Војска и војне теме
Re: Војска и војне теме
Њихов рат се своди на погибију без икаквог циља... 1 сукобљена вјера је доказ да су они ипак нација која је на минималном нивоу интелигенције... Код њих је спаљено све, порушено све и демолирано, нација која је избрисана, толико не организована војска, толики примитивизам влада на том блиском истоку да је то катастрофа, сваки војни аналитичар може да закључи само једно да је то хрпа дебилних људи, на којима зарађују компаније које се баве производњом муниције... Колико су само Руси браћа истресли старе депоније муниције и ракета, које су морали негдје да искористе, грешиш мићо нису они луди, него много глупи...
А њихове ђедове је довео Алија у данашњу Републику Српску да се боре против српског народа, први плаћеник запада први пројекат пуштен на пробу је ал каида на БиХ ратишту...
А њихове ђедове је довео Алија у данашњу Републику Српску да се боре против српског народа, први плаћеник запада први пројекат пуштен на пробу је ал каида на БиХ ратишту...
Ко се плаши сам у соби то је рђав знак, кога плаши помрачина или празан мрак...
Re: Војска и војне теме
Ево га... Моја награда за дугогодишњи труд, пожртвованост и преданост... Полован пиштољ, вероватно нисам заслужио више. Толико..
http://www.espreso.rs/vesti/drustvo/74911/najboljem-pilotu-u-klasi-vojne-akademije-dikovic-uvalio-polovan-pistolj
Ко се плаши сам у соби то је рђав знак, кога плаши помрачина или празан мрак...
Re: Војска и војне теме
Na temi filmovi, Kudravi je pre neki dan ostavio preporuku za “Apokalipsa sad”, a poklopilo se kako sam citao neke tekstove i gledao dokumentarce o Vijetnamskom ratu. Sada o filmu, simbolici i svemu ostalom neki drugi put, ali ono sto je meni upalo u oci je sto je u ovom filmu mozda najbolje prikazano rasulo americke vojske, koja je u finisu rata pucala po svim savovima u Vijetnamu.
Ovde pre svega mislim na disciplinu, koja u kasnijim godinama rata vise nije postojala. O ratu u Vijetnamu moze se pricati iz raznih uglova, ali za americku vojsku je najbolnije kada se prica o moralu armije tamo negde od 1969. pa do kraja angazovanja u Vijetnamu. U prevodu ako je ikada iko imao sanse da napadne i razjebe SAD, to je mogao da uradi pocetkom 70/ih godina, kada je vojska postala veoma nepopularna zbog rata u Vijetnamu i na pragu totalnog kolapsa.
Kao sto rekoh, u pojedinim filmovima na trenutke je opisan haos koji je vladao, ali u Apokalipsa sad, u vise jakih scena je jasno ilustrovano, skoro nadrealno, urusavanje najmocnije vojne sile.
Da krenemo od osnovnog, rat u Vijetnamu u SAD nikada nije proglasen ratom, jer je vestim politickim manevrom izbegnuto odobrenje americkog kongresa da objavi rat, vec je nakon nekog navodnog incidenta u kojem je napadnut americki brod u vodama Vijetnama, predsednik iskorisitio svoja ovlascenja da zapocne akcije. Dakle, i danas americka administracija, onaj njen zvanican deo, zove dve intervencija u Vijetnamu i slicno, ali nikako rat. Ovo nije mozda neka bitna cinjenica, ali je vazna da opise da su Amerikanci po svaku cenu zeleli da izbegnu zvanican rat u tom delu Azije.
Ipak, americko angazovanje u Vijetnamu pocelo je odmah nakon povlacenja Francuza i poraza kod Dijen Bijen Fua tamo 1954. godine. Amerikanci su na sebe preuzeli naoruzavanje i obuku vojske Juznog Vijetnama da bude sposoban da se odbrani od komunistickog severa. Kako je Severni Vijetnam bio sve agresivniji, povecavao se broj instruktora koji je dostizao nekoliko desetina hiljada. U tim pocetnim godinama Amerikanci ipak nisu bili meta protivnika. Ipak, kako se situacija otrzala kontorli, tako je americko angazovanje bilo sve jace.
Od nekih izmisljenih incidenata (o tome drugi put), americka vojska je negde 1965. godine odlucila da se direktno ukljuci u rat. Na vrhuncu rata u Vijetnamu je bilo oko pola miliona americkih vojnika. Da ne govorim o istoriji rata, to je tema za sebe. Ono sto je vazno, to je da je ovo bio prvi rat u kojem koncept osvajanja teritorije nije bio relevantan. Jednostavno, Ameri bi uleteli u neki deo dzungle, kao oslobodili ga, kada se povuku, Vijetkong se samo mirno vrati.
Taktika u ratu se vise puta modifikovala. Od masovnih vazdusnih udara i kontrole teritorije nije bilo koristi.
Amerikanci su onda poceli da primenjuju taktiku “Search and destroy” (nadji i unisti). Sustina je bila da se manje borbene grupe salju u borbu, gde ce naci neprijatelja, pozvati pojacanje i uz kombinaciju napada iz vazduha, artiljerije i pesadijske podrske, naneti teske gubitke. Cilj je da se velikim gubicima neprijatelj paralise i odustane od ideje da vodi dalje ofanzivne akcije. U ovome je bio vazan “kill ratio”, odnosno da na jednog americkog vojnika bude mrtvo mnogo vise protivnickih vojnika. I famozni “kill ratio” je bio na strani SAD, ako sam lepo citao u nekim trenucima rata i u odnosu 1:13. Ali uskoro se ustanovilo da ni ova taktika nije naskodila protivniku. Protiv te taktike, legendarni vijetnamski general Djap suprotstavio je sveobuhvatni narodni rat (svako je vojnik) uz borbeni metod gerilskog rata.
Sad cu se kratko vratiti na film Apokalipsa sad, gde Marlon Brando prica Martinu Sinu kako je sa svojom specijalnom jedinicom usao u vijetnamsko selo. Ovde cu napraviti malu digresiju i napomenuti da je nakon Drugog svetskog rata, u svim intervencijama gde je SAD ucestvovao, vazan element bio “win hearts and minds of people”, odnosno da se lokalnom stanovnistvu, gde si uleteo, predstavis kao prijatelj, oslobodilac, nikako kao okupator. To isto vazi i za Avganistan i Irak, kao poslednjem velikom angazovanju americke vojske. Dakle Amerikanci nikada nigde ne smeju izgledati kao okupatori ili agresori. Slicno je bilo i kroz bombardovanje Srbije, gde oni navodno nisu imali nista protiv Srba, samo protiv Milosevica.
U sklopu te strategije, americke specijalne jedinice su u Vijetnamu prolazile naprednu medicinsku obuku, da mogu da vakcinisu lokalno stanovnistvo, vrse neke medicinske intervencije, da prepoznaju neke kozne bolesti za koje bi imali lek kod sebe da im daju. U prevodu da, kada stupe u kontak sa lokalnim stanovnistvom, izgledaju kao andjeli koji su dosli da im pomognu, a ne kao neprijatelji.
Ovde prekidam ovu digresiju, vracam se na scenu iz filma, dakle Marlon Brando prica Martinu Sinu kako su jednog dana usli u neko vijetnamsko selo puno dece. Deci su dali inekcije u ruku protiv decje paralize, zavrsili posao oko “win hearts and minds” i krenuli dalje. Onda ih jedan starac zvao da se vrate da vide sta su ucinili. Kada su se vratili, zatekli su odsecene decje ruke u kojima su ovi dali inekcije. Naravno, odsekli ih mestani, jer nisu zeleli nista sto dolazi od neprijatelja. Kako Marlon Brando kaze, shvatio da ne postoji nacin da se takav protivnik pobedi, sa zakljuckom, “daj mi 10 do 12 divizija takvih ljudi…(dalje znate sami)”.
E sad, izvinjavam se na ovako opsirnom uvodu o onome sto sam hteo da kazem. Sve ovo je bilo potrebno da se predstavi slika kakvu su sami Ameri imali do 1968. godine, da pred sobom imaju protivnika koji nece kapitulirati sta god ucinili. Ona floskula iz svih ratova “kuci do Bozica”, ovde jednostavno nije vazila. Nije postojala bitka koja bi preokrenula situaciju.
Ta 1968. godina je posebno bitna zbog famozne TET ofanzive, gde je 80.000 vojnika Severnog Vijetnama , uspelo da se neprimetno infiltrira u Juzni deo Vijetnama i na nekoliko dana zauzme veci broj gradova i mesta, pa i da napadnu americku ambasadu u Sajgonu. TET ofanziva zavrsila se naravno kontraofanzivom Amerikanaca, poginulo je vise od 45.000 severno/vijetnamaca, dakle vojno je bila neuspeh. Ipak, neocekivano, ofanziva je znacila prekretnicu, jer je veliki broj kamera stranih televizija snimio neprijatelja koji je uspeo da na ocigled citavog sveta, makar na kratko da na kolena baci najvecu vojnu silu i to u trenucima kada su glavnokomandujuci general Vestmorlend i ekipa uveravali javnost da je pobeda blizu. Nakon TET ofanzive svima je bilo jasno da pobeda, ne samo da nije blizu, vec da nije ni realna.
To je bio ogroman udar na americkim sistem regrutacije, jer je od 1968. godine, pa na dalje, belezen ogroman broj dezertiranja i bezanja od regrutacije. To se poklopilo sa snaznim antiratnim protestima. Iako danas gledamo na antiratne proteste kao na okupljanje hipika, na tim demonstracijama ucestvovali su mnogi koji su bezali od vojne obaveze, ali i aktivni vojnici (enlisted-profesionalni vojnici) koji nisu zeleli da idu u Vijetnam da ginu. Tada su se javili i prvi slucajevi zvanicnog odbijanja odlaska u Vijetnam, sto je rezultiralo zatvorom. Ali i u tom slucaju ljudi su bili srecni, jer bolje je i visegodisnja zatvorska kazna, nego mrtvacki sanduk.
Posebno ekstremni slucajevi otpora odlasku u Vijetnam zabelezeni su u mornarici. U americkim lukama, na mnogim velikim brodovima, mornari su radili sabotaze, kako brodovi ne bi ispljovlavali. Od unistenja motora, pa sve do skupih radarskih sistema. I pored ogromnog truda vojnih bezbednosnih sluzbi, nikada nisu mogli da podignu optuznice zbog nedostatka dokaza. U okviru kasarni poceli su da kruze andergraund pamfleti i novine koji su pozivali na dezerterstvo i sabotazu, sve u cilju neodlaska u Vijetnam. Ovo nisu bili izolovani slucajevi, jednostavno drafting sistem i sve ostalo, dozivelo je totalni kolaps.
Sabotaze i neposlusnost zabelezena je i u americkoj avijaciji i u medicinskoj sluzbi, u svim rodovima vojske.
Sta je to znacilo na terenu. Ko god je poslat u Vijetnam sluzio je godinu dana. Nakon odsluzenih godinu dana, vojnik se vracao kuci. To je znacilo da taman kada je postao iskusan u borbi, oni ga vracaju kuci, a dovode novog. Sve je to znacilo da je americka vojska u svakom trenutku bila apsolutno neiskusna u Vijetnamu.
Osim otpora regrutaciji i odlasku u SAD, u samom Vijetnamu je tek bilo totalno rasulo. Krajem 60/ih i pocetkom 70/ih, u vecini americkih jedinica bilo je nemoguce uspostaviti disciplinu i funkcionalan lanac komande. Jednostavno, svima je bilo jasno da ne postoji bitka koja bi resila rat i da je jedini cilj da se po svaku cenu nadje nacin da se prezivi.
U nekoliko televizijskih priloga iz tog vremena, da vidite na sta su licili americki vojnici. Nije bilo onog sisanja na krakto, svi su bili zapusteni, duge kose, brade, nehigijena, totalno odsustvo discipline.
U tom smislu zabelezeni su neverovatni slucajevi gde su citave cete i bataljoni odbijali komande da se napadaju neki rizicni polozaji. Pretnja vojnim sudom i zatvorom delovala je kao nagrada u odnosu na gubitak zivota. Ipak, neki ambiciozniji oficiri, koje je vojska nazivala lajferi (lifers/ u smislu da je neko citav zivot u vojsci), pokusavali su da nateraju trupe na borbu. Kada su jedinice i izlazile na teren, primenjivali su taktiku “search and avoid” (nadji i zaobidji) umesto zvanicne “search and destroy” (nadji i unisti).
Sada dolazimo do, po mom misljenju, najzanimljivijeg dela. Dakle kada je i na terenu postojala usijana glava od nekog oficira ili podoficira koji bi pokusao da natera vojsku da udje u sukob, sami vojnici bi ga ubilli. Ovo nije bila izolovana pojava, u samo 3 do 4 godine, zabelezeno je vise od 900 napada na komandante, dok se smatra da ih je bilo daleko vise, samo sto nisu bili dokazivi.
Tako nesto je u recnik vojnih pojmova uslo kao “fragging”, a oni koji igraju counterstrike i slicne pucacine znaju da je to siroko koriscen gejmerski termin. Ipak, zanimljivo je kako je on nastao. Dakle “fragging” se koristi za namerno ubistvo vojnika ili oficira iste vojske (za razliku od “friendly fire” prijateljske vatre koja oznacava slucajno ubistvo). Razlog zasto se zove fragging je zato sto je za ubistvo komandujuceg oficira koriscena, kako ameri kazu “fragmentation granate”, dakle rucna granata. Razlog zasto je ovo korisceno je takodje prost, kada razneses na taj nacin sopstvenog komandanta, niko ne moze da dokaze da ga nije razneo neprijatelj.
Zanimljivo je da je najveci broj fragove izvrsen od strane pomenutih “enlisted”, dakle profesionalnih vojnika, a ne od “drafted”, koji su bili regrutovani. Na Vikipediji ima jedan dobar citat komandanta jedne cete koji je opisao situaciju.
Enlisted men, in the words of one company commander, "feared they would get stuck with a lieutenant or platoon sergeant who would want to carry out all kinds of crazy John Wayne tactics, who would use their lives in an effort to win the war single-handedly, win the big medal, and get his picture in the hometown paper.
Dakle takvih karijerista koji su nemilosrdno slali vojnike u razne besmislene sukobe u Vijetnamu bilo je dosta, ali je nakon „fragging/a“ broj smanjen. Stavise, u okviru velikog broja jedinica kod vojnika, postojao je neki sistem nezvanicnog „lova“ na glave takvih komandanata, gde se nudilo od 10 do 100 dolara za onog ko ubije nekog takvog oficira ili podoficira. To je jasno govorilo da sistem komande nad vojskom americkom vojskom u Vijetnamu vise ne postoji. Mnogi komandanti jedinica, u strahu da ne budu fragovani, zatvarali su oci i pred drugim krsenjima discipline, pre svega drogiranjem i alkoholisanjem. Jednostavno, u strahu da ne budu ubijeni nisu uznemiravali vojnike.
Reakcija vojske je bila samo takva da su stroze kontrolisali dopunu oruzjem pre svega granatama, koje su stalno bile pod kljucem i davane su vojsci samo kada idu u misiju sa strogim propisima i slicnim sranjima koja jednostavno ne funkcionisu u uslovima rata. Sve to je dovodilo do smanjenog broja taktickih operacija na terenu i opadanja bojne efikasnosti, jer se vojska u pojedinim trenucima bavila kako da spreci krvoprolice u sopstvenim redovima nego kako da se bori sa neprijateljem.
Poseban slucaj u kojem se vidi sav besmisao americke taktike u Vijetnamu i rasula vojske, vidi se u famoznoj bici „Battle for Hamburger hil“ odigranoj 1969.godine. To je u stvari bitka za visoravan Dong Ap Bia u blizini granice sa Laosom, ali amerikanizacijom naziva dobila je nadimak „Hamburger Hill“. Sustina je da je ovde napadnuta kota koja nije imala neki strateski znacaj, ali gde se nalazilo oko 800 dobro ukopanih severnih vijetnamaca. Bitka je trajala 10 dana, vise od 600 severnovijetnamaca je poginulo, oko 80 americkih vojnika je poginulo, oko 300 ranjeno, dok se ne zna broj poginulih armije Juznog Vijetnama.
U bici se posebno istakao pukovnik Veldon Haniket, koji je i pored taktickih problema trazio od da se konstantno napada, bez obzira na zrtve. Cak je usao u sukob sa drugim komandatima koji nisu zeleli da uzalud gube vojnilke. Bitka se zavrsila pobedom americke vojske, koja je samo nekoliko dana nakon sto je zauzela Hamburger Hil, odlucila da se povuce sa polozaja, imajuci u vidu da, kao sto je receno, ta tacka ne predstavlja nikakvu takticku vaznost.
Ostali vojnici kada su culi sta se sve dogodilo i kada se americka vojska povukla, ucenili su glavu pukovnika Veldona Haniketa na 10.000 dolara, sto se smatra najvecom cenom za ubistvo jednog americkog oficira u tom ludilu koje je vladalo u Vijetnamu. Koliko znam, ipak niko nije uspeo da fraguje Haniketa.
Uglavnom, ostatak price znate, Nikson se u jednom trenutku odlucio za strategiju „Vijetnamizacije rata“, odnosno da vojska Juznog Vijetnama, uz materijalnu podrsku SAD, brani sebe. Krenulo je povlacenje americke vojske. Potpisan je neki mirovni ugovor u Parizu koji je garantovao postojanje Severnog i Juznog Vijetnama, ali je dve godine posle toga Severni Vijetnam zgazio vojsku Juznog Vijetnama, ujedinio zemlju itd...
Ovde pre svega mislim na disciplinu, koja u kasnijim godinama rata vise nije postojala. O ratu u Vijetnamu moze se pricati iz raznih uglova, ali za americku vojsku je najbolnije kada se prica o moralu armije tamo negde od 1969. pa do kraja angazovanja u Vijetnamu. U prevodu ako je ikada iko imao sanse da napadne i razjebe SAD, to je mogao da uradi pocetkom 70/ih godina, kada je vojska postala veoma nepopularna zbog rata u Vijetnamu i na pragu totalnog kolapsa.
Kao sto rekoh, u pojedinim filmovima na trenutke je opisan haos koji je vladao, ali u Apokalipsa sad, u vise jakih scena je jasno ilustrovano, skoro nadrealno, urusavanje najmocnije vojne sile.
Da krenemo od osnovnog, rat u Vijetnamu u SAD nikada nije proglasen ratom, jer je vestim politickim manevrom izbegnuto odobrenje americkog kongresa da objavi rat, vec je nakon nekog navodnog incidenta u kojem je napadnut americki brod u vodama Vijetnama, predsednik iskorisitio svoja ovlascenja da zapocne akcije. Dakle, i danas americka administracija, onaj njen zvanican deo, zove dve intervencija u Vijetnamu i slicno, ali nikako rat. Ovo nije mozda neka bitna cinjenica, ali je vazna da opise da su Amerikanci po svaku cenu zeleli da izbegnu zvanican rat u tom delu Azije.
Ipak, americko angazovanje u Vijetnamu pocelo je odmah nakon povlacenja Francuza i poraza kod Dijen Bijen Fua tamo 1954. godine. Amerikanci su na sebe preuzeli naoruzavanje i obuku vojske Juznog Vijetnama da bude sposoban da se odbrani od komunistickog severa. Kako je Severni Vijetnam bio sve agresivniji, povecavao se broj instruktora koji je dostizao nekoliko desetina hiljada. U tim pocetnim godinama Amerikanci ipak nisu bili meta protivnika. Ipak, kako se situacija otrzala kontorli, tako je americko angazovanje bilo sve jace.
Od nekih izmisljenih incidenata (o tome drugi put), americka vojska je negde 1965. godine odlucila da se direktno ukljuci u rat. Na vrhuncu rata u Vijetnamu je bilo oko pola miliona americkih vojnika. Da ne govorim o istoriji rata, to je tema za sebe. Ono sto je vazno, to je da je ovo bio prvi rat u kojem koncept osvajanja teritorije nije bio relevantan. Jednostavno, Ameri bi uleteli u neki deo dzungle, kao oslobodili ga, kada se povuku, Vijetkong se samo mirno vrati.
Taktika u ratu se vise puta modifikovala. Od masovnih vazdusnih udara i kontrole teritorije nije bilo koristi.
Amerikanci su onda poceli da primenjuju taktiku “Search and destroy” (nadji i unisti). Sustina je bila da se manje borbene grupe salju u borbu, gde ce naci neprijatelja, pozvati pojacanje i uz kombinaciju napada iz vazduha, artiljerije i pesadijske podrske, naneti teske gubitke. Cilj je da se velikim gubicima neprijatelj paralise i odustane od ideje da vodi dalje ofanzivne akcije. U ovome je bio vazan “kill ratio”, odnosno da na jednog americkog vojnika bude mrtvo mnogo vise protivnickih vojnika. I famozni “kill ratio” je bio na strani SAD, ako sam lepo citao u nekim trenucima rata i u odnosu 1:13. Ali uskoro se ustanovilo da ni ova taktika nije naskodila protivniku. Protiv te taktike, legendarni vijetnamski general Djap suprotstavio je sveobuhvatni narodni rat (svako je vojnik) uz borbeni metod gerilskog rata.
Sad cu se kratko vratiti na film Apokalipsa sad, gde Marlon Brando prica Martinu Sinu kako je sa svojom specijalnom jedinicom usao u vijetnamsko selo. Ovde cu napraviti malu digresiju i napomenuti da je nakon Drugog svetskog rata, u svim intervencijama gde je SAD ucestvovao, vazan element bio “win hearts and minds of people”, odnosno da se lokalnom stanovnistvu, gde si uleteo, predstavis kao prijatelj, oslobodilac, nikako kao okupator. To isto vazi i za Avganistan i Irak, kao poslednjem velikom angazovanju americke vojske. Dakle Amerikanci nikada nigde ne smeju izgledati kao okupatori ili agresori. Slicno je bilo i kroz bombardovanje Srbije, gde oni navodno nisu imali nista protiv Srba, samo protiv Milosevica.
U sklopu te strategije, americke specijalne jedinice su u Vijetnamu prolazile naprednu medicinsku obuku, da mogu da vakcinisu lokalno stanovnistvo, vrse neke medicinske intervencije, da prepoznaju neke kozne bolesti za koje bi imali lek kod sebe da im daju. U prevodu da, kada stupe u kontak sa lokalnim stanovnistvom, izgledaju kao andjeli koji su dosli da im pomognu, a ne kao neprijatelji.
Ovde prekidam ovu digresiju, vracam se na scenu iz filma, dakle Marlon Brando prica Martinu Sinu kako su jednog dana usli u neko vijetnamsko selo puno dece. Deci su dali inekcije u ruku protiv decje paralize, zavrsili posao oko “win hearts and minds” i krenuli dalje. Onda ih jedan starac zvao da se vrate da vide sta su ucinili. Kada su se vratili, zatekli su odsecene decje ruke u kojima su ovi dali inekcije. Naravno, odsekli ih mestani, jer nisu zeleli nista sto dolazi od neprijatelja. Kako Marlon Brando kaze, shvatio da ne postoji nacin da se takav protivnik pobedi, sa zakljuckom, “daj mi 10 do 12 divizija takvih ljudi…(dalje znate sami)”.
E sad, izvinjavam se na ovako opsirnom uvodu o onome sto sam hteo da kazem. Sve ovo je bilo potrebno da se predstavi slika kakvu su sami Ameri imali do 1968. godine, da pred sobom imaju protivnika koji nece kapitulirati sta god ucinili. Ona floskula iz svih ratova “kuci do Bozica”, ovde jednostavno nije vazila. Nije postojala bitka koja bi preokrenula situaciju.
Ta 1968. godina je posebno bitna zbog famozne TET ofanzive, gde je 80.000 vojnika Severnog Vijetnama , uspelo da se neprimetno infiltrira u Juzni deo Vijetnama i na nekoliko dana zauzme veci broj gradova i mesta, pa i da napadnu americku ambasadu u Sajgonu. TET ofanziva zavrsila se naravno kontraofanzivom Amerikanaca, poginulo je vise od 45.000 severno/vijetnamaca, dakle vojno je bila neuspeh. Ipak, neocekivano, ofanziva je znacila prekretnicu, jer je veliki broj kamera stranih televizija snimio neprijatelja koji je uspeo da na ocigled citavog sveta, makar na kratko da na kolena baci najvecu vojnu silu i to u trenucima kada su glavnokomandujuci general Vestmorlend i ekipa uveravali javnost da je pobeda blizu. Nakon TET ofanzive svima je bilo jasno da pobeda, ne samo da nije blizu, vec da nije ni realna.
To je bio ogroman udar na americkim sistem regrutacije, jer je od 1968. godine, pa na dalje, belezen ogroman broj dezertiranja i bezanja od regrutacije. To se poklopilo sa snaznim antiratnim protestima. Iako danas gledamo na antiratne proteste kao na okupljanje hipika, na tim demonstracijama ucestvovali su mnogi koji su bezali od vojne obaveze, ali i aktivni vojnici (enlisted-profesionalni vojnici) koji nisu zeleli da idu u Vijetnam da ginu. Tada su se javili i prvi slucajevi zvanicnog odbijanja odlaska u Vijetnam, sto je rezultiralo zatvorom. Ali i u tom slucaju ljudi su bili srecni, jer bolje je i visegodisnja zatvorska kazna, nego mrtvacki sanduk.
Posebno ekstremni slucajevi otpora odlasku u Vijetnam zabelezeni su u mornarici. U americkim lukama, na mnogim velikim brodovima, mornari su radili sabotaze, kako brodovi ne bi ispljovlavali. Od unistenja motora, pa sve do skupih radarskih sistema. I pored ogromnog truda vojnih bezbednosnih sluzbi, nikada nisu mogli da podignu optuznice zbog nedostatka dokaza. U okviru kasarni poceli su da kruze andergraund pamfleti i novine koji su pozivali na dezerterstvo i sabotazu, sve u cilju neodlaska u Vijetnam. Ovo nisu bili izolovani slucajevi, jednostavno drafting sistem i sve ostalo, dozivelo je totalni kolaps.
Sabotaze i neposlusnost zabelezena je i u americkoj avijaciji i u medicinskoj sluzbi, u svim rodovima vojske.
Sta je to znacilo na terenu. Ko god je poslat u Vijetnam sluzio je godinu dana. Nakon odsluzenih godinu dana, vojnik se vracao kuci. To je znacilo da taman kada je postao iskusan u borbi, oni ga vracaju kuci, a dovode novog. Sve je to znacilo da je americka vojska u svakom trenutku bila apsolutno neiskusna u Vijetnamu.
Osim otpora regrutaciji i odlasku u SAD, u samom Vijetnamu je tek bilo totalno rasulo. Krajem 60/ih i pocetkom 70/ih, u vecini americkih jedinica bilo je nemoguce uspostaviti disciplinu i funkcionalan lanac komande. Jednostavno, svima je bilo jasno da ne postoji bitka koja bi resila rat i da je jedini cilj da se po svaku cenu nadje nacin da se prezivi.
U nekoliko televizijskih priloga iz tog vremena, da vidite na sta su licili americki vojnici. Nije bilo onog sisanja na krakto, svi su bili zapusteni, duge kose, brade, nehigijena, totalno odsustvo discipline.
U tom smislu zabelezeni su neverovatni slucajevi gde su citave cete i bataljoni odbijali komande da se napadaju neki rizicni polozaji. Pretnja vojnim sudom i zatvorom delovala je kao nagrada u odnosu na gubitak zivota. Ipak, neki ambiciozniji oficiri, koje je vojska nazivala lajferi (lifers/ u smislu da je neko citav zivot u vojsci), pokusavali su da nateraju trupe na borbu. Kada su jedinice i izlazile na teren, primenjivali su taktiku “search and avoid” (nadji i zaobidji) umesto zvanicne “search and destroy” (nadji i unisti).
Sada dolazimo do, po mom misljenju, najzanimljivijeg dela. Dakle kada je i na terenu postojala usijana glava od nekog oficira ili podoficira koji bi pokusao da natera vojsku da udje u sukob, sami vojnici bi ga ubilli. Ovo nije bila izolovana pojava, u samo 3 do 4 godine, zabelezeno je vise od 900 napada na komandante, dok se smatra da ih je bilo daleko vise, samo sto nisu bili dokazivi.
Tako nesto je u recnik vojnih pojmova uslo kao “fragging”, a oni koji igraju counterstrike i slicne pucacine znaju da je to siroko koriscen gejmerski termin. Ipak, zanimljivo je kako je on nastao. Dakle “fragging” se koristi za namerno ubistvo vojnika ili oficira iste vojske (za razliku od “friendly fire” prijateljske vatre koja oznacava slucajno ubistvo). Razlog zasto se zove fragging je zato sto je za ubistvo komandujuceg oficira koriscena, kako ameri kazu “fragmentation granate”, dakle rucna granata. Razlog zasto je ovo korisceno je takodje prost, kada razneses na taj nacin sopstvenog komandanta, niko ne moze da dokaze da ga nije razneo neprijatelj.
Zanimljivo je da je najveci broj fragove izvrsen od strane pomenutih “enlisted”, dakle profesionalnih vojnika, a ne od “drafted”, koji su bili regrutovani. Na Vikipediji ima jedan dobar citat komandanta jedne cete koji je opisao situaciju.
Enlisted men, in the words of one company commander, "feared they would get stuck with a lieutenant or platoon sergeant who would want to carry out all kinds of crazy John Wayne tactics, who would use their lives in an effort to win the war single-handedly, win the big medal, and get his picture in the hometown paper.
Dakle takvih karijerista koji su nemilosrdno slali vojnike u razne besmislene sukobe u Vijetnamu bilo je dosta, ali je nakon „fragging/a“ broj smanjen. Stavise, u okviru velikog broja jedinica kod vojnika, postojao je neki sistem nezvanicnog „lova“ na glave takvih komandanata, gde se nudilo od 10 do 100 dolara za onog ko ubije nekog takvog oficira ili podoficira. To je jasno govorilo da sistem komande nad vojskom americkom vojskom u Vijetnamu vise ne postoji. Mnogi komandanti jedinica, u strahu da ne budu fragovani, zatvarali su oci i pred drugim krsenjima discipline, pre svega drogiranjem i alkoholisanjem. Jednostavno, u strahu da ne budu ubijeni nisu uznemiravali vojnike.
Reakcija vojske je bila samo takva da su stroze kontrolisali dopunu oruzjem pre svega granatama, koje su stalno bile pod kljucem i davane su vojsci samo kada idu u misiju sa strogim propisima i slicnim sranjima koja jednostavno ne funkcionisu u uslovima rata. Sve to je dovodilo do smanjenog broja taktickih operacija na terenu i opadanja bojne efikasnosti, jer se vojska u pojedinim trenucima bavila kako da spreci krvoprolice u sopstvenim redovima nego kako da se bori sa neprijateljem.
Poseban slucaj u kojem se vidi sav besmisao americke taktike u Vijetnamu i rasula vojske, vidi se u famoznoj bici „Battle for Hamburger hil“ odigranoj 1969.godine. To je u stvari bitka za visoravan Dong Ap Bia u blizini granice sa Laosom, ali amerikanizacijom naziva dobila je nadimak „Hamburger Hill“. Sustina je da je ovde napadnuta kota koja nije imala neki strateski znacaj, ali gde se nalazilo oko 800 dobro ukopanih severnih vijetnamaca. Bitka je trajala 10 dana, vise od 600 severnovijetnamaca je poginulo, oko 80 americkih vojnika je poginulo, oko 300 ranjeno, dok se ne zna broj poginulih armije Juznog Vijetnama.
U bici se posebno istakao pukovnik Veldon Haniket, koji je i pored taktickih problema trazio od da se konstantno napada, bez obzira na zrtve. Cak je usao u sukob sa drugim komandatima koji nisu zeleli da uzalud gube vojnilke. Bitka se zavrsila pobedom americke vojske, koja je samo nekoliko dana nakon sto je zauzela Hamburger Hil, odlucila da se povuce sa polozaja, imajuci u vidu da, kao sto je receno, ta tacka ne predstavlja nikakvu takticku vaznost.
Ostali vojnici kada su culi sta se sve dogodilo i kada se americka vojska povukla, ucenili su glavu pukovnika Veldona Haniketa na 10.000 dolara, sto se smatra najvecom cenom za ubistvo jednog americkog oficira u tom ludilu koje je vladalo u Vijetnamu. Koliko znam, ipak niko nije uspeo da fraguje Haniketa.
Uglavnom, ostatak price znate, Nikson se u jednom trenutku odlucio za strategiju „Vijetnamizacije rata“, odnosno da vojska Juznog Vijetnama, uz materijalnu podrsku SAD, brani sebe. Krenulo je povlacenje americke vojske. Potpisan je neki mirovni ugovor u Parizu koji je garantovao postojanje Severnog i Juznog Vijetnama, ali je dve godine posle toga Severni Vijetnam zgazio vojsku Juznog Vijetnama, ujedinio zemlju itd...
Re: Војска и војне теме
ti bi riperu ladno mogao neku knjigu da napises. A ja bi bio medju prvima koji bi je kupio
-
- Posts: 853
- Joined: Tue Feb 02, 2016 11:21 pm
Re: Војска и војне теме
Ja sam to odavno rekao. Recimo nikad mi ne bi palo na pamet da pogledam taj film jer mi nije zanimljiva tema, ali bih nastavio da citam o tome ako bi on nastavio da pise.
Re: Војска и војне теме
I samo dodati bitan faktor,a to je da je general Djap istorijski gledano jedan od najvecih i najboljih generala koje je covecanstvo imalo.U gerilskom ratovanju,i toj vojnoj taktici sigurno ne prevazidjen.
Recimo ako se pogledaju cifre,broj poginulih amerikanaca u Vijetnamu u odnosu na broj poginulih severnovijetnamaca je mizeran,ali ukoliko se broju poginulih amera dodaju poginuli borci juznog vijentama,tada prica dobija potpun smisao.
Recimo ako se pogledaju cifre,broj poginulih amerikanaca u Vijetnamu u odnosu na broj poginulih severnovijetnamaca je mizeran,ali ukoliko se broju poginulih amera dodaju poginuli borci juznog vijentama,tada prica dobija potpun smisao.
Re: Војска и војне теме
Hvala braco na lepim recima, nastavicu da pisem u skladu sa vremenom. O Vijetnamu se interesujem duze vreme, gledam da pronadjem neke manje reklamirane dokumentarce i tekstove. Inace citav period Vijetnamskog rata moze da se analizira iz toliko razlicitih uglova, od samih borbenih dejstava, gde ima bezbroj zanimljivosti, preko politickog, kulturoloskog i drugog znacaja. O tome neki drugi put.
Tizla je napisao o generalu Djapu i ja se apsolutno slazem, jer taj covek je uspeo da razjebe i Japance i Francuze i Amere. Sto je jedan napisao, zamalo da je zajebao i smrt, jer covek je umro pre nekoliko godina, kada je imao 102 godine, ili sto bi Topalovici rekli „pred sam kraj svog zivota“. Posebna stvar su zrtve, svaka americka zrtva je bio vojnik, dakle nije bilo civila niti kolateralne stete. Nema procena koliko je civila vijеtnamskih izginulo u ratu, ali brojevi su zastrasujuci.
Iako mozda nije za ovu temu, ovde cu pomenuti samo nekoliko zanimljivih cinjenica vezanih za snimanje „Apokalipse sad“. Citao sam nekoliko tekstova gde se smatra da je taj film jedan od najhaoticnijih koji je ikada sniman. Stvarno verujem da kada bi neko snimio film o tome kako se snimao taj film, da bi to postalo hit.
Od samog pocetka film je bio na ivici propasti. Kopola je nakon „Kuma“ prozivan da ne moze da snimi vise film koji se bavi nekom ozbiljnom temom, a on je odgovorio snimanjem jednog filma o Vijetnamu u vremenu dok su rane bile veoma sveze (film sniman 1980. godine). Od pocetka je bio problem na Filipinima jer je neki monsun razjebao citavu scenu.
Za glavnu ulogu svi su ga zivi odbili, od Roberta Redforda pa na dalje, ali kada ga je odbio Al Pacino,Kopola je u naletu ludila pobacao svoje oskare kroz prozor. Na kraju je samo jednog spasao.
Glavna uloga je data Martinu Sinu, koji jos uvek nije bio takva zvezda, a dosao je u trenucima kada je bio na vrhuncu problema sa alkoholom. Dalje, Marlon Brando je bio u svojoj dubiozi sa depresijom i imao je problem sa kilazom. Obecao je da ce doterati liniju, jer glumi odlikovanog oficira specijalnih jedinica, ali je umesto toga nabacao jos neki kilogram.
Na setu su probijeni svi budzeti i rokovi, a Kopola je snimao haoticno,bez plana snimanja, cesto bez dijaloga u nekom totalnom ludilu. Projekat je nekoliko puta trebalo da se prekine, jer je istrosio sve pare, pa je i Kopola zalozio skoro sve sto ima da bi ga snimio.
U jednoj od bitnih scena Martin Sin je snimao neko ludilo, ali je prethodno u pijanom bunilo razbio neko ogledalo i posekao ruku, ali je to inkorporirano u film. Na kraju je Martin Sin, tada 36-godisnjak, doziveo srcani udar. Zvanicno to je bilo zbog velike vlage i napora na snimanju, realno, zbog enormnih kolicina alkohola kojima se trovao. Kada je cuo sto se desilo, Kopola je dobio epilepticni napad.
Dakle jedno ludilo je smenjivalo drugo. Za to vreme, filmska ekipa je besomucno trosila pare na opijanje po filipinskim hotelima.
Filipinska vojska je aktivno pomagala snimanje filma, posebno legendarne scene sa helikopterima, ali onda je Vlada te zemlje morala da povuce tu vojsku sa snimanja da zapocne pravi rat protiv pobunjenika u jednom delu zemlje.
Kulminacija ludila dostignuta je kada su se snimale scene gde je trebalo da se vidi dosta leseva. Kopola nikako nije bio zadovoljan kadrovima jer nisu bili dovoljno realisticni. Onda su posle nekog vremena postali dovoljno, pa cak i previse realisticni. Uglavnom, dogodilo se da je neko od ekipe stupio u kontakt sa kradljivcima leseva, kojima su placali da na snimanje dovedu prava mrtvacka tela.
Na snimanju su se tako navukle muve, glodari, a posle nekog vremena naravno i policija. Citavoj ekipi su oduzeti pasosi, dok se stvar ne istrazi. Na kraju nije bilo nekih posledica, sve je nekako zataskano.
Zbog svega citav projekat je podsmedljivo nazvan „Apocalypse when?“, ili kako mnogo lepse ta igra
reci zvuci na nasem „Apokalipsa kad?“.
Bilo je jos mnogo toga, ali je ovo nesto sto mi je ostalo u secanju. Na kraju je ipak dobijeno remek delo. Tek nedavno je pustena verzija od 3 sata i 15 minuta u koju su izbacene mnoge scene kako bi film bio gledljiv Amerikancima.
Da ne bude da je ceo post promasio temu, ovde cu ostaviti link i veliku preporuku za jedan od retkih dokumentaraca o Vijetnamskom ratu u kojem govore sami Vijetnamci. Dakle ovo nije americki ugao gledanja, toga ima ko blata. Svedocenja Vijetnamaca nema puno. Potrebno je neko osnovno znanje engleskog jezika da se isprati ovaj dokumentarac „Chu Chi tunels“. Ovo sam ostavio kao preporuku i na starom forumu, jedna od boljih stvari koje sam gledao. Oni koji su snimili Avatar, nisu morali da traze motiv, dovoljno je da su gledali nesto poput ovoga da vide kako su se ljudi maltene golim rukama, mudima i neverovatnom kreativnoscu borili protiv najjace sile na svetu.
Tizla je napisao o generalu Djapu i ja se apsolutno slazem, jer taj covek je uspeo da razjebe i Japance i Francuze i Amere. Sto je jedan napisao, zamalo da je zajebao i smrt, jer covek je umro pre nekoliko godina, kada je imao 102 godine, ili sto bi Topalovici rekli „pred sam kraj svog zivota“. Posebna stvar su zrtve, svaka americka zrtva je bio vojnik, dakle nije bilo civila niti kolateralne stete. Nema procena koliko je civila vijеtnamskih izginulo u ratu, ali brojevi su zastrasujuci.
Iako mozda nije za ovu temu, ovde cu pomenuti samo nekoliko zanimljivih cinjenica vezanih za snimanje „Apokalipse sad“. Citao sam nekoliko tekstova gde se smatra da je taj film jedan od najhaoticnijih koji je ikada sniman. Stvarno verujem da kada bi neko snimio film o tome kako se snimao taj film, da bi to postalo hit.
Od samog pocetka film je bio na ivici propasti. Kopola je nakon „Kuma“ prozivan da ne moze da snimi vise film koji se bavi nekom ozbiljnom temom, a on je odgovorio snimanjem jednog filma o Vijetnamu u vremenu dok su rane bile veoma sveze (film sniman 1980. godine). Od pocetka je bio problem na Filipinima jer je neki monsun razjebao citavu scenu.
Za glavnu ulogu svi su ga zivi odbili, od Roberta Redforda pa na dalje, ali kada ga je odbio Al Pacino,Kopola je u naletu ludila pobacao svoje oskare kroz prozor. Na kraju je samo jednog spasao.
Glavna uloga je data Martinu Sinu, koji jos uvek nije bio takva zvezda, a dosao je u trenucima kada je bio na vrhuncu problema sa alkoholom. Dalje, Marlon Brando je bio u svojoj dubiozi sa depresijom i imao je problem sa kilazom. Obecao je da ce doterati liniju, jer glumi odlikovanog oficira specijalnih jedinica, ali je umesto toga nabacao jos neki kilogram.
Na setu su probijeni svi budzeti i rokovi, a Kopola je snimao haoticno,bez plana snimanja, cesto bez dijaloga u nekom totalnom ludilu. Projekat je nekoliko puta trebalo da se prekine, jer je istrosio sve pare, pa je i Kopola zalozio skoro sve sto ima da bi ga snimio.
U jednoj od bitnih scena Martin Sin je snimao neko ludilo, ali je prethodno u pijanom bunilo razbio neko ogledalo i posekao ruku, ali je to inkorporirano u film. Na kraju je Martin Sin, tada 36-godisnjak, doziveo srcani udar. Zvanicno to je bilo zbog velike vlage i napora na snimanju, realno, zbog enormnih kolicina alkohola kojima se trovao. Kada je cuo sto se desilo, Kopola je dobio epilepticni napad.
Dakle jedno ludilo je smenjivalo drugo. Za to vreme, filmska ekipa je besomucno trosila pare na opijanje po filipinskim hotelima.
Filipinska vojska je aktivno pomagala snimanje filma, posebno legendarne scene sa helikopterima, ali onda je Vlada te zemlje morala da povuce tu vojsku sa snimanja da zapocne pravi rat protiv pobunjenika u jednom delu zemlje.
Kulminacija ludila dostignuta je kada su se snimale scene gde je trebalo da se vidi dosta leseva. Kopola nikako nije bio zadovoljan kadrovima jer nisu bili dovoljno realisticni. Onda su posle nekog vremena postali dovoljno, pa cak i previse realisticni. Uglavnom, dogodilo se da je neko od ekipe stupio u kontakt sa kradljivcima leseva, kojima su placali da na snimanje dovedu prava mrtvacka tela.
Na snimanju su se tako navukle muve, glodari, a posle nekog vremena naravno i policija. Citavoj ekipi su oduzeti pasosi, dok se stvar ne istrazi. Na kraju nije bilo nekih posledica, sve je nekako zataskano.
Zbog svega citav projekat je podsmedljivo nazvan „Apocalypse when?“, ili kako mnogo lepse ta igra
reci zvuci na nasem „Apokalipsa kad?“.
Bilo je jos mnogo toga, ali je ovo nesto sto mi je ostalo u secanju. Na kraju je ipak dobijeno remek delo. Tek nedavno je pustena verzija od 3 sata i 15 minuta u koju su izbacene mnoge scene kako bi film bio gledljiv Amerikancima.
Da ne bude da je ceo post promasio temu, ovde cu ostaviti link i veliku preporuku za jedan od retkih dokumentaraca o Vijetnamskom ratu u kojem govore sami Vijetnamci. Dakle ovo nije americki ugao gledanja, toga ima ko blata. Svedocenja Vijetnamaca nema puno. Potrebno je neko osnovno znanje engleskog jezika da se isprati ovaj dokumentarac „Chu Chi tunels“. Ovo sam ostavio kao preporuku i na starom forumu, jedna od boljih stvari koje sam gledao. Oni koji su snimili Avatar, nisu morali da traze motiv, dovoljno je da su gledali nesto poput ovoga da vide kako su se ljudi maltene golim rukama, mudima i neverovatnom kreativnoscu borili protiv najjace sile na svetu.
Re: Војска и војне теме
Разлог за победу Северног Вијетнама је огромна руска помоћ. Пред крај '60-их, руска морнарица се распоређује у Јужно-Кинеском мору са својом радарском мрежом и чим Б-52 полети са Гуама, јавља се у штаб Вијетконга. Тако да су САД биле изузетно неуспешне у уништавању официрског кадра и војне мреже Вијетконга, али су зато таманили цивиле. Нешто слично као при бомбардовању нас 1999, где су имали мизеран резултат по питању неутралисања ВЈ али су зато цивилне објекте сатирали.
Да не говорим да су читаве ПВО посаде биле руске. Или како је Миг-21 сатирао САД авијацију када се појавио тј. када су га Руси послали, касније су се Амери стабилизовали.
Ако хоћете да тражите велику бежанију Амера, више гледајте на Корејски рат, када су Кинези кренули, и када је САД војска морала за пар недеља да направи највеће повлачење, боље рећи буквано бежанија, у историји а Кинези заузели Сеул. И тада су се Руси укључили на свој начин, нарочито ваздушна подршка.
Има занимљивиа анлаиза пре неки дан једног часописа из САД који је утврдио да су САД углавном губиле ратове. Све је лепо када то видиш на тв али када крене клање на терену брзо се закука, нарочито међу западњацима и цилама које се ослањају на морску превласт попут Британије и САД. То су покушали да реше професионалном војском после фијаска у Вијетнаму, али и то је пукло са Ираком и Афганистаном.
Иначе у Вијетнаму се подједнако прича о рату са Кинезима 1979 као и са САД. И тада су им Руси помогли. Занимљиво је да су тада САД и Кина биле на истој страни против Руса и Вијетнама, као и у Афганистану осамдесетих, и помагали су најгори комунистички режим, Црвене кмере у Камбоџи, које су Руси хтели да скину уз помоћ Вијетнама, где су успели да победе ту коалицију Црвених кмера-Кине-САД.
Компликовано је то у Азији, односи Индија-Кина-Пакистан-Русија, затим Вијетнам-Русија-Кина, па Кореја-Кина-Јапан-Русија...Ипак је тамо створена целокупна људска цивилизација која се ширила другде, врло старе приче. Као нпр. следећа, из једног на најстарих градова на свету, 7 000 година постоји али су говна болесна морали да дижу револуцију и ангажују џихадисте да направе хаос у земљи, која је била међу најтолерантним у исламском свету.
И онда ти дође нека ретардирана сељачина из Џорџије да ти говори шта је исправно. Дебил чији су преци били робијаши и сличан људски талог који је због географског положаја постао то што је постао.
Да не говорим да су читаве ПВО посаде биле руске. Или како је Миг-21 сатирао САД авијацију када се појавио тј. када су га Руси послали, касније су се Амери стабилизовали.
Ако хоћете да тражите велику бежанију Амера, више гледајте на Корејски рат, када су Кинези кренули, и када је САД војска морала за пар недеља да направи највеће повлачење, боље рећи буквано бежанија, у историји а Кинези заузели Сеул. И тада су се Руси укључили на свој начин, нарочито ваздушна подршка.
Има занимљивиа анлаиза пре неки дан једног часописа из САД који је утврдио да су САД углавном губиле ратове. Све је лепо када то видиш на тв али када крене клање на терену брзо се закука, нарочито међу западњацима и цилама које се ослањају на морску превласт попут Британије и САД. То су покушали да реше професионалном војском после фијаска у Вијетнаму, али и то је пукло са Ираком и Афганистаном.
Иначе у Вијетнаму се подједнако прича о рату са Кинезима 1979 као и са САД. И тада су им Руси помогли. Занимљиво је да су тада САД и Кина биле на истој страни против Руса и Вијетнама, као и у Афганистану осамдесетих, и помагали су најгори комунистички режим, Црвене кмере у Камбоџи, које су Руси хтели да скину уз помоћ Вијетнама, где су успели да победе ту коалицију Црвених кмера-Кине-САД.
Компликовано је то у Азији, односи Индија-Кина-Пакистан-Русија, затим Вијетнам-Русија-Кина, па Кореја-Кина-Јапан-Русија...Ипак је тамо створена целокупна људска цивилизација која се ширила другде, врло старе приче. Као нпр. следећа, из једног на најстарих градова на свету, 7 000 година постоји али су говна болесна морали да дижу револуцију и ангажују џихадисте да направе хаос у земљи, која је била међу најтолерантним у исламском свету.
И онда ти дође нека ретардирана сељачина из Џорџије да ти говори шта је исправно. Дебил чији су преци били робијаши и сличан људски талог који је због географског положаја постао то што је постао.
- Кудрави Гаучос
- Posts: 1158
- Joined: Tue Feb 09, 2016 5:52 pm
Re: Војска и војне теме
Рипер је један од разлога што је овај форум и даље до јаја место, ал' ту ништа ново нисам рекао. После гледања тог филма сам погледао више документараца, и прочитао неколико чланака, али с колико труда и пажње лик прикупља податке и овде их презентује, то је за мене одлично новинарство, а у данашњим нашим условима и врхунско. Лепо пишеш матори, и свашта се из твог писања може сазнати, свака част.
Имао сам шарм милионера и гестове правог каваљера!
Re: Војска и војне теме
Треба рећи још једну ствар око Вијетнама. САД су масовно ушле у тај рат на потпуним лажима, чувени инцидент у Заливу Тонкин, који се никада није десио. Војска и полтиичари, тачније председник Линдон Џонсон, су измислили други напад 4. августа 1964. и онда потерали новинаре у САД да направе хистерију и тензију, као што увек раде, како би провукли резолуцију која је значајно повећала учешће САД у рату.
http://www.nytimes.com/2005/12/02/politics/vietnam-war-intelligence-deliberately-skewed-secret-study-says.html?_r=0
Тако да знате да су они спремни на све. И није то први пут, нпр. њихов(САД) рат са Шпанијом око контроле Куба 1898 је скоро извесно започео на лажима од стране САД, сличним Тонкину. То је оно што се у САД зове False flag.
WASHINGTON, Dec. 1 - The National Security Agency has released hundreds of pages of long-secret documents on the 1964 Gulf of Tonkin incident, which played a critical role in significantly expanding the American commitment to the Vietnam War.
The material, posted on the Internet overnight Wednesday, included one of the largest collections of secret intercepted communications ever made available. The most provocative document is a 2001 article in which an agency historian argued that the agency's intelligence officers "deliberately skewed" the evidence passed on to policy makers and the public to falsely suggest that North Vietnamese ships had attacked American destroyers on Aug. 4, 1964.
http://www.nytimes.com/2005/12/02/politics/vietnam-war-intelligence-deliberately-skewed-secret-study-says.html?_r=0
Тако да знате да су они спремни на све. И није то први пут, нпр. њихов(САД) рат са Шпанијом око контроле Куба 1898 је скоро извесно започео на лажима од стране САД, сличним Тонкину. То је оно што се у САД зове False flag.
Re: Војска и војне теме
Braco, da vam se zahvalim na lepim recima. Istina je da sam neke od najintiligentnijih i najinspirativnijih stvari procitao upravo ovde na forumu. Kada prestanemo da se glodjemo da li je Coki pokrao Srbe sa KiM i da li je Dulo gepekovao sudije, na mnogim temama mogu da se procitaju prilicno intiligentni upisi. Nije ni cudo sto je ovaj forum prva stvar koju otvaram ujutru i koju uvece gasim.
O Vijetnamu, Nexon je lepo pomenuo incident u zalivu Tonkin, koji je posluzio kao zvanican povod za direktno ucesce Amerike u Vijetnamu. Do tada Amerikanci su vojno snabdevali i obucavali vojsku Juznog Vijetnama. Inace incident u zalivu Tonkin sastojao se od dva navodna incidenta u kojem su Vijetnamci navodno nekim torpednim camcima napali neki americki ratni brod. Oba incidenta su izmisljena, ali americka administracija je samo za drugi incident potvrdila da je izmisljen.
Zasto je ovo bitno, jednostavno, u slucaju da je Amerika napadnuta, predsednik SAD ima ovlascenja da bez saglasnosti Kongresa pokrene vojsku i zapocne intervenciju. To je ono sto sam ranije pomenuo, formalno gledano, Vijetnamu nikada nije objavljen rat, Kongres nije to ucinio, tako da se sve vreme to pominjalo kao intervencija u Vijetnamu, iako je po obimu dejstava i duzini trajanja to apsolutno bio rat.
Amerikanci posebno, ali i mnogi drugi, uvek moraju imati konkretan povod za pocetak rata. Ako povod ne postoji, bice izmisljen. U Vijetnamu je to bio navodni incidentu u zalivu. U Iraku navodno posedovanje bioloskog oruzja. U napadu na Jugoslaviju navodni masakr u Racku. Inace, kako sam negde cuo, intervencija specijalnih snaga nase vojske u Racku se izucava na americkim vojnim skolama kao jedan od primera dobro planirane i odradjene antiteroristicke akcije. Hitler je u napadu na Poljsku za povod imao neki navodni incident u kojem je poljska vojska napala neku nemacku radio stanicu. Ima nebrojeno primera gde je potreban taj jedan konkretan incident da bi neko rekao da je to prelilo casu. Na kraju krajeva, Nexon je pomenuo i rat SAD i Spanije, gde se vidi isti obrazac ponasanja.
O ratu u Vijetnamu, ima zanimljiva cinjenica koja je vezana za amerikanizaciju mnogih termina koji su korisceni u ratu. Konkretno u ovom slucaju se radi o Vijetkongu. Zanimljivo je da Vijetkong u ratu oznacava samo gerilce koji su se borili u Juznom Vijetnamu. To su infiltrirane trupe Severnog Vijetnama koji su u Juznom delu zemlje vodili gerilski rat. Osim toga Severni Vijetnam je imao regularnu vojsku Narodnu armiju, koja je takodje ucestvovala u ratu.
Vietkong je pogrdan naziv, nesto tipa "crveni Vijetnamci" koji su Juzni Vijetnamci dali svojoj severnoj braci. Naziv Carli koji su Amerikanci sve vreme koristili je neki vojni zargonizam koji je nastao klasicnim skracivanjem dugih naziva. Viet Cong po engleskom imao je pocetne reci V i C, pa su na pocetku rata ameri spelovali Vi-Si (VC). Kako je rat odmicao, naziv je skracen, a neprijatelj konkretizovan. Americka vojska pre svega u svom sifrarniku ima slovo za svaku rec. Tako je A-alfa B-bravo C-Charlie D-Delta (ovo sam inace morao da znam napamet jer sam bio prevodilac na prvoj zajednickoj vezbi americke i srpske vojske nakon bombardovanja).
Uglavnom sada je situacija jasna, od Viet Cong, dobija se VC, u americkom vojnom sifrarniku se izgovara Victor Charlie, od cega je ostalo samo ovo poslednje Charlie. To ime je do kraja rata sluzilo kao naziv za neprijatelja.
O Vijetnamu, Nexon je lepo pomenuo incident u zalivu Tonkin, koji je posluzio kao zvanican povod za direktno ucesce Amerike u Vijetnamu. Do tada Amerikanci su vojno snabdevali i obucavali vojsku Juznog Vijetnama. Inace incident u zalivu Tonkin sastojao se od dva navodna incidenta u kojem su Vijetnamci navodno nekim torpednim camcima napali neki americki ratni brod. Oba incidenta su izmisljena, ali americka administracija je samo za drugi incident potvrdila da je izmisljen.
Zasto je ovo bitno, jednostavno, u slucaju da je Amerika napadnuta, predsednik SAD ima ovlascenja da bez saglasnosti Kongresa pokrene vojsku i zapocne intervenciju. To je ono sto sam ranije pomenuo, formalno gledano, Vijetnamu nikada nije objavljen rat, Kongres nije to ucinio, tako da se sve vreme to pominjalo kao intervencija u Vijetnamu, iako je po obimu dejstava i duzini trajanja to apsolutno bio rat.
Amerikanci posebno, ali i mnogi drugi, uvek moraju imati konkretan povod za pocetak rata. Ako povod ne postoji, bice izmisljen. U Vijetnamu je to bio navodni incidentu u zalivu. U Iraku navodno posedovanje bioloskog oruzja. U napadu na Jugoslaviju navodni masakr u Racku. Inace, kako sam negde cuo, intervencija specijalnih snaga nase vojske u Racku se izucava na americkim vojnim skolama kao jedan od primera dobro planirane i odradjene antiteroristicke akcije. Hitler je u napadu na Poljsku za povod imao neki navodni incident u kojem je poljska vojska napala neku nemacku radio stanicu. Ima nebrojeno primera gde je potreban taj jedan konkretan incident da bi neko rekao da je to prelilo casu. Na kraju krajeva, Nexon je pomenuo i rat SAD i Spanije, gde se vidi isti obrazac ponasanja.
O ratu u Vijetnamu, ima zanimljiva cinjenica koja je vezana za amerikanizaciju mnogih termina koji su korisceni u ratu. Konkretno u ovom slucaju se radi o Vijetkongu. Zanimljivo je da Vijetkong u ratu oznacava samo gerilce koji su se borili u Juznom Vijetnamu. To su infiltrirane trupe Severnog Vijetnama koji su u Juznom delu zemlje vodili gerilski rat. Osim toga Severni Vijetnam je imao regularnu vojsku Narodnu armiju, koja je takodje ucestvovala u ratu.
Vietkong je pogrdan naziv, nesto tipa "crveni Vijetnamci" koji su Juzni Vijetnamci dali svojoj severnoj braci. Naziv Carli koji su Amerikanci sve vreme koristili je neki vojni zargonizam koji je nastao klasicnim skracivanjem dugih naziva. Viet Cong po engleskom imao je pocetne reci V i C, pa su na pocetku rata ameri spelovali Vi-Si (VC). Kako je rat odmicao, naziv je skracen, a neprijatelj konkretizovan. Americka vojska pre svega u svom sifrarniku ima slovo za svaku rec. Tako je A-alfa B-bravo C-Charlie D-Delta (ovo sam inace morao da znam napamet jer sam bio prevodilac na prvoj zajednickoj vezbi americke i srpske vojske nakon bombardovanja).
Uglavnom sada je situacija jasna, od Viet Cong, dobija se VC, u americkom vojnom sifrarniku se izgovara Victor Charlie, od cega je ostalo samo ovo poslednje Charlie. To ime je do kraja rata sluzilo kao naziv za neprijatelja.
Re: Војска и војне теме
Јебена слика
Ко се плаши сам у соби то је рђав знак, кога плаши помрачина или празан мрак...
Re: Војска и војне теме
Владимир Станимировић је у Новорусију дошао у септембру 2014. године. Тамо је засновао и породицу са женом Рускињом, а пре годину и по дана добио је и сина.
http://www.nacionalist.rs/2016/10/13/slava-heroju-ovo-je-srbin-koji-je-polozio-zivot-za-novorusiju-foto/
Одбрана Новорусије оборила хеликоптер пун Америчких војника!
http://www.pravda.rs/2016/10/14/ups-odbrana-novorusije-oborila-helikopter-pun-americkih-vojnika/
http://www.nacionalist.rs/2016/10/13/slava-heroju-ovo-je-srbin-koji-je-polozio-zivot-za-novorusiju-foto/
Одбрана Новорусије оборила хеликоптер пун Америчких војника!
http://www.pravda.rs/2016/10/14/ups-odbrana-novorusije-oborila-helikopter-pun-americkih-vojnika/
- dennycrane
- Posts: 265
- Joined: Wed Feb 03, 2016 2:27 pm
Re: Војска и војне теме
Украјински коњушари нису свесни шта их чека после овога, таман кад се све смирило и почело примирје нато-фашисти то крше, ја мислим и бојим се ако се поново зарати у Донбасу да ће се то проширити и избити трећи светски рат.
Re: Војска и војне теме
Da li mislis da su i druge face sa donbasa ubili ukrajinci?
Who is online
Users browsing this forum: No registered users and 40 guests