka mu je sa srećom ma gde bio. Gudelj - ovde živi i radi. Raca – tuguje za Kitom i pijan je svakog dana. Albin -ovde, Ja idem na utakmice mog lokalnog kluba iz Žitkovca.
Pzdrav za sve navijače, a posebno Torcidu živi mi bili.
Kardoš-Aleksinac-Srbija.
Područje: Svijet navijača
Hajduk-ljubav koja ne prestaje........
Duže vreme sam upoznat sa ovim forumom, a par zadnja dana sam veoma aktivan u čitanjui svega što se ovde nalazi. Mogu da kažem da sam prijatno iznenadjen. Ovde je cela bivša Juga u malom i podseća me na ranu mladost, iritira emocije tako da nemogu da ostanem skrštenih ruku pogotovu kada vidim da sam pomenut u jednom od postova na str. br. 50. Sa forumom me je upoznao zvezdaš iz mog kraja koji je o nama pisao, ali iz njegovog ugla. Pokušaću da sebe i svoje ortake predstavim iz prve ruke, opisaću događaje i ljubav prema jednom klubu koji će obeležiti najlepši deo moga života. Nekada lepo i srećno, nekada tužno i žalosno, ali jedno je tačno HAJDUK mi je u krvi i nepostoji ni jedna sila koja to nemože da izbriše.
Pre nego što počnem sa pričom moram napomenuti da ću iz raznih razloga biti veoma malo na ovom forumu. Zato ću biti malo duži i opširniji i molim za strpljenje jer se ne radi o navijačima iz Splita i Dalmacije uopšte iz Hrvatske, ovo je priča nas Hajdukovaca iz južnog dela Srbije tačnije iz Aleksinca. Zovu me Kardoš. Rođen sam 1963 u Žitkvcu predgrađu Aleksinca. Bez oca sam ostao u petoj godini života, tako da se o mom i bratovom detinjstvu brinula majka. Bili smo prinuđeni da se sami snalazimo za goli život, tako da sam od ranog detinjstva bio izložen ulici i uličnom vaspitanju. Svakog jutra sam ustajao u cik zore i preuzimao dnevnu štampu koja je dolazila iz Beograda i tako raznosio do raznih kioska, uličnih prodavaca i pojedinih ljudi koji su mi zauzvrat davali koju kintu za džeparac. Posle toga bi išao u školu. Ceo grad me je znao i svi su me gotivili. Sa fudbalom sam se upoznao i odmah zarazio u svojoj osmoj godini života. Direktni krivac za to je moj komšija pokojni Dagoš koji mi je bio kao drugi otac. On i njigova supruga su nas posle odlaska oca dosta pomagali. Dagoš je bio strastveni navijač Hajduka. Jednog nedeljnog popodneva odveo me je na utakmicu našeg lokalnog kluba koji je igrao važnu utakmicu. Mali stadion je bio prepun navijača, a celokupna atmosfera je na mene uticala euforično. Posle utakmice Dagoš me je pričao o Hajduku i obećao da će me voditi u Nišu kada Hajduk bude gostovao. Još se sećam Dagoševih reči: Sine Hajduk je klub koji igra najlepši fudbal u državi. Koliko puta sam išao kod njega da slušam prenos na tranzistoru, nervozno bi šetao u slučaju neželjenog rezultata, a njegova supruga bi me stalno nudila krofnama koje je spremila za tu priliku. Tako je započeta jedna velika i neraskidiva ljubav mene i Hajduka.
Radovali smo se golovima i tugovali u porazima. U školi još od prvih dana odmah smo se javno izjašnjavali ko za koga navija, najviše je bilo zvezdaša i partizanovaca, a ja sam mislio da sam jedini Hajdukovac. U petom razredu osnovne škole u odeljenju sam dobio nove školske drugove, bio je to početak velikog prijateljstva sa nekim od njih, a sve zahvaljujući Hajduku koji nas je spojio. Bili smo nerazdvojni bilo da je to u školi, gradu, ulici ili kući. Umesto da učimo mi smo izučavali istoriju Hajduka, razmenjivali sličice i postere, od jednom smo postali problem za celo odeljenje. Napokon smo pronašli svoje talasne dužine, i kako naš razredni starešina na roditeljskom sastanku davno reče: Majka rađa, a bog ugađa. Sećam se da je u zadnjoj klupi sedeo debeli Kita, ispred njega su sedeli Čaplja i Toške, ubrzo sam i ja sedeo sa njima, jer nas je sve spojio Hajduk. Uobičajno peckanje posle utakmica između Hajduka i beogradskih klubova. Znali smo i debelo da se zakačimo, a u pojedinim slučajevima je dolazilo do tuče. Kada bi neko od njih pokušao da nas napadne, što je bilo veoma često jer ih je bilo više, (mada su bile češće tuče između Cigana i Grobara) prava zaštita bio je Kita. Bio je snažan i hrabar i tukao bi se sa puno starijim od sebe. Kako je on zavoleo Hajduk nikada nisam saznao, samo znam da je puno puta Hajduk bio uzrok za Kitine nasilne reakcije. Voleo je Hajduk još kako, Žungul mu je bio idol. Uvek uz rame Kiti bio je Raca Panker. Veoma zajeban tip. Nikada nije navijao za nijedan klub, ali je sa nama često išao na utakmice zbog provoda i zajebancije. Zajedno sa Kitom su boksovali za BK Rudar sa Aleksinačkih rudnika i krv bi jedan za drugog dali. U tuči bi neizostavno učestvovali Čaplja i njegv kum Toške. Čaplja je bio visok sa minđušom jer je bio jedinac u majke. On je ljubav prema Hajduku nasledio od oca. Kao klinac igrao se sa decom mačevanja i neko ga je iz nehata opalio štapom i izvadio mu oko. Od tada je razmažen i imao zaštitu oca i kada nije bio u pravu. Inače strašno je izgledao sa veštačkim okom. Njegov kum Toške je u kraju od ljudi dobijo ime Ludi Toške, kako se u narodu kaže kum te krsti idaje ime, ali ono ime koje od naroda dobiješ to ostaje do kraja života. O njegovoj ludosti dovoljno govori podatak da je osamdesetih godina posle jedne utakmice Hajduka po povratku kući iskoristio nesavesnog vozača koji je izašao da protegne noge, i u pijanom stanju ušao u autobus na stanici u Aleksincu i odvezao ga u nepoznatom pravcu. Za tu zajebanciju dobijo je osam meseci zatvora. Njegov otac je nas sve okrivio za takvo ponašanje njegovog sina. Jednom su kumovi još kao maloletnici stavili čarape na glavu i čekali žene koje su dolazile iz druge smene iz konfekcije kako bi uz pretnju nožem isčupali koju paru. Desilo se to da su zgrabili neku ženu koja je bila kućna prijateljica sa Čapljinom kevom, pokušali da joj stave nož pod gušu, ali je ona u panici i strahu strgla čarapu sa glave i počela da urla. Z....e doneću ti kući pare kod tvoje majke, bitango jedna. Sve se srećno završilo po Čaplju, jer je mogao da najebe zbog ove gluposti. Čitam ovde da je Torcida iz Splita u Osjeku krala bicikle, eto samo da se zna da smo mi krali autobuse. Dalje u tuči uvek bi se priključio i Rata, e on je bio strah i trepet za ostale. Visok preko 1,90 ponavljao više puta jedva dogurao do sedmog razreda i tu stao, bio je stariji od nas tri godine. On je romske nacionalnosti i jedno vreme je bio i u popravnom domu jer je nožem isekao nekog tipa u romskoj mahali kada je došlo do međusobne tuče. Nije on bio jak, ali zbog ovog slučaja ljudi su ga izbegavali. On i cela njegova porodica navijali su za Hajduka. Bio je deseto dete u porodici rudara tako da je od Tita dobio ime Ratimr, pored toga na desnoj ruci imao je tetovažu na kojoj je pisalo Šurijak. Mlađi od nas 68 godište Mali čovek koji je imao najviše utakmica krajem osamdesetih i bio par puta u Splitu, Stojke dobar momak, Albin Slovenac po nacionalnosti i mlađi Gogić zvani Gudelj legenda od čoveka. Tu bi bio i ja kao neizostavni deo ove družine koju smo kasnije osamdesetih krstili Torcida Aleksinac. Bili smo strah i trepet za sve, jednostavno ovde niko sa nama nije smeo da se kači.
Osim Rate i Albina svi smo bili srpske nacionalnosti iako je Aleksinac bio grad rudara i bilo je višenacionalni. Živeli smo kao čopor i uvek bili zajedno to zvezdaši i partizanovci nisu imali. Jesu zvezdaši iz kraja imali ludog Petru, Šuglju, Fandja, Cveleta, kasnije Rade, Oki, Boki, Ćoške. Grobari su imali debelog Pumpija, Šoleta, legendu Tareta, Manasijevića, Žarka, Vuju, ali mi smo bili posebni. Jedino što zameram sebi i ostalim mojim ortacima što smo živeli od danas do sutra i što nismo nikada napravili trans sa natpisom Aleksinac iako je to bilo u planu, dalje nismo u ono vreme imali ni foto aparat, a te slike bi sada bile zlata vredne. E tu su naši cigani iz grada bili najjači. Po mojoj proceni Hajduka sam gledao negde između 50 i 70 puta. Uredno sam čuvao svaku ulaznicu i iz sporta lepio svaki izveštaj u svesku sa svih utakmica gde sam bio, to mogu svi da posvedoče, ali nažalost kada smo se selili iz kuće to je negde zatureno a da imam hiljadu evra bi dao da to nađem. Prvi put sam Hajduka gledao u Nišu 1975 godine. Čika Dagoš mi je obećao i ispunijo. Sećam se da je sa nama bio i pokojni Duma berberin. Otišli smo Dagoševim tristaćem, Niš nije daleko na nekih 25 kilometara. Sedeo sam iznad klupe sa rezervnim igračima Hajduka, koji je to doživljaj bio. Uživo Katalinić, Džoni, Rožić, Peruzović, Luketin, Buljan, Žungul, Mužinić, Đorđević, Jerković, Šurijak. Ma sve sam ih znao, tada nije postajao internet, mobilni, ja do 78 ni televizor nisam imao. Pored Hajduka znao sam i sastave Dinama, Zvezde, Partizana, Sarajeva... Radnički je bio tvrd orah i ostalo je 0:0, a meni je ovo bio događaj za istoriju. Kada sam pomenuo Dumu moram nešto i o njemu da kažem. Duma je najveći Hajdukovac koga sam upoznao. Starac koji bez kravate i odela nikuda nije išao. Njegov frizerski salon je ujedno i bio prava riznica Hajdukovih postera, slika igrača, grba kluba. Služio je vojsku u Splitu tri godine valjda krajem četrdesetih i tako gledao Vukasa, Matošića, Broketu... pričao nam je kako su tovarili Mitića i družinu, zatim Bobeka i sve redom. Jedva sam čekao da dođem kući i ispričam svojim ortacima za događaj.
Hajduk je tog dana ostao u Nišu jer je za par dana sledila i kup utakmica isto sa Radničkim. Pričao sam im pun energije i elana, a Rata je predložio da idemo za Niš. Sa svojih 12-13 godina krenuo sam vozom za Niš u društvu Rate, Kite i Race Pankera. Rata je kao stariji kupio karte, a pre toga smo isterani iz hotela Ambasador jer smo hteli da vidimo igrače Hajduka. Hajduk je pobedio 6:1. Kako smo se radovali i bili srećni, a ostali gledaoci se čudili i pitali se ko su ovi klinci. Dve nedelje kasnije pobedili smo Zvezdu na Marakani golom Jerkovića. Partizan nas je dobio u Splitu pa smo doživeli zajebanciju u školi. Moja treća utakmica bila je u Beogradu protiv Partizana 1976. Verovali ili ne na toj utakmici sam bio sa tetkom koja je živela na Banjici. Kupila mi tetka karte pre toga sam klečao na kolenima da me vodi i mi otišli da gledamo. Tetka nije bila neki ljubitelj fudbala, ali je držala do sebe i navijala za svoje za Partizan verovatno da je Zvezda igrala navijala bi i za Zvezdu. Hajduk ih je razbio 6:1 a ja pun sreće. Tetka viče ćuti dobićemo batine zbog tebe. Sledećeg puta sam Hajduka gledao opet u Nišu. Isto čika Dagoš kolima, ali ovoga puta sam ga pitao dali bi i Kita sa nama mogao da pođe. Može, ali nestašan je on dečko trebalo bi da paziš sa kim se družiš rekao je. Bilo je 2:2. Isti sastav smo putovali i u Kruševac s tim što je i Čaplja pošao tada opet nerešeno 1:1. U svojih 16-17 godina 1979 prvi put smo grupno otišli na Marakanu (Kita, Raca, Rata, Čaplja i Ja). Prve ludorije po vozu, Rata tada punoletan jedini imao ličnu kartu. Dobili smo 3:1, a ja sam dobio novog idola Zlatka Vujovića. Kasnije još par puta nas je čika Dagoš vozio u Niš i Kruševac i uvek je bilo nerešeno. Zadnji put 80 u Kruševcu nerešeno i tada je Kita rekao svaka čast Dagošu ali ja vše sa njim ne gledam Hajduk, jebote uvek nerešeno. Sledeću smo u Kruševcu išli sami autobusom i Hajduk izgubi 4:2, a Toške psuje Kitu: jebem ti budalu, morao sam da plaćam autobus i izgubi Hajduk, dok je Dagoš vozio bilo nerešeno, crkli smo od smeha. Sedamdesete godine su bile Hajdukove prvaci- 70, 73, 74, 78, kup- 71, 72, 74, 75, 76.
Malo koji klub može da se pohvali ovakvim uspehom. Zato su Hajduk voleli širom bivše juge. Ostalo je još samo da se pokori Evropa, a imali smo tim, secam se kup UEFA 83-84 bio sam sa ortacima u trećem kolu u Nišu i ispratio moj Hajduk koji je blistao poželeo mu sreću izbacili Spartu i došo taj jebeni Totenhem koga i danas mrzim. Ovde polemika zvezdaši zezaju oni izbacili Bajern razbiće i vas. Koliko nismo tada imali sreće. Nastavili smo osamdesetih da idemo na utakmice pretežno Niš, Kruševac, po nekad Beograd protiv Zvezde i Partizana i rešili smo da proširimo parohiju. U Prištini smo prvi put išli 1983 po jednoj hladnoći Hajduk je igrao nerešeno. Išli smo Kita, Toške, Čaplja i ja. Priština pun stadion ludnica kad zagrme. Posle utakmice išli smo kod neke devojke iz Niša koja je imala stan dole. Kita je upoznao i ona odlepila na njega, vidi se da su joj matori bili buržuji, mi svi kosijaneri, pored Hajduka palili smo se i na hevi metal, a ona ima sve albume poznatih grupa. Kita je iz bara otvorio viski tako da nije bilo loše, proveli smo se fantastično. U Novom Sadu sam bio tri puta, prvo 84, nerešeno, zatim kada je Voša bila šampion i još jednom devedesete. U Skoplju, Titogradu po dva puta. Hajduk je 85 igrao sa Torinom u kupu UEFA tamo je bilo nerešeno, uzvratna igrana u Splitu, a mi svi kod zvezdaša na rođendanski žur. Koje je to bilo ludilo 3:1 Asanović, Slišković, Zl. Vujović.
Tada sam se kladio pred svima da cemo uci u finale i opet ovoga puta Waregem. Početkom osamdesetih pojavio se transparent na kome je pisalo Torcida i više puta smo bili na tribini gde su i oni. Jednom umalo nismo najebali od Grobara kod auto komande nesećam se godine mislim 87, Torcida bila prema zapadu, paljene su i baklje. Mi smo bili tu blizu odmah do njih, izbila je neka tuča šutiranje guranje, intervenisala je i policija. Posle utakmice mi se uputili na stanicu i prepoznali nas neki koji su bili na severu. Kita tada uveliko počeo da boksuje pun snage razvalio je dvojicu. Uskočili ja, Toške, Raca, tada su sa nama bili i Mali, Stojke. Pravo pesničenje i bežanija. Tada smo izašli ko pobednici. Jednom nas na Zvezdu napadaju kod parka i pitaju odakle smo. Raca im odgovara Nišlije oni se pozdraviše sa nama, a da su znali ko smo bilo bi gusto. U Nišu opet se nesećam godine bila je grupa Splićana koja je uz pratnju policije ušla na Čair. Tada smo ušli u sami kop sa njima i upoznali pojedine vodeće momke. Sećam se da je Armando prišao i razgovarao sa nama, bio je još jedan sa plavom dugom kosom, ali je bio u elementu kao i većina. Tu smo upoznali i tipa iz Osjeka ali mu se nesećam imena on je Maliju poklonii zastavu sa grbom Hajduka i crveno-plavim prugama oni sa peharima. U Nišu i Kruševcu sam bio uvek od 1978 stalno kada su bili u prvoj ligi.
Nesrećni Waregem me je zatekao u vojsci u Sarajevu. Svi moji ortaci su na razne načine otkačili vojsku doživotno neki odložili, i ja sam se pravio lud na regrutacijam, ali me sjebaše. Otišao sam pun gorčine i poraz od Waregema me je skroz dotuko. Umeđuvremenu sam našao i curu, tako da mi je bilo sranje od raspoloženja. Prvo pismo u vojsci poslao mi je Tare Grobar. Prva rečenica koja mu je bila je glasila: Brate jel znaš da ste ispali iz UEFE, ha,ha,ha. Dalje nisam čitao bacio sam ga. I zvezdaši me jebavali kao kako je u Sarajevu jel ideš na Želju i Sarajevo usput razbili smo vas 4:0. E jebem ti. U vojsci sam gledao kada je Hajduk gostovao na Grbavici, Deverić. Bilo je tada puno vojske, kao i Torcida. Sa Sarajevom nisam gledao dobio sam prekomandu. Posle vojske prva utakmica bila mi je u Skoplju, fantastično zezanje. Ekipa se rasula Rata se oženio i prestao da ide na tekme otišao u Nemačku, Toške se zaposlio u Transšped vozio kamion i uvek bio na putu, Čaplja išao sve ređe. Ostali smo Kita, Mali, Stojke, Gudelj, i ja. Kita je pored boksa počeo da se bavi trgovinom i robom na crno, otvorio je i video klub a mene zaposlio da radim za platu. Bili smo na Marakani kada smo dobili na penale u kupu, tada smo išli kombijem koji je vozio pokojni Zoran Rkljan najveći švercer koga je ceo Hamburg znao. Nisam bio u toku kada su se dogovorili da me zezaju za finale sa Rijekom. Rkljan došao ujutru i kaže idemo danas vozim vas mojim kombijem, ali ti ostaješ da radiš u video klubu. Jebote poludeo sam. A oni se smeju. Finale fantastično mi na jugu puno ko oko Torcida sa sve strane. Bili smo na Zvezdu kada je padala kiša ispod semafora, Splićani do ograde ka zapadu pale baklje. Sa Malijem sam bio na Marakani kada smo izgubili 2:1 početkom devedesetih kada je snimala televizija Torcidu. Ostao sam sa ove strane kordona, a Mali je prešao kod njih u sami kop. I mi smo nosili spitfajerice, nosili su ih i Grobari i Cigani ali ih nisu okretali ko mi. Bili smo na finalu na JNA kada je Pančev dao gol, a sever ćuti. Tada smo bili na istoku jer se od milicije nije moglo na jug. Kad su videli kod Mlalija šal Hajduka panduri su pali na dupe: kako ste se probili iz pratnje oni u čudu. Zdanju utakmicu Hajduka gledli smo kada smo osvojili kup. Kada je Rad ušao u prvu ligu na Banjici sam skoro sve utakmice gledao. Na snegu kada su zvezdaši provocirali bio sam na centralnoj tribini jer milicija nije dala da se priđe Torcidi. U Kruševcu je Torcida bila 88 i tada smo bili sa njima. Sve viđenije face sam video, ali ostalo je samo na tome, ioako nadam se da oni znaju za nas. Posle onog zviždanja sa Partizanom na minuti ćutanja poginulim rudarima bila je delegacija Jerković-Bilić u Opštini Aleksinac. Predsednik Aleksinca je poslao auto po nas. Pozvali su Gudelja kome je otac poginuo u rudniku, a bili smo tu Mali, Stojke i ja. Tražio sam Kitu da i on bude tu ali ga nisam našao. Gudelju su poklonili dres sa brojem 6. Koji sam ja dugo nosio i kasnije mu ga vratio. Dobili smo monografije koju mi je uzo Kita za kaznu što ga nisam našao. Sve to je prenosila TV RTJ Niš i izašlo u Politiku Ekspres. Dobili smo pozivnice da budemo gosti Splita deset dana sve su ljudi iz Hajduka platili, ali došo je jebeni rat. Sada moram i ovo da kažem jebi ga zezaju me ovde pogotovu zvezdaši. Kažu koji si ti navijač Hajduka kada nikada nisi bio na Poljudu. To mi je krivo nemogu da opišem. Jebi ga Mali i Stojke bili u Splitu na Zvezdu kada se igralo u decembru na SV. Nikolu zbog kazne. Bili u Trogiru na izgradnju neke trafo stanice i svratili. Kita i Raca bili na moru u Makarskoj pa svratili kod Bate Zlatanovića u Split. Bili par dana gledali Vojvodinu. Bata je bio naš jatak u Splitu, pisao pesme bio vojno lice živeo u blizini Gripa. Možda ga neko zna. On nas je zvao uvek da dođemo. Skinuo se iz vojske pre rata i ostao da živi valjda je sada u Rijeci.
E kada je igrao Hajduk sa Dinamom Bata je zvao mene i Kitu da odemo. Plati čovek i put izvadio karte njegov brat ovde u Aleksincu, ali umro čika Dagoš baš tada. Jebi ga Kita otišo sa Racom umesto mene. Šta ti je život Raca dva puta bio u Splitu, a praktično i ne navija za Hajduk iako je više od 20 puta gledao Hajduk. Na kraju šta reći Hajduk u srcu, ali posle rata malo toga čujem, Kita je držao lanac diskoteka krajem devedesetih bio pun para, a 94 kaže idemo u Bukurešt, šta ćemo tamo kažem. Neznaš, ne – kažem, igra Steaua. Jebemi se za njih kažem, pa slepče igra Hajduk. Jebote sve umrlo u meni, kada je Kita znao bolje od mene kad, sa kim, i gde Hajduk igra. Rata – živi u Frankfurtu, Toške – vozi za privatnu firmu i dalje je lud, Mali – delegat na utakmicama Srpske lige, Stojke – poginuo u Švedskoj, Čaplja – tu je lenštari po celog dana, sin mu živi u Hrvatskoj tamo se oženio u Makarskoj. Kita – niko nezna gde je, nestao 2000 svi ga traže, a on se uspešno krije, neka mu je sa srećom ma gde bio. Gudelj - ovde živi i radi. Raca – tuguje za Kitom i pijan je svakog dana. Albin -ovde, Ja idem na utakmice mog lokalnog kluba iz Žitkovca.
Pzdrav za sve navijače, a posebno Torcidu živi mi bili.
Kardoš-Aleksinac-Srbija.
Područje: Svijet navijača
-
- Posts: 116
- Joined: Fri Feb 05, 2016 3:48 pm
Re: Old School
koja sizofrenija strasno
Re: Old School
Жена која превари је курва, а мушкарац који вара је подлегао чарима курве
Црвена Звезда
Црвена Звезда
- Новосадиста
- Posts: 222
- Joined: Mon Feb 22, 2016 5:19 am
- Location: Српска Атина
Re: Old School
http://live387.ba/89-godina-navijackih- ... a-balkanu/
http://live387.ba/6385-2/
ima ih jos na sajtu od ranije koga ne mrzi nek prelista, i pored navijackih i nekih drugih zanimljivih tekstova...
http://live387.ba/6385-2/
ima ih jos na sajtu od ranije koga ne mrzi nek prelista, i pored navijackih i nekih drugih zanimljivih tekstova...
стадион-место народног бунта!
- Новосадиста
- Posts: 222
- Joined: Mon Feb 22, 2016 5:19 am
- Location: Српска Атина
Re: Old School
Sve,sve...ali ovaj prvi video je mozda najveci hajlajt i motiv odlaska Delija u Drezden,malo engleski,malo nemacki,ali za svakoga da bude razumljivo kako treba jebati naciste.
''I want to fight i want a blood.Not only me,all hooligans in Serbia want to fight,want to blood..FICH DICH NAZIS!''
DAN KADA SU DELIJE JURILE NACISTE PO ULICAMA DREZDENA
Izvor: http://politika-ekspres.net/sportske-vesti-kladionica/fudbal-najnovije-vesti-rezultati/177-fudbal/913-tada-su-delije-jurile-naciste-po-ulicama-drezdena-mnogi-su-zaboraivli-na-najveci-okrsaj-navijaca-delija-i-policije-u-skorijoj-istoriji-dan-kada-je-drezden-drhtao
Nekako u senci tada nadolazećih uspeha fudbalera Crvene zvezde i osvajanja Kupa evropskih šampiona, ostala je uspomena na velike nerede koji su se dogodili neposredno pred utakmicu u Drezdenu tokom gostovanja Crvene zvezde za prolaz u polufinale KEŠ-a. Naime, Dinamo Drezden je važio za klub sa velikom podrškom neonacista, pokreta koji je doživeo svoj procvat u tom vremenskog perioda.
Nakon eliminisanja Grashopersa i Glazgov Rendžersa, sledećeg rivala na svom putu je Zvezda imala u Dinamu iz Drezdena. Prva utakmica četvrtfinala Kupa evropskih šampiona odigrana je u Beogradu, 6. marta 1991. godine. Crvena zvezda, pojačana Sinišom Mihajlovićem koji je došao iz Vojvodine. Tada je Robert Prosinečki bio sigurno brži, sa svojim trkom ka severnoj tribini, od tada neprikosnovenog Karla Luisa.
Tribine najvećeg stadiona u Srbiji bile su premale kako bi prihvatile sve zainteresovane navijače koji su došli da podrže fudbalere Ljupka Petrovića. Iako je štampano nešto manje od 90.000 karata, na tribinama je bilo 100.000 duša, a mnogi navijači ostali su ispred stadiona jer mesta više nije bilo. Usledila je veličanstvena partija izabranika Ljupka Petrovića, tako da je put u Drezden predstavljao samo formalnost, posle furiozne utakmice u Beogradu.
Zvezda je stigla u Drezden kao favorit. Na utakmici u Beogradu, navijači iz Drezdena su pravili nerede neposredno pred početak utakmice, međutim sve je to u povoju ugasila narodna milicija. Srpski navijači su zato tražili osvetu. Stadion u Drezdenu, pod nazivom Rudolf Harbig, nije konstruisan da primi veliki broj gledalaca. Prisustvovalo je svega desetak hiljada duša, od koji 4.000 njih pevalo pesme posvećene uspecima Crvene zvezde.
Tokom 80. minuta utakmice dolazi do prvih incidenata tokom utakmice. Crvena zvezda je bila u jednom od mnogobrojnih napada i dobila je korner. Prosinečki je krenuo ka korner zastavici, ali onda su krenuli da lete upaljači i kamenice. Bacane su stolice, flaše, konzerve, sve što se našlo pod rukama nacista. I to je trajalo nekoliko minuta. Na ovu utakmicu su dosta ranije najavili svoj dolazak i neonacisti iz Berlina, Lajpciga, Roštoka, Magdeburga itd. Sakupili su se skoro svi viđeniji neonacisti iz Istoćne Nemaćke.Tada kao po naredbi se zaleće nekoliko stotina Delija ka domaćim navijačima, međutim u napadu ih je omela postavljena žica i nekoliko kordona policije spremna da se odbrani na svaki mogući način. Takvih napada je bilo nekoliko, gde su navijači Zvezde probali da probiju tu žičanu konstrukciju i dođu bar u blizinu navijača Drezdena. Za to vreme, neonacisti su srpske navijače gađali svim mogućim predmetima. Do bližeg sukoba nije došlo tokom utakmice, ali pred utakmicu u blizini stadiona se vodila sasvim drugačija priča.
Dva dana pred utakmicu, iz Srbije kreće veliki broj autobusa ka Drezdenu. Kontrola na granici je rigorozna i bačeno je gomila flaša pića. Navijači nastavljaju svoj put. Jedan deo viđenijih navijača dolazi u Drezden avionom, na sam dan utakmice. Već na aerodromu su počeli nemiri, kada se jedan momak zaleteo na tri Nemca koji su stajali sa strane i provocirali. Počeli su da beže, nastala je opšta jurnjava nekoliko Delija za tri Nemca. Jedan od njih je bio uhvaćen, ali je uspeo iz džepa da izvuče sprej za totalnu paralizu i poprska svoje napadače. Dečko je jedva preživeo taj opasan sprej, a onda su besne Delije krenule u osvetu. Odmah je napadnuto nekoliko Švaba koji su naišli niz ulicu blizu stadiona. Bili su krvavi a jedan ili dvojica su ostala da leže na pločniku. Do te scene policije nigde nije bilo. Odjednom, krenuše sirene, niz ulicu se moglo videti nekoliko patrolnih kola, konjica itd.
Tada i stiže informacija da su ostali navijači Zvezde koji su došli autobusom napadnuti na drugom kraju stadiona. Krenulo se u akciju, uzimali su se štapovi, kamenice, toljage, sve što je moglo da udara i leti. Oko trista Delija se kretalo ulicom i izgledalo je zastrašujuće. U suštini, Delije su krenule da vijaju Naciste. Policija je shvatila da je vrag odneo šalu i počela je sa reorganizacijom svojih položaja. Ovaj korto Delija je opkoljen i uvučen u jednu ulicu odakle nisu mogli da izađu. Krenuo je žestok okršaj sa policijom. Mnogo krvi, razbijenih glava i vilica, po ulici su počele da padaju kacige, toljage, batine itd. Policija Istočne Nemačke je bila slabo opremljena, tako da su dobili dosta batina od strane navijača Zvezde. Navijači koji su došli iz Srbije nisu imali gde. Sa jedne strane ulice je bila policija, dok ih je sa druge strane opkolila konjica. Odmah pored mesta okršaja, proticala je lokalna reka. Dosta policajaca se našlo u njoj tokom borbe koja je izgledala kao pravi rat.
Tuča se nije baš brzo završila, trajala je.Policija nije mogla da izdrži strahovite napade Delija. U jednom od silnih naleta uspeju da probiju kordon i krenu da beže. Za njima je pojurila cela policija Drezdena. Odjednom se, kao poslat dar od boga, pojavljuje kamion pun kamenica. Krenu u istom momentu zasipanje ogromnom količinom kamenja. Policija je prinuđena da se povuče. U tom momentu je navijačima Zveezde stiglo i pojačanje od strane onih koji su došli autobusom. Svi zajedno su naterali policiju u veliki beg.
Za Crvenu zvezdu su na ovoj utakmici golove dali Savićević i Pančev. Ukoliko je to bitno za ovu priču. Činilo se već tada, da sa Sinišom Mihajlovićem u timu, Ljupko Petrović ima izuzetno kvalitetan tim kadar da osvoji najveće evropske vrhove. Pančev je igrao u svojoj najboljoj formi, dok je Genije mogao eksplodirati u svakoj utakmici. Zvezda je lako prošla Dinamo iz Drezdena, pa su usledili istorijski trenutci protiv još jednog giganta iz Nemačke, Bajern Minhen. Ponovo su se na toj utakmici našli specijalci iz Mingena, oči u oči sa vođama Delija.
Posle utakmice ogromno obezbeđenje nije dozvoljavalo ni najsitniji kontakt među navijačima, tako da su Delija morale ostati durgo na stadionu, slaveći zbog prolaska u polufinale.
Ovo gostovanje mnogi navijači Zvezde pamte kao najveću makljažu u istoriji svih evropskih gostovanja gde su protiv dobro opremljene policije pokazali svoju upornost i taktičku snalažljivost. Nisu imali mnogo kontakta sa nacistima, ali ih je policija dobro zapamtila. Moramo napomenuti da je lokalna policija tada bila pojačana sa specijalnom jedinicom iz Minhena. Sigurno izuzetno dobro pamte ova dešavanja iz Drezdena, pa su zato Zvezdini navijači praćeni pod rigoroznim merama tokom poslednjeg gostovanja u Kelnu.
Posle utakmice u Drezdenu, kada se sve završilo, daleko u noći, svi navijači Zvezde su bili sprovedeni u dva voza i poslati nazad u Srbiju. Na granici ih je dočekala narodna milicija...
''I want to fight i want a blood.Not only me,all hooligans in Serbia want to fight,want to blood..FICH DICH NAZIS!''
DAN KADA SU DELIJE JURILE NACISTE PO ULICAMA DREZDENA
Izvor: http://politika-ekspres.net/sportske-vesti-kladionica/fudbal-najnovije-vesti-rezultati/177-fudbal/913-tada-su-delije-jurile-naciste-po-ulicama-drezdena-mnogi-su-zaboraivli-na-najveci-okrsaj-navijaca-delija-i-policije-u-skorijoj-istoriji-dan-kada-je-drezden-drhtao
Nekako u senci tada nadolazećih uspeha fudbalera Crvene zvezde i osvajanja Kupa evropskih šampiona, ostala je uspomena na velike nerede koji su se dogodili neposredno pred utakmicu u Drezdenu tokom gostovanja Crvene zvezde za prolaz u polufinale KEŠ-a. Naime, Dinamo Drezden je važio za klub sa velikom podrškom neonacista, pokreta koji je doživeo svoj procvat u tom vremenskog perioda.
Nakon eliminisanja Grashopersa i Glazgov Rendžersa, sledećeg rivala na svom putu je Zvezda imala u Dinamu iz Drezdena. Prva utakmica četvrtfinala Kupa evropskih šampiona odigrana je u Beogradu, 6. marta 1991. godine. Crvena zvezda, pojačana Sinišom Mihajlovićem koji je došao iz Vojvodine. Tada je Robert Prosinečki bio sigurno brži, sa svojim trkom ka severnoj tribini, od tada neprikosnovenog Karla Luisa.
Tribine najvećeg stadiona u Srbiji bile su premale kako bi prihvatile sve zainteresovane navijače koji su došli da podrže fudbalere Ljupka Petrovića. Iako je štampano nešto manje od 90.000 karata, na tribinama je bilo 100.000 duša, a mnogi navijači ostali su ispred stadiona jer mesta više nije bilo. Usledila je veličanstvena partija izabranika Ljupka Petrovića, tako da je put u Drezden predstavljao samo formalnost, posle furiozne utakmice u Beogradu.
Zvezda je stigla u Drezden kao favorit. Na utakmici u Beogradu, navijači iz Drezdena su pravili nerede neposredno pred početak utakmice, međutim sve je to u povoju ugasila narodna milicija. Srpski navijači su zato tražili osvetu. Stadion u Drezdenu, pod nazivom Rudolf Harbig, nije konstruisan da primi veliki broj gledalaca. Prisustvovalo je svega desetak hiljada duša, od koji 4.000 njih pevalo pesme posvećene uspecima Crvene zvezde.
Tokom 80. minuta utakmice dolazi do prvih incidenata tokom utakmice. Crvena zvezda je bila u jednom od mnogobrojnih napada i dobila je korner. Prosinečki je krenuo ka korner zastavici, ali onda su krenuli da lete upaljači i kamenice. Bacane su stolice, flaše, konzerve, sve što se našlo pod rukama nacista. I to je trajalo nekoliko minuta. Na ovu utakmicu su dosta ranije najavili svoj dolazak i neonacisti iz Berlina, Lajpciga, Roštoka, Magdeburga itd. Sakupili su se skoro svi viđeniji neonacisti iz Istoćne Nemaćke.Tada kao po naredbi se zaleće nekoliko stotina Delija ka domaćim navijačima, međutim u napadu ih je omela postavljena žica i nekoliko kordona policije spremna da se odbrani na svaki mogući način. Takvih napada je bilo nekoliko, gde su navijači Zvezde probali da probiju tu žičanu konstrukciju i dođu bar u blizinu navijača Drezdena. Za to vreme, neonacisti su srpske navijače gađali svim mogućim predmetima. Do bližeg sukoba nije došlo tokom utakmice, ali pred utakmicu u blizini stadiona se vodila sasvim drugačija priča.
Dva dana pred utakmicu, iz Srbije kreće veliki broj autobusa ka Drezdenu. Kontrola na granici je rigorozna i bačeno je gomila flaša pića. Navijači nastavljaju svoj put. Jedan deo viđenijih navijača dolazi u Drezden avionom, na sam dan utakmice. Već na aerodromu su počeli nemiri, kada se jedan momak zaleteo na tri Nemca koji su stajali sa strane i provocirali. Počeli su da beže, nastala je opšta jurnjava nekoliko Delija za tri Nemca. Jedan od njih je bio uhvaćen, ali je uspeo iz džepa da izvuče sprej za totalnu paralizu i poprska svoje napadače. Dečko je jedva preživeo taj opasan sprej, a onda su besne Delije krenule u osvetu. Odmah je napadnuto nekoliko Švaba koji su naišli niz ulicu blizu stadiona. Bili su krvavi a jedan ili dvojica su ostala da leže na pločniku. Do te scene policije nigde nije bilo. Odjednom, krenuše sirene, niz ulicu se moglo videti nekoliko patrolnih kola, konjica itd.
Tada i stiže informacija da su ostali navijači Zvezde koji su došli autobusom napadnuti na drugom kraju stadiona. Krenulo se u akciju, uzimali su se štapovi, kamenice, toljage, sve što je moglo da udara i leti. Oko trista Delija se kretalo ulicom i izgledalo je zastrašujuće. U suštini, Delije su krenule da vijaju Naciste. Policija je shvatila da je vrag odneo šalu i počela je sa reorganizacijom svojih položaja. Ovaj korto Delija je opkoljen i uvučen u jednu ulicu odakle nisu mogli da izađu. Krenuo je žestok okršaj sa policijom. Mnogo krvi, razbijenih glava i vilica, po ulici su počele da padaju kacige, toljage, batine itd. Policija Istočne Nemačke je bila slabo opremljena, tako da su dobili dosta batina od strane navijača Zvezde. Navijači koji su došli iz Srbije nisu imali gde. Sa jedne strane ulice je bila policija, dok ih je sa druge strane opkolila konjica. Odmah pored mesta okršaja, proticala je lokalna reka. Dosta policajaca se našlo u njoj tokom borbe koja je izgledala kao pravi rat.
Tuča se nije baš brzo završila, trajala je.Policija nije mogla da izdrži strahovite napade Delija. U jednom od silnih naleta uspeju da probiju kordon i krenu da beže. Za njima je pojurila cela policija Drezdena. Odjednom se, kao poslat dar od boga, pojavljuje kamion pun kamenica. Krenu u istom momentu zasipanje ogromnom količinom kamenja. Policija je prinuđena da se povuče. U tom momentu je navijačima Zveezde stiglo i pojačanje od strane onih koji su došli autobusom. Svi zajedno su naterali policiju u veliki beg.
Za Crvenu zvezdu su na ovoj utakmici golove dali Savićević i Pančev. Ukoliko je to bitno za ovu priču. Činilo se već tada, da sa Sinišom Mihajlovićem u timu, Ljupko Petrović ima izuzetno kvalitetan tim kadar da osvoji najveće evropske vrhove. Pančev je igrao u svojoj najboljoj formi, dok je Genije mogao eksplodirati u svakoj utakmici. Zvezda je lako prošla Dinamo iz Drezdena, pa su usledili istorijski trenutci protiv još jednog giganta iz Nemačke, Bajern Minhen. Ponovo su se na toj utakmici našli specijalci iz Mingena, oči u oči sa vođama Delija.
Posle utakmice ogromno obezbeđenje nije dozvoljavalo ni najsitniji kontakt među navijačima, tako da su Delija morale ostati durgo na stadionu, slaveći zbog prolaska u polufinale.
Ovo gostovanje mnogi navijači Zvezde pamte kao najveću makljažu u istoriji svih evropskih gostovanja gde su protiv dobro opremljene policije pokazali svoju upornost i taktičku snalažljivost. Nisu imali mnogo kontakta sa nacistima, ali ih je policija dobro zapamtila. Moramo napomenuti da je lokalna policija tada bila pojačana sa specijalnom jedinicom iz Minhena. Sigurno izuzetno dobro pamte ova dešavanja iz Drezdena, pa su zato Zvezdini navijači praćeni pod rigoroznim merama tokom poslednjeg gostovanja u Kelnu.
Posle utakmice u Drezdenu, kada se sve završilo, daleko u noći, svi navijači Zvezde su bili sprovedeni u dva voza i poslati nazad u Srbiju. Na granici ih je dočekala narodna milicija...
- Grobar do groba
- Posts: 245
- Joined: Sun Feb 07, 2016 12:42 pm
- Location: Barajevo
Re: Old School
Brate,najpre si napisao da je policija istocne Nemacke slabo opremljena, a onda dva pasusa nize pises kako su cigani protiv dobro opremljene policije pokazali upornost i takticku snalazljivost.
Do neba volimo te mi,i pevamo ti svi,da jedini si klub na svetu celom....PFK
- Новосадиста
- Posts: 222
- Joined: Mon Feb 22, 2016 5:19 am
- Location: Српска Атина
Re: Old School
Лево скретање и комунистичка пропаганда! Сад ће још да убеђује овде људе како су тад на Звезду ишли само ред скинси и анархисти...
стадион-место народног бунта!
Re: Old School
Legende,nisam ja pisao tekst nego autor clanka i postavljen je iznad izvor.Cak mislim da ni on nije napravio reportazu nego je citirao Ciru sa foruma Delije..Ja kad pisem na ovoj temi,to mogu samo 90-e da budu i to od sredine decenije i uvek se potpisem..
- Grobar do groba
- Posts: 245
- Joined: Sun Feb 07, 2016 12:42 pm
- Location: Barajevo
Re: Old School
Snimio sam posle da nisi ti pisao,nego da je postavljen clanak,al svejedno ko god da je,lik je sam sebe pokopao u prici.
Do neba volimo te mi,i pevamo ti svi,da jedini si klub na svetu celom....PFK
Re: Old School
Pa zapravo se i nije pokopao,u prvom delu se govori o policiji u Istocnoj Nemackoj protiv Drezdena,a nekoliko pasusa nize o policiji u Zapadnoj Nemackoj protiv Bajerna.Tekst jeste malo napisan haoticno.Procitaj pazljivije.
Who is online
Users browsing this forum: No registered users and 1 guest