Postby riper » Fri Feb 09, 2018 2:55 pm
Gledam da sto manje upadam u rasprave ovog tipa, jasno mi je sta fedayn pokusava da dokaze, ali ima delova gde debelo preteruje. Konkretno ovde da pocetkom 20. veka ideja Velike Srbije nije bila suprotna ideji Jugoslavije. To je olako izrecena tvrdnja, koja je samo delimicno tacna. To da nije bilo oprecno je bilo kod dela politicke elite Srbije, koja je tu ideju Jugoslavije na kraju i progurala. Kod dobrog dela intelektualne elite i naroda ona je itekako bila odbojna, a posebno Srba koji su ziveli na prostorima zapadno od Save i Dunava.
To sto su siptar, hrvat, balija igrali u nekom trenutku za klub koji se zvao Velika Srbija, ne dokazuje jugoslovenstvo, vec obicnu cinjenicu da je neka manjina, rodjena na teritoriji drzave u kojoj zivi, igrala za fudbalski klub te zemlje.
Ali ovo je samo sitnica, jedno manje opazanje.
Niti sam levicar, niti sam pristalica komunizma niti jugonstalgicar, pa pokusavam sto realnije sto sam stariji da sagledam neke dogadjaje iz istorije. SFRJ i komunisticku zaostavstinu je nemoguce izbrisati iz bilo kog dela nase istorije. Jednostavno to je nesto sa cime se zivelo vise od pola veka. Mi ne mozemo da izbrisemo ni neke sitnije dogadjaje, a kamoli nesto tako veliko.
I istina je da je ta drzava SFRJ po mnogim svojim karakteristikama bila ozbiljna drzava. Bez obzira sto se za nas Srbe ta avantura zavrsila tragicno, nije da te generacije nisu uzivale u jedno 30 godina blagostanja. Pretpostavljam da je to ono sto fedayn pokusava ovde da dokaze, da nije bilo sve toliko lose, jer mi danas o SFRJ prosudjujemo iz ugla posledica koje su iz tog raspada nastale i po tome koliko su nas kostale kao narod, a ne po tome kako se tada zivelo.
Sta je istina o SFRJ, istina je da je u tih nekih 25 do 30 godina (od sredine 60ih do 90te) da se na ovim prostorima nikada bolje nije zivelo u tom nekom ekonomskom smislu. I to verovatno u istoriji ovih prostora, gde su svi narodi samo prezivljavali, najveci standard je upravo u tom periodu bio.
Mnogi sistemi drzave su bili ozbiljni. Gledao sam neku emisiju o varioli veri, kada je neki doktor iz tog vremena rekao da je nas zdravstveni sistem bio toliko jak i sposoban da je u roku od nekoliko nedelja izvrsena vakcinacija vise od 22 miliona ljudi. On je rekao da bi u slucaju neke manje epidemije, danasnji nas zdravstveni sistem pukao na sitne delove, jer je nesposoban za nesto tako veliko.
Mnogi drugi sistemi su bili nekako mnogo funkcionalniji. Spoljna politika vodjena da kazemo prilicno mudro, bili smo ozbiljan igrac, znali smo da profitiramo iz raznih situacija.
Ali kod ono sto fedayn precutkuje, a sto je takodje deo ove price, to je da je komunizam klicu samounistenja nosio u sebi. Kod nas je bio taj naprednije oblik, socijalno samoupravljanje, polutrzisni sistem, poluotvorena drzava, i pukla je u roku od nekoliko dana, jer su u drzavi ziveli nespojivi elementi.
Ali komunizam je prso i u svim drugim drzavama (osim Kube, Kine i Severne Koreje). Komunizam je pre svega podbacio u ekonomskom smislu, sto je uzrokovalo totalni kolaps sistema.
Kapitalizam se tu pokazao kao daleko bolji i cvrsci sistem. Jugoslavija se jeste raspala u gradjanskom ratu, ali tek kada je udarila zestoka ekonomska kriza. Inace periodi ekonomske krize najbolje pogoduju separatizmu. Vidi se i na primeru Spanije i mnogih drugih zemalja.
A kako je ekomija u komunizmu propala u stvarnosti. Istina je da je u prvih nekoliko godina nakon Drugog svetskog rata pocela velika industrijalizacija komunistickih zemalja. Naravno, vise je razloga tome. Prvo je sto je industrija bila osnova ekonomije u komunizmu, ali ideoloski je bilo to sto se smatralo da samo radnicka klasa moze da sprovede revoluciju do kraja. To znaci da ne samo neko gradjanstvo, vec ni seljaci nisu pozeljni u komunizmu. Imate onaj nas film, mislim da se zove „O pokojniku sve najbolje“, kada Bogdan Diklic valjda lozi seljake da ostave zemlju i zaposle se u novoj fabrici. I on kaze da seljaci ne mogu da sprovedu revoluciju, vec samo radnici odnosno proleterijat.
Dakle u fazi te ubrzane industrijalizacije mnoge komunisticke zemlje beleze veliki rast ekonomije, cak u tim prvim godinama nakon rata one su razvijenije od nekih zemalja zapada. Koliko sam ucio, zahvaljujuci industrijalizaciji, Severna Koreja je u pocetku bila razvijenija od juzne. A to je samo jedan od primera.
Ipak, komunisticke ekonomske sisteme ubio je drzavni protekcionizam. Komunisti jesu gradili fabrike, ali su debelo zaostajali u modernizaciji istiih. U trenucima otvaranja to jesu bile moderne fabrike, ali u njih nije ulagano, nisu se kupovale masine, nije se menjao sistem proizvodnje. Kapitalisticki sistem zahteva odsustvo drzave ili minimalnu neku zastitu, sve je na vlasniku. Ako zeli da opstane na otvorenom trzistu, vlasnik biznisa mora da ulaze u modernizaciju, kako bi bio efikasniji, kako bi mu proizvod bio konkurentniji. Sa druge strane u komunizmu, drzava kao vlasnik stitila je proizvodnju carinama i drugim birokratskim nametima, dok su fabrike gubile korak sa zapadom.
Mi u Jugoslaviji smo vec 70ih godina, ako se ne varam, poceli debelo da zaostajemo u modernizaciji, dok je u Istocnoj Evropi bilo jos losije. Drzava nije imala dovoljno novca, ili nije prepoznala trenutak da, ako zeli da drzi korak, mora da modernizuje proizvodnju. A najgore od svega je sto drzavne fabrike nisu smele da propadnu. Na kraju, oni su svake godine postajali sve neefikasniji sistemi.
Sa druge strane, kapitalizam nije brinuo ako neki biznis propadne. Kako bi rekao Ron Svonson u seriji „Parks and Recreation“, na mesto propalog biznisa otvorice se novi i zdravi posao i popunice tu rupu. U komunizmu fabrika nije smela da bankrotira, da propadne, dok je u kapitalizmu to bilo nesto normalno. Ako nisi konkurentan nece te biti. U takvoj bici, gde najbolji opstaju, zemlje zapada, cak i one skromno razvijene, imale su daleko bolju i zdraviju ekonomiju i od najjacih drzava Istocnog bloka.
Nase fabrike i pre sankcija i inflacije i pre raspada zemlje bile su samo glomazni sistemi, gubitasi, kojima je izmicalo trziste.
Na kraju takav sistem je doziveo totalni ekonomski kolaps koji je dalje doveo do urusavanja citavog sistema vlasti. Da je komunisticka ekonomija bila zdrava, sistem ne bi propao.
Dokaz tome je Kina. Tamo su dovoljno pametni ljudi videli da nece moci da se nadmecu sa zapadom ako nastave kao sto su radili. Oni su odgajili citavu generaciju politicara koji su projektovali famozne kinske „tigrove skokove“ u ekonomiji. Kinezi su postepeno menjali svoju ekonomiju od ciste drzavne ka onome sto lici na trisnu. Kina se postepeno otvarala, prvo prema zapadu, pa onda i prema svima drugima.
Kinezi su postepeno dozvoljavali upliv privatnog kapitala. Svo to vreme su ucili kako se radi, sta je potrebno da bi bili konkurentni na svetskom nivou. Danas Kina kao komunisticka zemlja prepoznaje cetiri tipa vlasnistva: drzavno, drustveno, mesovito i privatno (mislim da nisam pogresio). U skoro svim sistemima Kina posluje po apsolutnim trzisnim principima. Cak i danas kada jebe zapad dampingom, ona koristi te spekulativne mere koje su nastale u kapitalistickim sistemima.
Delove kinskih firmi su kupovali stranci, nisu Kinezi imali strah, kao kod nas, da ce nas sada neko kupiti i sjebati. Ali kako su otvarali svoje trziste, tako su im bila dostupna i tudja. Nakon 30 godina Kina je svetski igrac, sa najbrze rastucom ekonomijom koja je otporna na mnoge udarce.
Dakle, komunizam je imao sansu da prezivi, ali poslednji alarm je imao 70ih godina da se reorganizuje pre svega u sferi ekonomije. Samo je Kina prepoznala da ce citav sistem opstati samo ako se promeni ekonomija. Nijedna druga zemlja to nije videla i sve su redom propale.
Ima ovde jos mnogo toga da se govori. Sustina jeste u tome, komunizam je deo nase istorije, koliko god mi to voleli ili ne. Koliko god danas pricali da je to bilo ropstvo, pitajte roditelje da li su to tako dozivljavali. Ali taj sistem je maltene od svog osnivanja krenuo da otkucava ka svom kraju, samo se cekao trenutak kada ce ta nerealna prica propasti. Nezdrav sistem je propao za 50 godina (koja godina gore dole) .
