Историјске заблуде + идеолошко препуцавање

Разонода, спорт, музика, филмови, серије, занимљиви клипови...
User avatar
Занемарујем тактику
Posts: 658
Joined: Wed Feb 03, 2016 1:31 am
Location: Источно од раја

Re: Историјске заблуде + идеолошко препуцавање

Postby Занемарујем тактику » Sun Aug 09, 2020 6:01 pm

Смех младића wrote:Не знам шта покушаваш..Јесте Исус Христ,само што курвати говоре Исус а Срби Христ или Христос.Све остало што си даље написао се ваљда подразумева и не треба доводити у питање,нити отварати тему беспотребно.

Па ти си отворио тему нападајући човека зато што је написао Исус, иако никакву грешку није направио. А искрено мука ми је од људи који своју веру доказују на тај начин. Измислиш неку разлику, онда инсистираш на њој, а сви који нису као ти су отпадници од вере, или немају појма о истој. Нимало хришћански.
...Гладан и крвав је народ мој.
А сјајна прошлост је лаж.

Смех младића
Posts: 142
Joined: Wed Jul 04, 2018 6:58 pm

Re: Историјске заблуде + идеолошко препуцавање

Postby Смех младића » Sun Aug 09, 2020 7:02 pm

Занемарујем тактику wrote:
Смех младића wrote:Не знам шта покушаваш..Јесте Исус Христ,само што курвати говоре Исус а Срби Христ или Христос.Све остало што си даље написао се ваљда подразумева и не треба доводити у питање,нити отварати тему беспотребно.

Па ти си отворио тему нападајући човека зато што је написао Исус, иако никакву грешку није направио. А искрено мука ми је од људи који своју веру доказују на тај начин. Измислиш неку разлику, онда инсистираш на њој, а сви који нису као ти су отпадници од вере, или немају појма о истој. Нимало хришћански.


Нити доказујем веру,нити сам измислио никакву разлику,једноставно сусједи вам драги говоре Исус,док ми Србоћетници кажемо Христ,то је чињеница.А да не говорим о ликовима који уместо литургија кажу миса и који говоре "забио гол".Туђе слађе?

User avatar
MARKER
Posts: 734
Joined: Mon Feb 08, 2016 1:13 am

Re: Историјске заблуде + идеолошко препуцавање

Postby MARKER » Sun Aug 09, 2020 7:22 pm

Форма није небитна, али је суштина најбитнија.

User avatar
Занемарујем тактику
Posts: 658
Joined: Wed Feb 03, 2016 1:31 am
Location: Источно од раја

Re: Историјске заблуде + идеолошко препуцавање

Postby Занемарујем тактику » Sun Aug 09, 2020 8:32 pm

Смех младића wrote: који говоре "забио гол".Туђе слађе?

Такве бих одма избацио из цркве :mrgreen:
...Гладан и крвав је народ мој.
А сјајна прошлост је лаж.

Nexon
Posts: 2370
Joined: Wed Feb 17, 2016 8:19 pm

Re: Историјске заблуде + идеолошко препуцавање

Postby Nexon » Sun Aug 09, 2020 8:52 pm

Не бих да љутим љуту коцку али истина мора да се каже,

Počnimo s analizom jednog od srednjovekovnih dokumenata s pomenom Srba. To je "Franačka hronika", ili "Ajnhardov letopis" iz početka 9. stoleća. Ovde se spominju teritorije od jadranske obale do Drave, ali ni jednom rečju narod s hrvatskim imenom. Takođe, ne piše ništa ni o nekoj hrvatskoj zemlji. Spominju se samo Dalmacija i Slavonija, a od naroda Srbi, Guduščani, Timočani, druga slovenska plemena i Avari. Kad je reč o Dalmaciji, dokument navodi samo to da su u njoj Srbi.

Oslonimo se na osvrt prof. Relje Novakovića o ovom dragocenom istorijskom svedočanstvu:

"U opisu događaja pred sam početak Ljudevitog ustanka, Ajnhard navodi kako su 818. godine stigli u Heristal, gde je tada boravio franački car Ludvik, poslanici među kojima se spominje i Borna, ličnost koju istoriografija gotovo vez dvoumljenja smatra knezom Primorske Hrvatske i ne pitajući se da li je uopšte bilo moguće da se među izaslanicima u Heristalu nađe tada i knez Primorske Hrvatske... Postavlja se pitanje, zašto je učeni Ajnhard, koji je zbivanja opisao sa toliko detalja, nazvao Bornu samo knezom Guduskana, a ne knezom Hrvata? On spominje izaslanike Abordita, Guduskana, Timočana i Ljudevita, kao starešinu Donje Laponije, a o Hrvatima i Hrvatskoj, na tom mestu, po našem mišljenju neobično važnom, nema ni reči".

Prema profesoru Novakoviću, među izaslanicima kod franačkog cara, u Heristalu 818. godine, ne spominju se ni srpski predstavnici, ali Ajnhard navodi da je Ljudevit, u jednom trenutku, pobegao Srbima i oteo deo njihovih teritorija u Dalmaciji (tad se Dalmacijom smatrala teritorija od jadranske obale do reke Save). Rečeni Borna, od 818. do 821, napreduje od "vojvode Guduskana", preko "vojvode Dalmacije", do "kneza Dalmacije i Liburnije".

Nexon
Posts: 2370
Joined: Wed Feb 17, 2016 8:19 pm

Re: Историјске заблуде + идеолошко препуцавање

Postby Nexon » Sun Aug 09, 2020 8:55 pm

Kuda su nestali Avari iz Hrvatske

Franački vladar Karlo Veliki je upao u Panoniju 791. godine i tada je osnovao i avarsku marku. Kasnije, 805. godine, u vreme pokrštavanja stanovnika Panonije, pokršteni Sloveni su primorali i avarskog kagana Sabariana da prihvati hrišćanstvo 805. godine, odbaci svoje ime i uzme hrišćansko - Teodor. Tadašnje prisustvo Avara u delu Panonije upućuje na mogućnost da se otklone nedoumice oko činjenice da "Franačka hronika" ne spominje ni Hrvate, ni hrvatske oblasti, na Saboru u Heristalu 818. godine.

Odgovor na taj "propust" je, možda, u nastavku "Franačke hronike" - u delu o Saboru u Frankfurtu, održanom četiri godine kasnije - 822. godine. Ajnhard navodi da su tada na Saboru bili predstavnici ovih naroda: Abodrita, Soraba, Vilaca, Bohema, Moravaca, Predenecenata i Avara. Vidi se, letopisac Ajnhard ponovo beleži Srbe (Sorabe) - ranije kao stanovnike Dalmacije, a Hrvate, po drugi put, ne spominje. No, on nabraja među predstavnicima naroda i predstavnike Avara.

Mada prof. Novaković ne objašnjava šta je razlog nepominjanju Hrvata ni na jednom od dva sabora kod franačkog cara, čini se da bi razlog mogao da bude u tome što su na Sabor u Frankfurtu pozvani Avari. Ovaj dokument sadrži podatke o događajima iz vremena u kojem je živeo njegov tvorac - Ajnhard, pa je mnogo pouzdaniji od, recimo, tekstova cara Porfirogenita, koji je opisivao događaje dvesto-tristo godina pre svoga rođenja. Sad se postavlja pitanje, kako Ajnhard ne spominje Hrvate u devetom, a to čini car Porifirogenit u 10. stoleću.

Možemo pretpostaviti da su se u 9. stoleću Hrvati tek formirali kao narod i da su im neslovenska plemena bila značajna brojčana masa za tako nešto. Među njima i Avari, koje Ajnhard spominje. Možda su Avari bili pozvani na frankfurtski sabor (822) kao predstavnici te mešavine naroda, koja će kasnije preuzeti zajedničko ime - Hrvati. Istoričari navode da je prvi pomen Hrvata iz 852. godine, a posle tog vremena više se ne spominju Avari na područjima srednjovekovnih južnoslovenskih država. Nije teško pretpostaviti da je hrvatsko ime, negde tokom 9. stoleća, moglo da zameni avarsko, hunsko i poneko drugo neslovensko i slovensko ime.

Nexon
Posts: 2370
Joined: Wed Feb 17, 2016 8:19 pm

Re: Историјске заблуде + идеолошко препуцавање

Postby Nexon » Mon Aug 10, 2020 8:53 am

Одличан историјски текст, подужи, добро хронолошки поређан са много података који нису познати широј јавности или су заборављени. Јидино се можда може мало замерити што није у првом делу довољно обрађено питање западног уплитања око догађаја 1993. Такође није обраћена пажња на Источну Славонију и Барању, који нису никада војно пали као РСК и који су могли имати добру аутономију.



Како и зашто смо изгубили Крајину? (1)

Небојша Вуковић

Да ли је Крајина могла да опстане? Који су узроци њеног брзог слома 1995. године? Ко је за то крив? Коначно, да ли је Крајина уопште била потребна Србима у Хрватској?

Сваке године када се приближи август у српским медијима почиње да се обрађује тема пада Крајине 1995. године. Најчешће се објављују транскрипти различитих састанака и разговора главних актера уочи и током те драме, као и сећања и тумачења учесника тих догађаја који су у њима имали иоле значајнију улогу. Углавном све што се напише и изговори почетком сваког августа у Србији, у вези са операцијом Олуја, тиче се непосредно саме те операције, кратке предисторије и најнепосреднијих последица.

Упорно се у анализама, коментарима и присећањима изоставља шири контекст самог тог догађаја и сагледавање, из угла стратегије, постојања Крајине и услова њеног опстанка. Када се уђе у другу недељу августа, у српским медијима поводом крајишког егзодуса све утихне и остане само гомила општих места, жалопојки, српско-српског препуцавања и оптуживања. Такође, остају многобројна питања без адекватног одговора.

Да ли је Крајина могла да опстане? Који су узроци њеног брзог слома 1995. године? Ко је крив? Коначно, да ли је Крајина уопште била потребна Србима у Хрватској?

О СМИСЛУ ПОСТОЈАЊА КРАЈИНЕ
Упуштање у формулисање одговора на прва три питања подразумева да се најпре одговори на четврто питање – о сврси и смислу постојања Крајине (под „Крајином“ у овом тексту углавном се мисли не на целу РСК са Западном и Источном Славонијом, Барањом и Западним Сремом, већ само на простор Северне Далмације, Лике, Кордуна и Баније).

Почетком 1990-их година, само је пројекат Републике Српске Крајине омогућавао да српски народ опстане као политички субјект на просторима садашње Републике Хрватске. Само РСК и ништа друго. Срби су опстајали на територијама данашње РХ и раније, али под једним, кључним условом. Реч је о томе да су Срби могли да носе главу на раменима у „лијепој њиховој“ само онда када је Хрватска била у оквиру неке шире државне заједнице, то јест када је изнад Загреба постојала још нека виша власт и моћ, без обзира где се она налазила – у Бечу, Пешти или Београду. Када су Срби у Хрватској остајали насамо са Загребом, као 1941. или 1991. године, понуда хрватског вођства за Србе била је увек иста, једнолична – понижавање, малтретирање, прогон, убијање. Укратко речено, у визији Загреба Срби нису предвиђени да живе као политички народ у самосталној Хрватској.

Када се СФРЈ распадала по шавовима 1991. године, једина опција за Србе у Хрватској да опстану као политички субјект (конститутиван народ) и да сачувају достојанство и живот била је стварање властите државе на просторима које су вековима насељавали. Додуше, и након операције Олуја још увек има Срба који живе у Хрватској. Та чињеница би могла да послужи као аргумент за оспоравање сврсисходности пројекта РСК-а. Али, шта су Срби данас тамо? Изузев нешто јаче концентрације уз Дунав, и у Барањи, Срби широм Хрватске данас представљају само прост скуп индивидуа (које често морају да у својим приватним животима прикривају властити идентитет због разноразних могућих неугодности које често прерастају у физички обрачун) и пуку биолошку масу, која ће се, кроз две-три генерације, посредством употребе једног те истог језика (ма како се он звао), сличних обичаја и животних навика, утопити у хрватску већину.

Да ли је Крајина могла да опстане у формату у којем је заснована? Да, али услов њеног опстанка није се обезбеђивао само успешном одбраном у августу 1995. године, како то многи мисле. Разлог, то јест основ њеног трајања/пропасти зависио је од одвијања рата у Босни и Херцеговини.

Судбина и статус Крајине су увек кроз историју били најинтимније везани за догађаје и прилике у Босни и Херцеговини. Уосталом, Хрватска војна крајина, коју је добрим делом по облику копирала РСК, основана је зарад одбијања претње од турске најезде ка централним деловима аустријске империје. Када је Аустроугарска окупирала Босну и Херцеговину 1878. године, врло брзо, после три године, укинута је и Војна крајина, с обзиром да је њено постојање изгубило сваки смисао. По суду аутора овог текста, догађаји у рату у БиХ (1992-1995) у пресудној мери су утицали и на судбину РСК и на њен несрећан крај, а не толико сама операција Олуја и сви њени пратећи елементи (релативно слаб отпор Крајишника, пасивност Београда и Пала, надмоћ хрватске војске, утицај иностраног, читај америчког фактора).

Опстанак РСК се могао осигурати само раним завршетком рата у БиХ, а не његовим растезањем до 1995. године, када је однос снага већ био изразито на штету српске стране. Дакле, судбина Крајине је била детерминисана током и резултатом ратних операција у БиХ, мада је још 1991. године била пропуштена велика прилика да се Србима у Хрватској обезбеди трајан боравак на тој територији у својству политичког субјекта.

ПРЕЛУДИЈУМ ЗА ОЛУЈУ – 1991.
Према сведочењу генерала Вељка Кадијевића, савезног секретара за одбрану у СФРЈ, план употребе ЈНА у периоду лето-јесен 1991. године подразумевао је, пре свега, ако ситуација то дозволи, потпун пораз хрватске војске, као и остваривање пуног садејства са српским устаницима у Српској Крајини.[I] Конкретније, идеја маневра садржавала је потпуну блокаду Хрватске из ваздуха и са мора, као и њено пресецање на правцима: Градишка – Вировитица; Бихаћ – Карловац – Загреб; Книн – Задар и Мостар – Сплит. Такође, планирано је потпуно ослобађање Источне Славоније, спајање са снагама у Западној Славонији и продужетак дејствовања ка Загребу. На самом југу Хрватске било је предвиђено блокирање Дубровника са копна.[II]

Другим речима, планиран је потпуни пораз хрватских оружаних снага који би омогућио да се са позиције победника диктирају границе српског ентитета/државе на територији тадашње Републике Хрватске. Била је то прилика да се начине поузданији темељи РСК и обезбеди сигурнији ослонац за њен опстанак. Ипак, није било тако. Зашто?

У савременој српској историји, или прецизније у историји Србије, када су избијали ратови, одувек је било „вишка“ људства и мотивације (изузетак је крајње непопуларни сукоб са Бугарском 1885. године, као и несрећни Априлски рат 1941. године), а мањка материјално-техничких средстава (краће, наоружања). С почетком избијања рата у СФРЈ 1991. године појавила се обрнута ситуација – наоружања и муниције није недостајало, али спремног и мотивисаног људства јесте.

Према процени коју је пре неколико година изнео Мирослав Лазански, од 37 мобилисаних бригада ЈНА на територији Србије, Црне Горе и БиХ, током 1991. и почетком 1992. године, 33 бригаде су се распале, побегле или нису извршиле задатак.[III] Према једној другој процени, која долази из листа Време (антисрпског гласила par excellence), око 40 хиљада резервиста се у униформи побунило и вратило кући, док се између 100 и 200 хиљада обвезника скривало од војних позивара (иако није наглашено, вероватно да се наведени бројеви односе само на територију Републике Србије).[IV]

Као што је познато, током јесени и зиме 1991. године успостављен је какав-такав баланс на ратишту између полураспаднуте ЈНА, наоружаних крајишких Срба и нешто добровољаца из Србије с једне, и хрватских снага у процесу формирања (Збора народне гарде и полиције) с друге стране, и у таквом сучељавању под српском контролом нашло се око 30 одсто територије Хрватске. Дакле, и поред масовно испољеног дезертерства, саботажа и ометања сваке врсте, рат 1991. године донео је релативан успех српској страни. А сада, употребимо мало имагинације и покушајмо замислити како би се рат одвијао да су се од – према Мирославу Лазанском – мобилисаних 37 бригада само четири распале, а да су се 33 бригаде нашле тамо где су биле предвиђене да буду. И да су извршиле барем 50 одсто предвиђених задатака.

Нажалост, у Београду, и посебно у централној Србији, пре избијања кризе у СФРЈ и доласка ХДЗ-а на власт једва да се и знало да у Хрватској живе и Срби, а не само Хрвати. Слабу свест о њиховом постојању у Хрватској и егзистенцијалној угрожености након првих вишестраначких избора није могла да ојача ни интензивна кампања главних медија у Србији попут РТС-а. Актуелна власт на челу са Слободаном Милошевићем не жели да јаче подупре мобилизацију јер неће рат за обнову Југославије, док војни врх са Кадијевићем и даље преферира велику заједничку државу. Док Милошевић наводно хоће да се омеђе српске области, Кадијевић би опет Југославију, па се српска стратегија „клацка“ између ограниченог и тоталног рата.

Рат у Хрватској 1991. године, са коректно спроведеном мобилизацијом и пристојним одзивом резервиста, могао је да буде релативно кратак, са мало жртава и много територијалног добитка, и са квалитетним просторно-политичким решењем за Крајину. Ако је разумљива, из контекста историје и етнопсихологије, мржња која у Хрватској влада према тамошњим Србима, није уопште лако објаснити откуд и дан-данас жестока нетрпељивост према Србији, која је врло слабим одзивом на мобилизацију 1991. године (у Београду, незванично, само 15 одсто) у ствари омогућила да млада хрватска држава „преживи“ прву годину свог постојања.

Да све буде још парадоксалније, половичном успеху рата из 1991. године у великој мери су допринели и сами Срби из Хрватске. У време социјализма, хрватски Срби, као појединци, били су вероватно највише корумпиран део српског народа у СФРЈ. Сем ЈНА, у Хрватској су Срби били непропорционално заступљени у различитим државним службама – полицији, тајној полицији, суду, тужилаштву, Савезу комуниста (и ту су функционери примали плате), синдикату, Социјалистичком савезу, у различитим предузећима и установама. У исто време, српски крајеви у СР Хрватској су били најнеразвијенији, најсиромашнији и најзапуштенији! Ђаволска стратегија поткупљивања Срба као појединаца и паралелне дискриминације српских подручја у Хрватској даће своје пуне плодове 1991. године.

Како ће се испоставити касније, српски крајеви у Хрватској, у оквиру РСК, тешко ће услед своје неразвијености и запуштености и под хрватским притиском функционисати као самостална држава, док ће многи „урбани“ Срби по хрватским градовима, поткупљени добрим животом, службама и функцијама у ранијем периоду, неки и заглављени у мешовитим браковима, изгубити достојанство и одбацити свој српски идентитет. Тако се, рецимо, могло десити да синовац чувеног партизанског бомбаша Бошка Бухе – Небојша Буха – погине не као српски већ као хрватски војник у нападу на Западну Славонију 1995. године![V]

Према наводно званичним подацима хрватских институција, чак девет хиљада Срба је учествовало у рату 1991-1995 на хрватској страни. Незванично – и до 20 хиљада![VI] Након успостављања РСК, по истом извору, 1992. године, око 200 хиљада њих је остало да живи под Туђмановом влашћу.[VII] Чак и да су ови бројеви преувеличани, што је врло вероватно, остаје зачуђеност над избором многих потомака народа који је преживео истински геноцид 1941-1945. Многи од њих, између тога да буду Срби, не само номинално већ истински, и станова, посла и ситног приватлука, изабрали су ово друго. Данас, у знатном броју случајева, њихова деца јавно сведоче своје хрватство, попут голмана хрватске фудбалске репрезентације Данијела Субашића.

Срби који су пак напустили велике градове и већинска хрватска подручја 1991. године у преовлађујућем броју су продужили за Србију или иностранство, остављајући своје родитеље, рођаке и пријатеље у РСК да се сналазе како знају и умеју у стварању младе државе. Крајину, ионако дефицитарну у кадровима свих профила, преузели су и водили су је, од државног до локалног нивоа, недовољно образовани и далековиди људи.

Генерал Кадијевић је у својој књизи из 1993. године рекапитулирао учинак ЈНА у погледу РСК и са извесном дозом тријумфализма констатовао да је ЈНА ослободила све српске крајеве изузев једног дела Западне Славоније, да је опремила наоружањем и техником војску Српске Крајине, да је нанела велике губитке хрватској војсци и да је РСК војнички веома чврсто обезбеђена.[VIII] Међутим, било је то само „прво полувреме“. Хрватска је преживела прву годину рата и добила преко потребан предах. У јануару 1992. године долази први талас међународних признања Хрватске, а током наредних месеци многе велике силе признају њен политичко-правни субјективитет, што ће кулминирати у мају 1992. године пријемом у УН. На терену, та чињеница није много утицала на реалност, али је представљала јак пропагандни адут наспрам Срба у РСК.

Кадијевићева теза о позитивном учинку ЈНА – када је реч о РСК – била је само делимично тачна. РСК је остала без иједног значајнијег урбаног средишта, јер ЈНА није хтела, смела, могла или знала да заузме барем неки од већих градова са значајнијом српском популацијом, попут Карловца или Задра. Тако је РСК остала без маркантнијих индустријских капацитета, сложенијих и већих здравствених установа, виших школа, културних институција. Руралног карактера, саобраћајно недовољно увезана, без значајних природних ресурса и ретко насељена, РСК је од самог почетка била потпуно зависна од свог залеђа – БиХ, и још даље – од Србије.

Сами Крајишници остали су одједном одсечени од гравитацијских центара у којима су се деценијама лечили, образовали и радили, и ваљало се прилагодити и преоријентисати на Бањалуку, и још даље – на Београд и Нови Сад. Релативно мале крајишке општине, скромних привредних и демографских капацитета, већ од самог старта РСК почеле су да усахњују на сваком друштвеном пољу. За Крајину је стога било веома важно да матица – Србија, али и БиХ, живе у миру, како би се у суживоту са њима изравнали и ублажили сви недостаци и невоље младе српске државе. Нажалост, то није био случај.

ДРУГА ПРОПУШТЕНА ШАНСА
Дакле, да би Крајина функционисала колико-толико нормално, врхунски српски политички интерес је био да у Босни и Херцеговини влада мир. У том смислу, политичкој врхушки босанско-херцеговачких муслимана нуђени су различити модели останка БиХ у „крњој“ Југославији са посебним персоналним и колективним погодностима (на пример, идеја да Изетбеговић буде први председник те државе и сл.). С друге стране, врхунски хрватски интерес је био да у БиХ букне рат, јер се само тако и питање Крајине могло држати стално горућим и отвореним. У противном, ако би свуда другде на Балкану владао мир, Хрватској је претио кипарски модел, односно замрзнути конфликт са вишедеценијским трајањем и de facto државом (Крајином) у држави (Хрватској).

Свакако, неки хрватски читалац би помислио да су ове тезе пука пропаганда, али ево шта о томе каже један Хрват – Стјепан Кљујић, члан Предсједништва БиХ током рата и једно време председник ХДЗ-а БиХ. На једној од седница Предсједништва БиХ Кљујић каже да је контактирао Туђмана и Шушка и молио да се рат не пребацује у БиХ, и још наводио како је „прави рат у Босни настао операцијом Купрес“ која је „дело Херцег-Босне када су 400 Хрвата пустили на једно поље“, то јест Купрешко. И тада, тврди Кљујић, „почиње рат у БиХ. Значи, они горе су мене преварили и убацили рат у БиХ, да би себе ослободили, да би добили тајм-аут“.[IX]

Када се Алија Изетбеговић определио за самосталну БиХ, мимо договора са српским политичким представницима и без неопходног консензуса сва три конститутивна народа, било је јасно да ће избити рат. У том случају, врхунски српски интерес је био да тај рат траје кратко и да буде крунисан, наравно, српском победом. Та „брза“ победа би вероватно омогућила и живот Крајини. Нажалост, није било тако.

Српски противници у рату – Хрвати и босанско-херцеговачки Муслимани – одувек су рат у Хрватској и БиХ третирали као једну целину, као један конфликт, који су, по њима, изазвали Срби зарад стварања Велике Србије. Стратегијски посматрано, без намере да се покреће полемика о хрватској и муслиманској перцепцији узрока рата, то и јесте био јединствен рат, са једним општим ратиштем које се пак делило на два посебна ратишта – хрватско и босанско-херцеговачко.

На српској страни, иако је СР Југославија обилато помагала обе српске војске преко Дрине – СВК (Српску војску Крајине) и ВРС (Војску Републике Српске) – и иако је крајњом координацијом крупних војних подухвата руковођено из Београда, суштински, ментално и стратегијски, Република Српска Крајина и Република Српска су увек третиране као два одвојена проблема и војно-политичка изазова. Након пробијања коридора у Посавини у јуну 1992. године (у чему су учествовале и јединице из РСК) и поред декларативног изјашњавања у прилог јединствене судбине прекодринских Срба, и упркос прокламованој најужој војној сарадњи, војна и политичка вођства РСК и РС углавном су „гледала само своја посла“.

Али вратимо се овде употребљеној синтагми „брза победа“. Шта је значила у рату у БиХ брза победа Срба? Брза победа је подразумевала окончање рата у БиХ у другој половини 1993. године. Зашто баш тада? Након успешне зимско-пролећне офанзиве ВРС у источном делу Републике Српске, када су муслиманске снаге заједно са цивилима сабијене у три „мишије рупе“ – Сребреницу, Жепу и Горажде, и када се хрватско-муслимански сукоб разбуктао пуном снагом, и када се Фикрет Абдић у Великој Кладуши све више удаљавао од муслиманске власти у Сарајеву, стекли су се сви услови да ВРС са једном или две нападне операције стратегијског нивоа оконча рат, односно примора муслиманску страну да обустави војна дејства. Дакле, кључни период рата за српску страну могло је да буде раздобље од јула до новембра-децембра 1993. године.

О избору војишта за извођење такве операције/таквих операција може се дискутовати. Чини се ипак да су се два сектора издвајала као посебно атрактивна. Први се односи на правац Олово – Возућа, чијим би се овладавањем омогућило цепање муслиманске територије на два велика дела и потпуна изолација за Муслимане значајног Другог корпуса Армије БиХ, као и успостављање унутрашњег операцијског правца за ВРС „посред Босне“. Други сектор се односи на бихаћко-цазински џеп, муслиманску енклаву од око 2.000 квадратних километара,[X] изузетно густо насељену, на чијој је територији деловао можда најагилнији корпус Армије БиХ – Пети. Тај корпус је везивао уз себе елементе чак пет српских корпуса – три из СВК и два из ВРС. Елиминисањем бихаћког џепа српске снаге би се знатно растеретиле, и омогућило би се њихово преусмеравање на друге фронтове.

Наравно да су и у врху ВРС знали за потенцијалне позитивне ефекте извођења оваквих операција, и њиховa реализацијa је и покушаванa, међутим то је чињено без ваљане припреме и без довољно снага. Такође, није уопште експлоатисан муслиманско-хрватски сукоб на оперативно-стратегијском нивоу. Уместо да су се вештим потезима дојучерашњи савезници – Хрвати и Муслимани – антагонизовали до крајњих граница, до тога да било какво њихово помирење постане немогуће, српска политика се свела на трговину, изнајмљивање материјално-техничких средстава обема странама (хрватској нешто више) и на чекање да српски непријатељи, сами, кроз међусобни сукоб, осим властитих, остваре и српске циљеве рата – практично да се они „доставе на тацни“.

Ово није никаква накнадна мудрост. Већ тада је било појединаца који су проницљиво видели у том сукобу потенцијал за капиталне српске политичке и војне добитке. Рецимо, у августу 1993. године министар иностраних послова РСК Слободан Јарчевић је у свом меморандуму апеловао на Београд и Пале да се редефинишу српски политички и стратегијски циљеви, односно да се помогну Муслимани у борби против ХВО-а и ХВ, и посебно у својим операцијама овладавања доњим током Неретве и избијања на море, и да се тако зада Хрватској смртни ударац.[XI] Другим речима, да се један од актера „избаци из игре“ или постави у трајно неповољан стратегијски и политички положај.

Да је 1993. година могла да буде преломна у позитивном смислу за српску страну, мислили су и аналитичари ЦИА-е, који су у двотомној студији Balkan Battlegrounds: A Military History of the Yugoslav Conflict, 1990-1995, сумирајући ратна дешавања те године закључили да је ВРС пропустила прилику да експлоатише ситуацију (насталу хрватско-муслиманским сукобом, прим. аут.) са директним покушајем да уништи Армију БиХ. Према њиховом мишљењу, ВРС је игнорисала прилику да прегази тузлански и зенички регион – срце муслиманске Босне – са великим операцијама. Тако су, сматрају они, Срби 1993. године имали последњу шансу да сасвим добију рат у Босни.[XII]

Да је ВРС успела да изведе једну-две такве операције и приволи муслиманску страну на мир са позиције победника, српска страна би могла да рачуна на мировно решење, попут Овен-Столтенберговог плана, плус додатне погодности за РС, не толико у територијалном колико у статусном смислу (право на држање властитих оружаних снага, лакши модалитет отцепљења). Не би то била Велика Србија, већ једна лабава конфедерална БиХ, тек толико да босанско-херцеговачки Муслимани лакше прогутају горку пилулу у виду политичког решења које практично и правно верификује њихов војни пораз, као и међународна заједница, која би се могла умирити макар формалним очувањем интегритета БиХ.

Мир би омогућио да оживи привреда у БиХ, од чега би и Крајина имала врло опипљиве користи. ВРС не би била расформирана, већ би као победничка војска гарантовала не само постојање РС, већ и брзу и ефикасну помоћ РСК у случају хрватске агресије. Србија би лавовски део помоћи коју је примала ВРС могла да преусмери на СВК. Можда најважнија консеквенца био би силно подигнут морал у свим српским земљама и стварање свести да је победа могућа и поред изузетно неповољних међународних околности.

ПОЧЕТАК СРПСКЕ АГОНИЈЕ
Хрватска војска је током 1993. године показала да израста у озбиљан војни фактор и та чињеница је демонстрирана у операцијама Масленица и Медачки џеп. Ипак, те године, она је у погледу спремности, обучености и опремљености, још увек била далеко од стања које је досегла две године касније. Дакле, у том периоду, она још не би била способна да изведе нападну операцију стратегијског нивоа, попут Олује, а доцније то би било теже с обзиром да би ВРС била у далеко бољем стању после горе описаног хипотетичког примирја, него што је реално била у лето 1995. године.

С обзиром да су током рата оба српска непријатеља јачала – и организационо и технички – док је српска страна услед међународне економске блокаде бивала све исцрпљенија, из ове перспективе делује банално теза да је „брзо окончање“ рата био врхунски српски интерес. Али чини се да многима у Београду, пре свега, то није баш било најјасније. Треба се подсетити да је те исте 1993. године у СРЈ беснела једна од најжешћих хиперинфлација на свету, посредством које се (кроз извлачење девиза од грађана за безвредни динар), поред осталог, финансирао и рат у БиХ, као и све потребе РСК. Српско друштво је, посебно у другој половини 1993. године, због хиперинфлације доведено до ивице пуцања па је, између осталог, и због тога требало рат победоносно окончати те исте године.

То се није десило, и већ наредне 1994. године, почиње полагано, али сигурно српска агонија. У марту те године у Вашингтону се потписује споразум којим се окончава сукоб између Хрвата и босанско-херцеговачких муслимана. У лето, услед одбијања плана Контакт групе (што се показало као, дугорочно посматрано, исправан потез), Србија је увела санкције Републици Српској и блокаду на Дрини. Из ове перспективе, овај потез Београда, односно самог Слободана Милошевића, био је рефлекс све мањег борбеног ентузијазма, а све већег подозрења, замора и малодушности у српском руководству и код њега лично. У све три српске државе, њихова вођства су све чешће, суочени са све суморнијим изгледима око окончања рата, покушавала да праве сепаратне и чак полуприватне комбинације са страним чиниоцима, зарад изласка из ситуације чији се позитиван крај све мање назирао. Није се презало од трговине територијама и људима, као ни од препуштања српских етничких крајева непријатељској страни.

Полако су долазили на наплату незнање, неспособност, можда и непостојање жеље српских политичких и војних елита да заврше рат у БиХ 1993. године. С друге стране Хрватска је настављала да јача своје оружане снаге у сваком погледу (организационо, стручно, технички, доктринарно), што је значајно било олакшано чињеницом да јој је било омогућено узимање кредита у иностранству. Тако је људство у ХВ, поред шовинистичке индоктринације, било и обилато финансијски мотивисано и обезбеђено. Те исте 1994. године, у новембру, пред налетом јединица сада помирених ХВО-а и Армије БиХ-а, пада Купрес са околином (неколико стотина квадратних километара) и почиње вишемесечно „набацивање и стезање омче око Книна“.

Пад Купреса и постепено али сигурно хрватско овладавање Динаром само су додатно потврдили како су ратне судбине Крајине и Републике Српске уско повезане и како се, у ствари, судбина Крајине највећим делом решава, не у њеном директном сучељавању са Хрватском, већ на бојиштима БиХ.



(НАСТАВИЋЕ СЕ…)

Nexon
Posts: 2370
Joined: Wed Feb 17, 2016 8:19 pm

Re: Историјске заблуде + идеолошко препуцавање

Postby Nexon » Mon Aug 10, 2020 8:56 am

Ако Крајишници нису могли сами да се одбране, ако Београд није био вољан а Република Српска није имала снаге да спречи пад Крајине, да ли је онда трагедија из августа 1995. била неминовност? Није

Говорећи о 1994. години, „генерал Милисав Секулић каже да је заједничко свим актерима југословенске кризе у 1994. години било то да су нешто радили за поправљање свог положаја, али оно што је чинила Република Српска Крајина може се свести најпре на некакво бесциљно и недефинисано чекање“.[I]

Иако је РСК директно зависила од исхода ратних операција у БиХ, јер се преко Републике Српске у потпуности снабдевала храном, горивом, и свим осталим потребама из СРЈ, интересантна је чињеница да њена политичка и војна руководства (па чак и широке масе) остају у приличној мери индиферентни према судбини и исходу рата који води ВРС. Никоме од политичара или генерала у РСК није падало на памет да би српска победа у рату у БиХ представљала можда најбољу гаранцију опстанка саме Крајине.

ЛАЖНИ СПОКОЈ И БРУТАЛАН КРАЈ
Током рата у БиХ, СВК се маркантније ангажује на пробоју коридора у Посавини 1992. године и око Петог корпуса Армије БиХ-а у операцији Паук (1994) те операцији Мач (1995) – и то је све. Крајишницима се не може много шта замерити за држање у августу 1995. године. Међутим, могло би се поставити питање да ли је СВК још у неком случају могла да помогне ВРС да победоносно оконча неку своју операцију и тиме оконча рат у БиХ што пре.

Подразумева се да не би Крајишници јуришали у првим редовима, већ би заменили у већ поседнутим положајима, рововима и утврђењима неке од бригада ВРС (дакле, одбрамбени задаци) које би биле употребљене у нападним акцијама. Уместо ове хипотетичке ситуације, Крајина је проживела скоро четири године у стању које није ни мир, ни рат, у очекивању да ће се „некако“ војно-политичка ситуација задовољавајуће размрсити сама од себе.

На крајишку способност за борбу нарочито је лоше утицала „доктрина“ да свако брани своје село. У пракси, то је значило да су Далматинци вољни да се боре пре свега за Далмацију, Личани за Лику, Кордунаши за Кордун и Банијци за Банију. За разлику од ВРС, где су се без икаквих неспоразума читаве бригаде према потреби упућивале и бориле на подручјима која су и стотинама километара удаљена од њихове матичне територије, таква пракса у Крајини је увек била скопчана са великим проблемима – слабим одзивом, непослушношћу и самовољним напуштањем положаја.

Војно способно мушко становништво (прецизније, поједини његови ограничени сегменти), осим једном 1992. године, два пута 1993. године и током операције Паук 1994. године, није имало озбиљнијег оружаног окршаја до 1995. године, па се одало преживљавању и привређивању, врло често кроз шверц и трговину са непријатељским елементима.

У крајњој оскудици симулиран је нормалан живот, одржани су чак и парламентарни и председнички избори, али голим оком се могло видети да се кроз директно сучељавање са хрватском државом и војском није могло тражити решење за опстанак Крајине. Нажалост, у рефлексијама високих официра СВК, који су обављали највише дужности, попут генерала Милета Новаковића или генерала Милисава Секулића, иначе честитих старешина, нема ни назнака таквог размишљања. Њихове опсервације су искључиво линеарне – Хрватска је била много надмоћнија од РСК, Пале и Београд су издали Книн.

Покојни генерал Новаковић је у свом крајње емотивном сведочанству навео да су по процени још из 1992. године за успешну одбрану, поред постојећих снага, за Банију биле потребне две бригаде, за Кордун једна бригада, за Лику три бригаде.[II] Северну Далмацију није споменуо, али након пада Гламоча и Грахова у том сектору се сигурно осећао мањак барем још три бригаде. Свеукупно Крајини је недостајало десетак бригада! Ко је могао да дође у помоћ у том броју? Као што се видело, Србија није хтела у рат ни 1991. године, па није јасно како се било ко могао поуздати у њену помоћ четири године касније, посебно након што је српско руководство на челу са Милошевићем лансирало чувену паролу да мир нема алтернативу након увођења блокаде Републици Српској 1994. године.

Десетак бригада није Крајини могао да „испоручи“ ни Први крајишки корпус ВРС, који је чинио равно 50 одсто читаве војске Републике Српске. Неколико месеци пре пада Крајине, овај „мега“ корпус, чије су јединице „свуда стизале“ да помогну (Посавина, коридор, Подриње, Сарајево), изгубио је планину Влашић, док се одбрана планине Озрен, иначе у зони његове одговорности, све више крунила, што ће резултирати трагичним догађајима у септембру 1995. године.

Било је међу припадницима ВРС вероватно и осећаја кивности јер је СВК, изузев окршаја са Петим корпусом Армије БиХ у операцији Паук, „преспавала“ 1994. годину и добар део 1995. године, суштински све до операције Бљесак. Од других, знатно малобројнијих корпуса ВРС који су све теже одржавали линије у властитим зонама одговорности, није се могло ништа значајније очекивати.

НИТ’ ГОРОСТАСИ НИТ’ ЗЕЧЕВИ
С обзиром на брз слом одбране РСК у августу 1995. године и генерално посматрано не баш завидан борбени морал током четири године пре операције Олуја, и поред тога што поједини Крајишници воле да истичу своје ратничке способности, не може се рећи да су оправдали раније доста уврежено мишљење о себи као „рођеним војницима“. Напротив. С друге стране, много је контроверзнија оцена коју је о њима изрекао Слободан Милошевић и коју знатан део српске јавности дели и шири и даље (нпр. поједини опскурни српски јутјубери), по којој су Крајишници „утекли к’о зечеви“.[III] Ова теза у Србији има доста присталица пошто је у њој 1991. године дезертерство било масовна појава и сви они који су самовољно напустили своје јединице после четири године „испали су паметни“ јер, ето, ни сами Крајишници не желе да се боре за РСК.

Милошевић је као аргументацију за свој став узео пример Хрвата, који су, како је он рекао, у броју од шест хиљада бранили Вуковар пола године.[IV] Сам град Вуковар, пред рат површине око десет квадратних километара,[V] бранило је, у публикацији ЦИА-е, између 2.000 и 2.300 људи.[VI] С обзиром да према нормативима ЈНА „објекат“ површине 10 км² брани један батаљон (600-900 људи), очигледно је да је Вуковар био и више него засићен људством. Урбане средине увек се много лакше бране услед многобројних препрека и заклона и у њима је бранилац у много повољнијем положају. С друге стране, у августу 1995. године, западни део РСК (Северна Далмација, Лика, Кордун и Банија) површине око 10.000 км² бранило је око 30.000 људи (вероватније је да је тај број мањи од овог који је наведен). Дакле, 1995. године Крајишника под пушком било је неких петнаестак пута више од припадника ЗНГ и хрватског МУП-а у Вуковару, али је њихов „објекат“ одбране био хиљаду пута већи!

Хрватска војска је напала на фронту дужине око 700 км[VII] ангажујући око 127.000 војника[VIII], мада је реално у стварним борбама учествовало мање. Ударну песницу ове нападајуће сила чиниле су тзв. гардијске бригаде, као и специјална бригада МУП-а – исте борбене вредности као и ове бригаде. Олуја је била операција са јасно израженим тежиштем – Книном – као главним градом РСК и симболом српске непокорности 1991. године. Након пада Гламоча и Грахова, и избијања на Динару, како признају и хрватски аутори, пад Книна је био само техничко питање.[IX] На његово освајање усмерене су најбоље хрватске гардијске бригаде – четврта и седма – које су лако излазиле на крај са српским јединицама које су тамо затекле. Интересантно је споменути да је војно вођство СВК очекивало главни удар хрватских снага према Слуњу, далеко од Книна.[X] Такву процену су могли да начине само пуковници и генерали који су врло неталентовани за оператику и стратегију.

У Лици су услови за одбрану били једнако лоши (врло дугачка линија, малобројне снаге развучене на више праваца, поврх тога и са Петим корпусом Армије БиХ у залеђу) као и у Северној Даламцији, а на појединим секторима пружен је нешто јачи отпор. Да није свуда био слаб отпор и да Крајишници нису „утекли као зечеви“ сведоче дешавања на Кордуну и Банији. Према једном хрватском аутору, изразито антисрпски оријентисаном, када је реч о Кордуну, „српски отпор је био врло јак, штовише, покушавани су и протунапади који су имали одређеног успјеха“.[XI] Када је реч о Банији, од укупног броја погинулих хрватских војника у Олуји – 196 – Банијци су из строја избацили преко 40 одсто (Зборно подручје Бјеловар – 8 и Зборно подручје Загреб – 80 мртвих), а од укупног броја рањених припадника ХВ и хрватског МУП-а – 1100 – на Банији је рањено преко 400. Посебно је била успешна одбрана испред Петриње од првог налета ХВ-а.

Тајна нешто успешнијег отпора на Кордуну и Банији, поред тога што су ове две области биле боље поседнуте, лежи првенствено у чињеници да су на њих нападе изводиле хрватске јединице попуњене са резервистима без (на Кордуну) или са малим учешћем гардијских јединица (на Банији). Те „обичне“ јединице нису биле ништа квалитетније од јединица СВК-а и њихови напади су рутински одбијани. Међутим, против гардијских бригада ХВ-а и специјалних јединица МУП-а (по квалитету једнаке са гардијским), јединице СВК, попуњене са људима најразличитијих годишта (често су то били трећепозивци), који нису професионалци, нити у врхунској кондицији, нису могле ништа.

Аналитичари ЦИА-е чак изводе закључак да би СВК одбила хрватску офанзиву (у целости, прим. аут.) да је Хрватска ангажовала само снаге састављене од непрофесионалних војника (резервиста и регрута, прим. аут.).[XII] Интересантно је да се напомене да су, у целини посматрано, аналитичари ЦИА-е изнели повољнији суд о деловању СВК током Олује него што га има јавност у Србији. Зато би, зарад утврђивања историјске истине и потоњих генерација, ваљало њихову студију превести на српски језик.

Дакле, непосредну превагу на терену током Олује су донеле професионалне јединице ХВ-а и хрватског МУП-а. Одлично истрениране, често од стране страних инструктора, и са људством у најбољим годинама, ове јединице су релативно лако ломиле отпор „наоружаног народа“ Крајине. Зато су Северна Далмација и Лика, где су оне скоро у целости ангажоване, пале брзо, док су се Банија, а нарочито Кордун, солидно држали. Коначно, на хрватској страни је била и бројчана надмоћ. Где год би запело у нападу Хрвати би доводили појачања из дубине, па је на крају и линија на Банији попустила под притиском.

Наравно, не треба да се занемари ни амерички фактор. Захваљујући америчком осматрању и снимању из ваздуха (беспилотне летелице, сателити, извиђачка авијација), хрватска страна је имала доста детаљан увид у распоред српских снага, а у рату је то огромна предност. Како су српске снаге биле релативно малобројне и како многобројни правци – тзв. међупростори – нису били боље покривени (јер једноставно није било довољно људства) или запречени – хрватске снаге су тачно знале куда се може напредовати без много отпора. Велики део веза у СВК, захваљујући софистикованој опреми коју је Хрватска примила од САД, био је прислушкиван. Тако је хрватска страна непосредно долазила до увида у српске планове, покрете и процену ситуације. С друге стране, широкопојасним ометањем велике снаге блокирају се радио везе између корпуса СВК, везе са ГШ СВК и везе са ГШ ВРС и ВЈ.[XIII] Обавештајним подацима и парализом система веза српске стране САД су дале изузетан допринос успеху операције Олуја.

Крајина се није могла самостално одбранити од хрватског напада. Према генералу Секулићу, такав закључак се могао извући из саме војногеографске процене величине и облика РСК.[XIV] Званични Београд је 1995. лансирао причу да је од Крајишника тражено да издрже десетак дана јер би тада хрватска операција морала да буде обустављена будући да је реч о нападу на зоне под заштитом УН-а (а у међувремену би и СРЈ наводно притекла у помоћ). Из данашње перспективе, иако делује реално, такав захтев је било тешко испунити, посебно када је реч о Лици, па и Северној Далмацији.

Чак и да за десетак дана ниједан крајишки „град“ није пао, чак и да није пао Книн, територију РСК би хрватске снаге сигурно пресекле на неким тактичким или оперативним правцима, спојиле се са Петим корпусом Армије БиХ, и од Крајине би остала тек хрпа мањих-већих енклава. Након хипотетичког заустављања хрватске офанзиве, услед притиска међународног фактора, снаге ХВ-а се не би повукле на почетне положаје, већ би остале ту где јесу и агонија Крајишника би се само продужила за који месец дуже, до следеће хрватске офанзиве.

ДА ЛИ ЈЕ МОГЛО ДРУГАЧИЈЕ?
Ако Крајишници нису могли сами да се одбране 1995. године, ако СРЈ није била вољна да помогне, ако Република Српска није имала довољно снаге да се ангажује у спречавању пада РСК, да ли је трагедија из августа 1995. била неминовност? Није.

Да је рат у БиХ окончан српским успехом 1993. године, Крајина не би имала онакав крај какав је имала 1995. године. У околностима када се Хрватска не може натерати да прихвати постојање РСК, нити да буде војно окупирана од српске стране, односно да се порази до краја, једино решење је било да се индиректним путем – српском победом у БиХ – ојача српска позиција преко Дрине, па самим тим и позиција РСК. Велики ресурси који су из Србије усмеравани за РС могли су се преоријентисати на РСК, која би онда у свакако много бољем стању дочекала евентуални хрватски напад, а ВРС би могла у сваком тренутку да притекне у помоћ.

Босанско-херцеговачко ратиште се показало судбоносним не само када је реч о народима у БиХ, већ и када је реч о Крајини. Са територије БиХ набачен је конопац око врата Крајине и са територије БиХ је њена залеђина стално била под тензијом (Бихаћко-цазински џеп и Пети корпус Армије БиХ). Одговор на питање зашто рат у БиХ није окончан брзо и српском победом 1993. године захтевао би сасвим нови текст и анализу. Овде су дати само неки од узрока.

Српска страна је Крајину изгубила на нивоу (велике) стратегије и оператике (или оперативне стратегије) и оба нивоа се тичу развоја ратних прилика у БиХ. Насупрот њој, хрватска страна је рат у БиХ искористила максимално зарад остваривања својих политичких и стратегијских циљева када је у питању Крајина (њено уништење). Прво је, колико год је то могла, потпомогла избијање рата у БиХ. Натерала је Хрвате у БиХ да изађу на референдум о самосталности Босне, прижељкујући и знајући да тај референдум води у рат, иако је СДА игнорисала предлог политичких представника босанско-херцеговачких Хрвата о садржају референдумског питања (тзв. Ливањско питање). Тај рат је био изговор да се уведу санкције СРЈ и да се тако капацитети Србије да учествује у догађајима преко Дрине знатно умање.

Тек са ратом у БиХ, на Западу је пуном паром прорадила пропагандна кампања против Србије и Срба. Хрватска је омогућила снабдевање наоружањем и муницијом босанско-херцеговачких Муслимана преко своје територије, чак и када су у самој БиХ вођене жестоке борбе између ХВО-а и Армије БиХ (дакле, када се из тог оружја пуцало и по Хрватима, и то немилосрдно), и то не због хрватске племенитости, већ из ваљане процене да ако муслиманска страна колабира, то ће значити српску победу у БиХ, што би реинтеграцију Крајине у Хрватску многоструко отежало. Хрвати су два пута спашавали Пети корпус Армије БиХ (1994. и 1995. године), такође правилно процењујући да овај корпус представља значајан проблем за ВРС, али и за СВК.

Српска перцепција пада Крајине углавном је базирана на питању издаје Милошевића и Београда, и на теми утицаја САД на догађаје из 1995. Милошевићев однос према Крајини 1995. године директна је последица развлачења рата у БиХ све до те године, без помака када је реч о његовом исходу. Услед санкција, свеопштег замора и роварења прозападних кругова у самом Београду, Милошевић је тражио брзи крај рата, по сваку цену, и у тој ситуацији „ни пуштање Крајине низ воду“ не би била изненађујућа опција. Све је то последица погрешне стратегије вођења рата у БиХ. Чак и да се Милошевић у задњем тренутку определио да интервенише у РСК, какво је било расположење у Србији?

Уочи Олује, генерал СВК Миле Новаковић је у разговору са начелником Генералштаба ВЈ Момчилом Перишићем дознао да је у неким јединицама у Србији проглашена мобилизацијска узбуна, али да је одзив следећи – батаљон војне полиције Београдског корпуса – 30 одсто; бригада на Вождовцу – 14 одсто; оклопна бригада у Пироту – 8 одсто![XV] Те 1995. године, сви српски политички фактори улазе у комбинације и (полу)тајне преговоре, цртају границе, нуде територије и траже окончање рата јер су околности све теже. Наравно, доминирају и лични интереси, калкулације и корист.

Вероватан приговор овом тексту би се могао садржати у следећој тези – рат је контролисао страни (амерички) фактор и он не би дозволио српску победу у БиХ 1993. Поставља се, међутим, врло логично питање у вези са том опаском – како је страни фактор уопште дозволио да се под српском контролом у једном раздобљу нађе око 30 одсто Хрватске и око 70 одсто БиХ – ако је од самог старта био опредељен да не дозволи српски тријумф? Реално, 1993. године се још није озбиљније планирала војна интервенција. Вођство Муслимана у БиХ је стално тражило страно војно уплитање против Срба, али те године нису могли да на њега рачунају.

У јануару 1993. године нова америчка администрација је тек започела свој мандат и те године требало је тражити решење рата на терену, упорно и одлучно, без обзира на претње које су укључивале опцију ваздушних удара. Код учешћа страног фактора, које нико не спори, једна друга ствар је значајна. Страно уплитање на страни српских непријатеља је и онда, и данас, у тумачењима међу Србима служило као одличан изговор/покриће за све погрешне политичке и стратегијске процене и одлуке, лоше припремљене и изведене војне операције. Стога и данас међу Србима нема истинског критичког сагледавања и рефлексије око тога како је вођен рат, а све евидентне слабости, недостаци и погрешке оправдавају се утицајем страног фактора.

Четврт века од Олује, два феномена се и даље провлаче кроз живот прекодринских Срба. Први се тиче стратегије поткупљивања Срба као појединаца у Хрватској. Дакле, као и некад, неки ће појединци, по националности Срби, добити одређене функције у хрватској власти, и тиме симулирати „нормалност“ живота српске заједнице у Хрватској. Истовремено, многа српска села и даље неће имати струју, воду или квалитетан пут. Несумњиво је да се наставља агонија српске заједнице у Хрватској, све до њеног ишчезавања, а перфектан симбол тог пропадања јесте њен политички лидер Милорад Пуповац, који се 1991. између Туђмана и Крајине определио за Туђмана.

Други феномен је везан за Републику Српску. Иако њено формирање представља известан успех српског народа, њени темељи и оквири трајно су несигурни и проблематични јер нису дошли као последица победе у рату. С времена на време, из Федерације БиХ дође упозорење да се одређени политички проблеми могу решити и „на други начин“, док по друштвеним мрежама није реткост да босанско-херцеговачки Муслимани обећавају Србима „нову тракторијаду“. Шта помисле наши драги Срби у РС када им неко спомене могућност да опет дође до рата у БиХ…

Прва мисао је – неће ваљда…, а друга је – ускочиће Србија…, дакле матрица размишљања је управо онаква каква је била у РСК деведесетих година. За разлику од Крајишника 1995. године, Срби у РС, када је у питању евентуални рат у БиХ, држе углавном судбину у својим рукама, па би требало да се ослободе илузија да би мир могао трајати вечно и да Србија једва чека да помогне. У том контексту, прошлогодишња одлука да се одустане од формирања резервног састава полиције РС може да се, дугорочно посматрано, испостави као фатална по српске интересе и сам опстанак Срба преко Дрине. Времена за поправку још има, но да ли има одлучности и памети?



(КРАЈ)

riper
Posts: 1175
Joined: Mon Feb 01, 2016 8:22 am

Re: Историјске заблуде + идеолошко препуцавање

Postby riper » Mon Aug 10, 2020 3:33 pm

Cisto da ne prodje neopazeno Nexone, hvala ti na ovim odlicnim informacijama. Ne mogu da kazem da se baca bas potpuno novo svetlo na sve sto se desavalo u RSK, ali na kompleksniji nacin tretira ovu kompleksnu temu. Uglavnom tera na razmisljanje definitivno.

Da ne zaboravim da kazem istinit dogadjaj, u vremenu "Oluje" bio sam u selu koje je nekih 10ak kilometara od mosta na Dunavu, odnosno granice sa tadasnjom RSK, a danas hrvatskom. I moj jedan brat od tetke je mobilisan bas u tim danima pocetkom avgusta. On nesto kao nije hteo da ide, ali tetka ga naterala, bukvalno ga samarala da ide, jer ne zeli da se sramoti da njen sin bezi od vojnog poziva, posebno sto nam je deda odlkovan partizan u Drugom svetskom ratu.

Uglavnom tetka uz psovke i pretnje ispratila tog mog brata, a nije joj bilo svejedno da neko ne pomisli, samo sto je tetka bas ona stara skola. Uglavnom popodne neko joj kaze da je brat ispred neke radnje u selu pije pivo. Tetka mislila da je dezertirao, jurnula tamo, kada ono na mobilizaciju doslo samo njihi dvoje od ne znam nii sam koliko ljudi koje je trebalo mobilisati. Tamo koji su bili oficiri im rekli da idu kuci i on se brze vratio nego sto se zadrzao tamo.

Nexon
Posts: 2370
Joined: Wed Feb 17, 2016 8:19 pm

Re: Историјске заблуде + идеолошко препуцавање

Postby Nexon » Mon Aug 10, 2020 6:34 pm

Није пометнуто нешто што је јако важно за становишта морала а тиме и одзива.
Симбол тога је 9. март 1991. После тога пуно људи није хтело да чује за комунистичку јна и то је пуно утицало и на моглизацију.
Мобилзација никада не би била преко 50%, да се не лажемо, није она била ни у Првом светком рату тако како се прича. Примера ради, Живојих Мишић је масовно стрељао дезертере код Колубарске битке 1914, масовно, мислим да се ради о стотинама и то за пример, само се данас и томе не говори.
Али би и неких 40 до 50% било сасвим довољно али је ментланим склоп Слободана Милошевића то блокирао. Он није хтео да направи владу националног јединства са нпр. СПО, као тада најјачом опозиционом снагом. У Загребу је била другачије прича, тамо су на крају сви стали иза жеље за независносшу иако је данашњи СДП тако изгубио пуно српских гласова али Рачан је исто подржао Туђмана око независности.
Тога није било у Србији.

riper
Posts: 1175
Joined: Mon Feb 01, 2016 8:22 am

Re: Историјске заблуде + идеолошко препуцавање

Postby riper » Mon Aug 10, 2020 9:09 pm

Ima tu jos mnogo stvari od nekih ozbiljnih i strateskih, do nekih detalja. Recimo ratove 90ih posebno u RSK odlikovala je takozvana taktika "kreni/stani". Mnogi ce iz tog vremena posvedociti da su nasi osvajali odredjene polozaje, ginuli, da bii za nekoliko dana dosla naredba da se povuku. Pa onda nekoliko dana nakon toga ponovo da napadaju. Iza borbi, iza kulisa bila je neka politicka igra, rat koji su vodili politicari. To je jedna od mnogih stvarii koja je katastrofalno uticala i na moral i na ciljeve i na sve.

Takodje, lose se pokazalo preveliki broj paravojnih jedinica sumnjivog kvaliteta i jos sumnjivije obuke, pa cak i namere. Od pokojnog oca prijatelj bio je pomorski diverzant, do pocetka rata stacioniran u Splitu posle dobio svoju specijalnu jedinicu da vodi. Nisu imali gubitaka osim dvojiice ranjenih pod njegovom komandom. Uglavnom on nikako nije voleo paravojne jedinice. Rekao je da su mahom bili nedisciplinovani i neodgovorni. U jednnoj prilici cak je "oterao" Arkanovce koji su trebali da im drze krilo ili ne znam ni ja sta za neki napad. Njegov stav je da je najbolje stvari u RSK i u RS radila vojska. Jednostavno to je bio najdisciplinovanija linija komandovanja sa najvise resursa. Od paravojnih jedinica jedine koje je cenio su Knindze Kapetana Dragana, jedino za njih je smatrao da imaju tu neophodnu disciplinu.

To se u krajnjem slucaju ispostavilo kao tacno. Jednostavno nismo uspeli da artikulisemo te patriote i dobrovoljce koji su se prijavljivali, pa su uz pomoc Stanisica i DB stvorene mnoge paravojne jedinice od kojih su mnogi pravili vise stete nego koristi. Stavise postoji ozbiljna sumnja da je Stanisic napravio odredjene jedinice koje su zaista cinile gnusne zlocine, a sve to je kasnije po linijii komandovanja pripisivano srpskim oficirima.

Rat na Kosovu je na kraju krajeva primer gde je bila minimalna upotreba paravojske, a skoro sve je bilo pod komandom pre svega vojske, ali i policije. Tu je bila i najefikasnija borba protiv siptara i to sve sa vazdusnom podrskom koju su imali.

Kad smo vec kod Stanisica, interesuje me njegova uloga u svemu ovome. On jeste tvorac paravojnih jedinica i mnogih drugih stvari, ali isto tako ispostavilo se da je americki covek. Sada neki smatraju da je sve moglo da funkcionise dok je Stanisic imao kontrolu. Ne znam sta konkretno misle jer meni je prosto neverovatno da najbitniji srpski obavestajac bude neciji tudji pijun i to je meni ultimativna izdaja. Ali Sloba je oko sebe imao mnoge viisokorangirane ofiiciire vojske i policije koji su radili za druge. Stanisic prvi covek tajnih sluzbi americki covek, Periisic, prvi general prodaje tajne amerikancima (uhvacen 2000 i neke), postoje primeri mnogiih drugih oficira. Uglavnom jedna velika bruka i sramota na sta je ta nasa vojska licila. Ali na Kosmetu je izgleda pricu vodiila druga grupa ljudi koja je u onakvim uslovima postiigla impresiivne uspehe.

Nexon
Posts: 2370
Joined: Wed Feb 17, 2016 8:19 pm

Re: Историјске заблуде + идеолошко препуцавање

Postby Nexon » Mon Aug 10, 2020 10:37 pm

Не бих се сложио за све паравојне формације. Не бих се сложио ни за Аркана и СДГ. Било је индијанаца међу добровољцима али у Источној Славонији су Аркан и његови одрадили пуно посла јер је ЈНА била неспремна и неспособна. ЈНА је погубила гомилу клинаца због глупости и буквално је војска звала неког попут Аркана да им даје пешадијску заштиту.
ЈНА је у другој половини 1991 у распаду, што пише и у горњем тексту. Нема морала, линије команде се распадају, војска дезертира.
Буквлано је око 2000 добровољаца одрадило хрвате на Вуковару и И. Славонији са подршком оклопа ЈНА.

У СДГ је било пуно говнара и кримоса који су волели да макну стварчице али када се иде у акцију била је изузетна дисциплина и без зајебанције. То се нарочито показивало када је Легија почео да убацује обуку Легије странаца у СДГ. Аркан је човек без формалне војног знања тактике и стратегије али је дисциплином рокао хрвате у акцијама. Имаш сведочење онога Дафине како их је Легија шамарао због недисциплине а није само тога било као казна.

Такође је Аркан СДГ давао значај посебности. То је јако важно за морал војника, да припада елити, нечем већем.

User avatar
čompika
Posts: 1015
Joined: Sun Jan 31, 2016 11:31 pm
Location: Novi Sad

Re: Историјске заблуде + идеолошко препуцавање

Postby čompika » Mon Aug 10, 2020 11:05 pm

Za Arkanovce kakvo god imao mišljenje, od ljudi sa ratišta iz redovne vojske, uglavnom za njihovu sposobnost sam čuo samo hvale
Bilo je tu dosta tih "specijalnih" jedinica, ali to je upravo bilo zato što im je to podizalo moral.

riper
Posts: 1175
Joined: Mon Feb 01, 2016 8:22 am

Re: Историјске заблуде + идеолошко препуцавање

Postby riper » Mon Aug 10, 2020 11:56 pm

To sto sam napisao za paravojne jedinice, konkretno za Arkana, to je iz ugla jednog coveka kojeg sam vec pomenuo. Ali to je napisano iz ugla profesionalnog vojnika koji je upravljao profesionalnom jedinicom.

Slazem se apsolutno da je tih nekoliko paravojnih formacija, gde je i SDG i jos nekoliko menjalo kvalitetno nespremnost vojske u pojedinim trenucima. Ali isto tako bilo je toliko neozbiljnih i jedinica i svega, a sve je to trebalo koordinisati u jednu cvrstu liniju komandovanja. Ali najbitniji i najveci posao je ipak na kraju radila regularna vojska. Uz defiinitivan naglasak da je bilo tako neodgovornih i nedisciplinovanih jedinica da je to bilo strasno.

A ponovo, kada se vratimo na Kosovo, tamo je jako malo bilo paravojske, dok je regularna vojska nekako mnogo bolje resavala probleme. Vec tada se videlo da se vojska adaptirala, da to nije JNA iz 1991. godiine koja ne zna gde udara, vec da je u pitanju vojska sa odlicnim borbenim performansama.

Problem sa regularnom vojskom na pocetku 90ih bila je velka nedisciplina dela rezervista, jer su vec tada bili na najgorem mestu na planeti sto se njih tice i sta god da urade ne bi ih slali na nesto gore jer ne postoji, kao i totalno odsustvo iskustva, ali pre svega kvalitetne komande i komunikacije staresina.

Mogu opet da dam primer brat od naseg drugara kao mlad vojnik zarobljen je na pocetku rata. Drzali su on i jos dvojica neki polozaj kod neke pruge. Prica dodje neki lik u nasoj uniformi i kaze "momci ajde stigla vam je zamena, idemo na pivo". Oni se gledaju, krenu jer tripuju da je nek njihov, kako su presli tu prugu vide oni naoruzane ljude, ovaj lik u uniformi im kaze u fazonu "jebiga momci, sta da vam kazem, zarobljeni ste".

Mislim da sam pricao ranije o tome, taj burazer od naseg druga je proveo 9 meseci u zarobljenistvu. Bio je maltretiran, ali ne toliko jer su viideli da je vojnik na odsluzenju vojnog roka, a ne dobrovoljac na koje su hrvati imali poseban pik. Posle ko zna koliko bezuspesnih pokusaja, on je na kraju razmenjen.

Prica dobija nadrealni obrt kada je po povratku u Beograd, nakon nekoliko nedelja dobio poziv iz vojske da mora da ide na dosluzenje, jer je mu tih 9 meseci u zarobljenistvu nisu uracunali u odsluzenje vojnog roka. Njegov cale kad nije poludeo. I jedva je uspeo da se dokaze sa njima da mu priznaju i tih 9 meseci kako bi konacno zatvorio vise pricu sa vojskom. U isto vreme kada su mnogi kukaviicki bezali i izbegavali sve ovo bez posledica, oni koji su najebali njih je drzava jos vise gazila. Ova crtica je samo dokaz u kakvom je kurcevom kurcu bila tadasnja nasa drzava.

Nexon
Posts: 2370
Joined: Wed Feb 17, 2016 8:19 pm

Re: Историјске заблуде + идеолошко препуцавање

Postby Nexon » Thu Aug 13, 2020 9:37 pm

На данашњи дан се пре 214 година одиграла Битка на Мишару, која је уз Битку на Делиграду била велика победа српских устаника против многобројних османлијских снага. Након те две битке Србија је стекла углед и наклоност Русије што ће водити ка независности Србије.



Nexon
Posts: 2370
Joined: Wed Feb 17, 2016 8:19 pm

Re: Историјске заблуде + идеолошко препуцавање

Postby Nexon » Mon Aug 17, 2020 8:47 pm

То се зна да су САД организовале.
Него је л се сећа ових из 1999?

Ево како је наша војска заробила три америчка војника на Косову!

Војска Југославије, на граници са Македонијом, заробила је три америчка војника на данашњи дан 1999. године.

Сва тројица су припадала извиђачкој чети америчке дивизије чија је база у Немачкој.

Командант Треће армије Војске Југославије, генерал-пуковник Небојша Павковић са командантом Приштинског корпуса генерал-мајором Владимиром Лазаревићем посетио је војнике тог корпуса у зони дејстава. Генерал Павковић је војницима одао признање за изузетно храбро и професионално извршавање задатака.

Тројица ухапшених војника су Ендру Рамирез, Кристофер Стоун и Стивен Гонзалес

Image

Па је онда мислим долазио Џеси Џексон да их ослобађа.
Колико се сећам један је био добро оплављен.

SickOfItAll
Posts: 224
Joined: Wed Feb 03, 2016 12:21 am

Re: Историјске заблуде + идеолошко препуцавање

Postby SickOfItAll » Mon Aug 17, 2020 9:21 pm

Nexon wrote:Колико се сећам један је био добро оплављен.


Оклизнуо се на кору од банане

Image

User avatar
нуклеарни удар
Posts: 296
Joined: Sat Jan 30, 2016 11:17 pm

Re: Историјске заблуде + идеолошко препуцавање

Postby нуклеарни удар » Wed Aug 19, 2020 1:34 am

SickOfItAll wrote:
Nexon wrote:Колико се сећам један је био добро оплављен.


Оклизнуо се на кору од банане

Image

Требало им је одсећи главе. Успут маскирани урлати алаху акбар и приписати то алкаиди,( исламске државе још небило)

фикрета
Posts: 267
Joined: Thu Feb 11, 2016 6:15 pm

Re: Историјске заблуде + идеолошко препуцавање

Postby фикрета » Wed Aug 19, 2020 3:19 pm

Trebalo je ali na zalost te 99te godine, i ono malo srba sto je imalo internet je iskljuceno sa mreze, jos nije zaziveo pojam internet ratnika, i ti nisi bio rodjen

Sta te sad smrdljivko sprecava da odes na pleso i ubijes dva tri, cetri pet amera u tranzitu?


Return to “Само опуштено”

Who is online

Users browsing this forum: No registered users and 28 guests