Александар Вучић, као министар информисања, и ја као шеф бироа и извештач Радија Слободна Европа, током НАТО бомбардовања 1999. били смо често у контакту и имали чак и драматичних заједничких тренутака. Као оно у мају када су натовци гађали Петрохемију у Панчеву и у њој погађали танкове страшног Ве – Це – еМа. Игром случаја, његов клинац, са баком и деком, био је тада у Војловици, а којој је, опет, Петрохемија у непосредном комшилуку. Звао сам га и питао – зна ли шта је винил-хлорид-мономер? Није знао, па му кажем да пита неког од хемичара или технолога, али да претходно, свакако, оде по дете!
Јутро после те најстрашније ноћи, када је небо и над Београдом исијавало дугине боје, Александар Вучић ме је звао и дуго, дуго се захваљивао. Дете је било са њим.
– Зар ти, питао сам га, стварно ниси знао да ће гађати Телевизију?
– Нисам, нисам знао… сиктао је бесно… али знам ко јесте! Знао је Милановић, знао је Комраков, Ристић, знао је Војводић… Знате ли шта је тај Војводић урадио?
Не.
– Он је дошао пола сата пре напада и извео своју ћерку! Да није, можда, случајно то урадио?
– Мајку му ј…., кажи да му нудимо да сам напише цифру, па да ради за нас! – цитирао ми је Вучић једном приликом Воју, како је звао свог радикалског лидера и потпредседника Владе Шешеља. Остао сам тада забезекнут! Кријући да ми је кнедла у грлу, гледао сам га значајно, тајанствено се смешкајући…
Сетим се да ми је Адил Куленовић, главни и одговорни уредник ратног сарајевског РТВ Студио 99, чији сам дописник био, причао како је „Служба, тамо, још седамдесетих, уз помоћ оперативке Б., филмске камере и партијске и државне заставе, лако приволела студента права Војислава Шешеља на сарадњу“. И би ми доиста смешно! Каква урнебесна сцена! Млади Шешељ и Оперативка ДБ-а воде љубав а не рат! – на црвеној партијској и тробојној државној застави! Ђубре, аморално, дебеовско! Како је само уверен да се свако може купити!
У крцатој башти Руског цара, тог јунског дана 1999, убеђен да сам ја “амерички човек”, Александар Вучић ми се зарицао да ће поднети оставку на министарско место у Влади. Неопозиву! И не само то! Решио је, каже, да се више уопште неће бавити политиком! Шта ће му то! Није он Шешељ… Примитивац који му прети!
Радмила Драгићевић Дичић, суткиња у процесу Драгољубу Милановићу, на предлог адвоката и молбе породица страдалих, позвала је Александра Вучића, тада генералног секретара СРС, да се изјасни о чињеницама и наводима које сам, позивајући се на његове речи, у тексту изнео.
***
– Госпођо судија, рекао је радикал Александар Вучић, ја нисам знао да ће НАТО бомбардовати Телевизију… Јер да сам знао, ја бих извео своју мајку из те зграде... Али, госпођо судија, ја знам нешто друго што је овде битно! Знам да је господин Раде Радовановић НАТО плаћеник… и да зато пише то што пише... Е, то ја знам! А ако ви, госпођо судија, таквима... НАТО плаћеницима... поклањате поверење, ја вам онда не могу помоћи!
***
Тако је, без да трепне – лагао на суду – правник, Александар Вучић, тада, генерални секретар СРС, а сада… председнички кандидат!
http://www.nspm.rs/hronika/tako-je-govo ... vucic.html
Sad čekam pitanje za koga, pa da odmah kažem. Za Zavetnike. Drugarov burazer je bio sa njima, kako su naprasno dobili sve te potpise, nisu imali spremne ljude za kontrolore. On pitao hoćeš, dnevnica da li je bila 2 soma, reko hoću. Niti su tražili da se glasa za njih, niti sam ja glasao za nekoga, preškrabao sam listić jer me boleo kurac za sve njih. 
