Rekao sa da cu ovde prepricati po secanju mog najludjeg gostovanja, koje je bilo mnogo vise od toga, jer kada sam se vratio kuci i razmisljao, nije mi delovalo realno da se sve to dogodilo u jednom danu u roku od nekih 10 sati, licilo je kao da je ludilo trajalo mesecima.
Mislim da se o gostovanju u Kuli negde u oktobru 2000. godine slabo govori iz prostog razloga sto je na gostovanje islo negde oko 150 ljudi maksimum. Utakmica je igrana u petak, pred revans protiv Selte (misim da je bio revans a ne prva utakmica), da bi nasi vrhunski fudbaleri imali jos koji dodatni dan da se spreme za taj epski mec koji smo na kraju izgubili.
Dakle bio je radni dan, ne secam se tacno u koliko je sati utakmica u Kuli pocinjala, u glavi mi je 13 casova jer je bio skoro kraj oktobra a stadion tradicionalno nema reflektore. Sta je bitno da se kaze za ovaj period, to je bila mozda prva utakmica nakon prekinutog derbija i jedno od prvih gostovanja nakon 5. oktobra kada je pao Milosevic. Policija joe uvek nije bila u ful agresivnom modu, ali se konsolidovala i bila je spremna da se susretne i sa naviacima.
Bilo je jutro kada smo stigli kod revije, tu je bila ekipa standardna zajebancija i sva normalnost prestaje sa tim podatkom.
Cekali smo buseve koji su tradicionalno kasnili. Busevi koji su tada iznajmljeni bili su privatnici koji su vozili gradski prevoz, dakle na gradskim linijama. Nekoliko godina ranije privatnike je uveo Draskovic dok je SPO vladao Beogradom, kako bi razbio monopol GSP-a, koji je strajkovao svake dve nedelje trazeci vece plate.
Secam se da je pred revijom bio neki lik, nizak, procelav, stariji, nikakav, koga niko nikada ranije nije video. Radilo se o americkom novinaru koji je zeleo da napravi reportazu o Delijama, kao jednima od najzasluznijih za izvodjenje revolucije protiv Milosevica. Ne zna, sa kime je stupio u kontakt i kako se nasao tu, ali stariji su ga uzeli pod zastitu da bude sa njima u jednom od buseva.
Ispred revije je bio i jedan dzip interventne, sa tri pandura koji su i dalje imali one old skul nadrkane maskirne plave uniforme sa plavim beretkama. Na opste iznenadjenje tri pandura su bile veoma opustena, zajebavali su se sa ostalima ispred revije, nekog lika su vozili na haubi stotinak metara iz zajebancije. Uglavnom, oni su nam bili neka vrsta kontrole na putu do Kule.
Uglavnom stigla su dva busa, kao sto rekoh sa zakasnjenjem ispred revije, ali i oni su bili dovoljni da prime ljude koji su bili tu, jer nas zaista nije bilo mnogo. U prvi bus je usla starija ekipa, bili su tamo Ultrasi, Ultra Bojsi, brigadiri i ostali. U drugi bus su usli ostali, odnosno mladje ekipe. Kada kazem da je u drugom busu bila mladja ekipa, prosek godina bio je od 16 do 19. Ja sam imao 21, bio sam jedan od najstarijih, ortak imao 20 i bio je jedan stariji od nas. To je to.
Ovde necu navoditi imena, znate ko je tada bio glavni na tribini pa cu samo reci da su vodje pred pocetak usle u nas bus i dale striktne instrukcije da nema zaustavljanja i odugovlacenja jer kasnimo na utakmicu. To znaci da nema kradje na pumpama pa da nas panduri smaraju i zadrzavaju, da nema zaustavljanja svaka dva minuta da jedan ili dvoje pisaju nego da se napravi pauza da se svi istresu i da se nastavi. Naravno sve je prihvaceno, busevi krecu od revije uz ono standardno uzbudjenje kada se krene na gostovanje.
Znate ono kada u nasim vozovima svi sede mirno a kada voz krene svi pocnu da krkaju sta su poneli. Ovde je bilo slicno, samo sto nisu ljudi uzeli da jedu vec je krenulo da se mota, pije, guta kako je bus krenuo. Naravno pesme ludilo, sve u paketu. Siguran sam da vozac nije imao pojma sta i koga prevozi jer se videlo da je covek u startu pogubljen i uplasen.
Do izlaska iz Beograda stali smo najmanje (ali bez preterivanje) najmanje pet-sest puta da se pisa, kenja, stagod. Secam se da nas je na izlazu iz Beograda cekao bus gde su bili stariji koji su prvi posli i da su nas vec tu cekali nekih 15 minuta. Uleteli su u bus i najebavali nam se majke vec tada ponavaljajuci da kasnimo i da nema toliko zaustavljanja i odugovlacenja. Secam se kako sam pisao i vracao se u bus, nekoliko metara ispred te zapuhne dim onoga sto se konzumiralo tamo.
Citav put je bio takav da smo stajali na svakih 10 minuta, jer kako se kome pisalo tako je cimao majtora da stane. Na jednoj od pumpi krenuli smo u manje haranje, pa su tako ona tri pandura iz interventne koja su nas pratila, uhvatila naseg bitnog lika (tada mladjeg), sa tablom slanine. Bili su u fazonu „daj bre koj’ ti je kurac vrati to“. I naravno vratio je to uz nikakvo cimanje, dakle maksimalna opustencija.
Ono sto sam u tom trenutku razmisljao bilo je kako mi izgledamo kao tribina. U busu ne sto su svi bili mladji, ali jebes mi sve ako je neko imao vise od 70 kila. Dakle sve klinci, kost i koza, dakle izgledali smo prilicno smesno. Znam da su u to vreme grobari izgledali mnogo ozbiljnije. Imali su vise starijih, vise kilograma, krace kose, malo skinsa malo ostalih. Ne znam ko bi se na prvi pogled nas uplasio. U prvom busu je bila ozbiljna ekipa, ali u ovom drugom samo klinci u usponu koji nisu izgledali kao bilo kakva pretnja. Ono sto su posedovali to je maksimalna bahatost i neko ono izvorno ludilo. Vraticu se na ovo kasnije.
Uglavnom sledeca suluda stvar dogodia se u Vrbasu, starom grobarskom uporistu. Kako smo prolazili kroz Vrbas i pevali Zvezdine pesme, tako su nam sa neke raskrsnice neki pokazivali srednji prst.
Odmah majstoru naredjenje da stane, ali on je morao da prodje jos stotinak metara da izadje iz raskrsnice, ali uz dodatne pretnje morao je da stane odmah pored nekih kamiona sa repom koji su bili u kilometarskoj koloni jedan iza drugog.
Majstor otvara vrata, izlece jedan lik (necu reci ime, veoma vazan, tada naravno klinac), ostali krecu za njim, ali tu je bilo dosta pandura koji su nas ocekivali pa nas pendrecima vracaju u bus. Oni koji su na stepenicama sutiraju se sa njima, ostali pljuju pandure. Uglavnom lik koji je pobegao juri ka onoj raskrsnici gde su nas grobari prozivali i gubi nam se iz vida. U nasem busu sve agresivnije cimamo pandure sa stepenica, jer su tada klinci pokazali neverovatnu dozu lojalnosti prema liku koji je tada izleteo iz busa.
Uglavnom posle neka 2/3 minuta lik koji je izleteo iz busa vraca se biciklom
. Panduri ga vide, krenu da ga jure, on se sjuri sa bajsa, zaleti se ka nasem busu, tu ga 5-6 pandura ceka na prvom vratima sa pendrecima, mi ga cekamo na stepenistu, on se zalece na pandure u skoku, oni u onom metezu pokusaju da ga uhvate, mi sa stepenica ga vucemo i uvucemo u bus i odbranimo ulaz da panduri ne udju. Jos ih pljujemo izdrkavamo im se u facu, oni popizdeli.
Tu dolaze ova tri pandura koja su krenula sa nama iz Beograda smiruju situaciju. U bus onda ulazi jedan od vodja i krene novo najebavanje majke u stilu „klinci majku vam jebem zbog vas kasnimo na utakmicu (koja je zaista vec pocela)“. Deli samare prvih nekoliko klinaca koji su blizu njega, duge vodje ga drze da se ne najeba majke svima. Poslednje upozorenje da nema vise stajanju jer smo blizu Kule.
Do same Kule nije bilo nista spektakularno, presli smo i taj put, izasli pored stadiona iza onog dela gde se nalazi nasa tribina. Usli smo na pocetak drugog poluvremena. Na terenu takodje standardno, 1:1, gubili smo i izjednacili. Zanimljiviji je bio put do tamo od same utakmice.
Po zavrsrtku utakmice ulazimo u buseve, ovoga put nas bus krece prvi. Kako skrece u onu ulicu, prvu u koju udjes kada izlazis sa parkinga pored stadiona, pocnemo da pevamo pesme.
Neka cetiri lika u kaficu (dvoje u partizanovom dresu), pokazuju srednji prst i nesto gestikuliraju. Cujes samo „majstore stani, otvaraj vrata!!!“. Covek jadan otvara, izlecemo iz busa. Likovi koji su provocirali krenu da beze. Mislim da ovi nasi koji su prvi izleteli dvoje njih stizu i krece gazenje.
Panduri koji su bili u blizini dolecu i pocinju da razdvajaju, ali oni iz naseg busa koji trce ka frci tripuju da panduri biju, tako da 20ak novih ljudi krece da napada pandure. I to nije bio neki mlak napad, bukvalno kao da si pustio besne pse sa lanca, zaletanje i gazenje nekoliko pandura koji su tu.
Onda pandurima stize pojacanje, dok smo i mi svi iz prvog busa, nas 50-60 tu vec na crti. Na pandure se baca sve sto je pod rukom. Kamenje, cigle, bicikle (gledao sam kako nekog dedu skidaju sa bajsa i bajsom gadjaju pandure), onda onim rebrastim metalnim postoljem za bicikle (dva lika dizu i bacaju na pandure), lome se saobracajni znaci, reklame. Bilo je bukvalno kao da uragan nosi stvari, uz sve to stolice iz obliznjeg kafica, stolovi.
Sranje traje nekoliko minuta kada dolazi bus sa nasom starijom ekipom. Izlecu stariji, pokusavaju da smire situaciju. Jednog od vodja nas klinac slucajno pogadja nekom reklamom od lima koju je skinuo. Reklama je bila mislim skoro metar sa metar, cetvrtasta morao je da je baci kao frizbi, naravno iz nekog ludackog polozaja. Tacno sam video trenutak kada je cosak reklame pogodio jednog od vodja negde sa strane u glavu. Uglavnom, drugi stariji su stali izmedju nas i pandura i smirili situaciju. Tu su pomogli i ovi panduri iz Beograda. Iz jedne ludacke situacije koja je mogla da se skroz otrgne kontroli usledio je mir. Mi krecemo polako ka nasim busevima, brdo pandura nas prati.
Mi idemo onako opusteno, nekoliko likova koji su poslednji idu opusteno a onda neki panduri u fazonu „ajde pozurite“ i mislim da je neka pandurska seljacina htela da pozuri da udjemo u buseve i udarila je jednog od nasih. Ovaj odmah stao u fazonu sta me udaras. Pandur naravno krene jos jednom i to je bio kraj.
Krenula je druga runda koja je bila jos ludja nego prva. Dakle u roku od nekoliko sekundi ja recima ne mogu opisati takvu tucu. Bilo je i na ruke i panduri su gadjani svim i svacim, padali su kao pokoseni, najmanje 6-7 bez svesti. I mi smo pili pendreke, ali ljudi se nisu povlacili. Bukvalno je izgledalo kao kordon protiv kordona. Sve ono sto sam tripovao da ne izgledamo opasno kao tribina, da su nam klinci mrsavi, da nisu zajebani, sve sam demantovan. Onu kolicinu ludila, da vidis klinca koji ima 17-18 godina i pesnicama napada pandura sa pendrekom, to se retko vidja.
Prvi put sam video da su panduri potezali pistolje, sto je samo razbesnelo dodatno masu. Dakle totalni haos, panduri su padali ko pokoseni, mnogi bez svesti. Ni sam ne znam kako su nas uterali u buseve, tu su bila ona tri pandura iz Beograda koji su ponovo smirili situaciju.
Secam se da sam u bus usao na srednja vrata a da su ljudi koji su poceli da ulaze na prednja vrata imali poseban docek, neki debeli pandur je svakog ko je uletao, odvaljivao pendrekom. Secam se da mu se pendrek iskrivio od udaranja. Lik koji je pre mene usao na srednja vrata, neki krakati, dosao je do prednjih i sa stepenica nisanio debelog pandura, koji se bas spremao da zavari pendrekom nekog naseg. Uglavnom lik sa stepenica je nogom zabo pandura u facu. Ne mogu vam opisati besnu facu pandura koji je hteo da uleti u bus, ali na stepenicama je tada vec stajalo 3-4 nasih koji su ga gruvali nogama. Ovog su kolege jedva odvukle od vrata.
Kada smo potrpani u buseve tek se onda videla srazmera ludila. Deo ulice gde je bila tuca, kao da je bomba pala. Hitna pomoc zavija, kupi onesvescene pandure. U tom trenutku kako su lezali bez svesti bukvalno sam mislio da smo ubili nekog od njih. Likovi koji su poslednji usli u bus krenuli da dizu frku jer je jedan nas ostao bez svesti. Tu je krenulo novo ludilo, nasi pokusavaju ponovo da istrce, panduri sada na vratima ne daju, ne mozes da se probijes.
Likovi pokusavaju kroz prozor. Jedan od nasih prolazi kroz bus onako besan i drzi govor „Ako su ga ubili bice krvi, bijemo se do poslednjeg“. Ljudi u ekstazi, novi nalet besa. Kroz prozore i vrata se pljuju panduri. Kolicina slajma koja je izbacena je nenormalna. Gledam nekog matorog pandura sa uva mu se sliva slajmara ko da je neko svrsio po njemu. Panduri ispljuvani, svi na motorolama, ne znaju ni sami sta dalje. Ovi panduri na vratima pendrece nase na vratima koji pokusavaju da izadju. Daju naredjenje majstoru da krene, mi pretimo majstoru da ne krece dok ne saznamo sta je sa nasim likom. Cimanje traje nekih desetak minuta.
Onda ulaze ovi panduri iz Beograda i smiruju nas, kazu da je nas lik samo ugruvani da je odvezen u bolnicu u Vrbas. Tu smo prisustvovali i nekim neverovatnim scenama, ova tri pandura iz Beograda svadjaju se sa kolegama iz Kule okrivljujuci ih da su sami izazvali haos. Da ne poverujete kakvo ludilo. Uglavnom nekako pristanemo da bus nas krene, iza nas su stariji i krecu i oni.
Za nama krece pratnja kakvu u zivotu nisam video. Nasa dva busa su u sredini, a ispred i iza nas bilo je dve marice, tri dzipa, desetak pandurskih stojadina i bus sa pandurima. Konvoj je bio dugacak oko kilometar. Bukvalno sam mislio da ce stati negde na nekoj ledini, da ce nas isterati napolje i da ce nas strejlati. Ta kolicina batina koju su dobili od relativno malog broja ljudi je bila nezamisliva. Skoro da je bio odmer 1:1, odprilike oko 150 nas i nesto malo manje njih.
Secam se da smo jos uvek bili u Kuli kada smo presli neki mostic i sa druge strane s bile naslagane cigle, polutke, jer je neko tu gradio kucu. Tu ponovo komanda majstoru da se stane, izlecemo, hvataju se cigle, taman da krene neko novo zaletanje na pandure. Ovi panduri iz Beograda stoti put smiruju situaciju, nagovore nas da je dosta da nema potrebe. Za divno cudo smirujemo se i vracamo u bus. Bus nastavlja da ide, ka izlazu iz Kule.
Uglavnom kako je bus isao tako nasi likovi staju pored majstora i govore mu da skrene ka toj bolnici gde su odveli naseg koji je ugruvan. Ovaj u fazonu kao ne sme, ovo ono, onda pretnje da cemo mu se najebati majke i majstor na toj nekoj raskrsnici skrece suprotno od pravca gde su panduri ispred nas skrenuli.
Ispred nas izlece neki pandurski stojadin sa onim stopko znakom mase iz kola kao da se zaustavimo, majstor hoce da se zaustavi, likovi mu prete da ce najebati. Jadan covek radi kako mu se kaze. Mi ne stajemo, jos kroz otvorena vrata busa pokusaju da se pljuju panduri u kolima i nekoliko u motorima koji nas preticu.
Uglavnom dolazimo do bolnice, izlecemo svi iz naseg busa, spremni za novu rundu, nasa dva tri lika odlaze do bolnice, dok mi cekamo ispred. Tu su se nekako strasti vec smirile, panduri nisu hteli da nas cimaju, mi cekamo ispred, tampon zona su ovi panduri iz Beograda.
Kako mi je ortak iz prvog busa pricao, u medjuvremenu (ne znam da li je to bilo ispred bolnice ili jos uKuli), onaj americki novinar koji se vozio sa starijima molio na kolenima ove pandure iz Beograda da se vrati sa njima. Ovi u fazonu „pa ko te terao da ides sa ovim ludacima“, ali ga primaju pod svoje. O tome sta se njemu dogadjalo u busu je posebna prica. Ja znam iz druge ruke, od drugara koji su bili tamo i to cu prepricati nekom drugom prilikom.
Uglavnom, nasi bolnice izvode momka koji je ugruvan, ulazi kod nas u bus i krecemo. Lik koji je ugruvan otekla mu vilica, krvare mu usne, ali je u sustini dobro. I dalje sam imao osecaj da ce panduri da nekoj livadi da se zaustave i da nas poubijaju. Ali to se ne desava, nasa kilometarska kolona, odnosno konvoj, nastavlja putem Beograda. Na bukvalno svakoj raskrsnici do Beograda stoje panduri zaustavljaju saobracaj, samo da sto pre odemo.
Negde posle Novog Sada, ako se lepo secam, sva vozila iz konvoja nas napustaju i ostaje samo onaj dzip gde su trojica pandura iz interventne iz Beograda. Tada je jasno bilo da nece biti privodjenja ili neceg goreg, ali i dalje na svakoj raskrsnici, pa i u samom Beogradu, zaustavlja se saobracaj da prodjemo. Ljudi polako pocinju da izlaze, oni koji su sa Novog Beograda prvi, pa onda ostali kako bus napreduje.
Situacija u busu se odavno smirila. Majstor je ugasio svetla, adrenalin je prosao, mi odavno posedali u sedista, mnogi kuntaju, neki se zajebavaju, ali mnogo mirnije nego kada smo kretali.
Taman kada smo se skroz smirili bus prolazi kod Hajd parka. Jedan lik kaze majstoru tu da mu stane da hvata prevoz za kucu. Majstor staje tacno na stanicu gradskog prevoza. Podseticu vas da su autobusi koji su nas vozili bili privatnici koji su vozili na GSP linijama. Ovo pominjem jer kako je bus stao na stanici i ovaj nas lik izasao, u bus ulazi neka riba koja je pomislila da je ovo bus gradskog prevoza (u principu bila je u pravu, ali nije znala da smo mi tu). Majstor zatvara vrata, mi u neverici, krece ludilo. Riba se usrala ziva, majstor staje posle dvadesetak metara, otvara vrata i ona trci glavom bez obzira. Dakle poslednji cim jednog apsolutno nenormalnog gostovanja.
Kada samo izasli iz busa kod hrama Svetog Save, ortak i ja smo videli da je tek 19 casova. Nase gostovanje je pocelo negde oko 9 sati kada smo dosli na Marakanu. U tih 10 sati ono sto se izdesavalo mogao je komotno film da se snimi. Da covek ne poveruje da to moze da se izdesava u jednom danu. I ovo sto sam napisao je samo ono sto mi je ostalo u secanju, dok su se mnogi drugi detalji izgubili. Znam samo da nikada vise nisam doziveo nista slicno na gostovanjima, iako je bilo svega i svacega, ali ni blizu pizdarija u Kuli.
