Svaka cast za pominjanje Ordera i zivopisnih likova Roberta Metjuza. Iskren da budem nisam ranije cuo za njih. Ove dokumentarce koje je Tezvi postavio cu da odgledam veceras, deluju mi prilicno zanimljivo.
U medjuvremenu samo sam hteo da pomenem onu poslednju pucnjavu u Baton Ruzu, gde je jos jedan bivsi marinac roknuo pandure. Zanimljivo je da sam Baton Ruz nema prevelikih problema sa bandama. Ima ih i tamo, ali su lokalnog karaktera i ogranicene su na nekoliko geta. Cak je policija tamo imala jake akcije protiv njih gde ih je dodatno sjebala. Ipak, Baton Ruz, kao i ostatak Luizijane, koja je, koliko kapiram, jedna od najsiromasnijih drzava Amerike, ima veliki broj crnackog stanovnistva. U Baton Ruzu ih ima nesto vise od pola, a i tamo su se desavala sranja gde su beli panduri rokali crnce koji nemaju veze sa kriminalom.
Ono sto je ovde promaklo javnosti je cinjenica da je sam dan ili dva pre pucnjave policija uhapsila trojicu crnaca, pripadnika bandi, koji su pokusali da se dokopaju oruzja kako bi, kako mediji tvrde, napali policiju. Ekipa u kojoj je klinac od 13 godina, provalila je u zalogaonicu, ali ih je policija navatala. I dok su sve oci uprte u problematicne pripadnike crne populacije, clanove bandi, ispade da su za sada jedini ozbiljni igraci bili ljudi koji su sluzili u Iraku i Avganistanu i koji nemaju neku vecu kriminalnu proslost niti koji su povezani sa bandama.
Bande
Re: Bande
Nisam cuo za te Svedjane, ali znam za ono troje Nemaca, NSU (National Socialist Underground).
Ova dva lika su 2011. valjda izvrsili samoubistvo, a ribu ceka novo sudjenje sledece godine. Bili su aktivni od 2000. do 2007. godine. Ubili 9 migranata, 8 turskih i jednog grckog. Zadnja, 10-ta zrtva je bila pandurka. U Kelnu, u delu grada koji je pretezno naseljen Turcima, aktivirali su ''bombu u cevi'' i ranili 22 ljudi. Pored navedenog, opljackali i 14 banaka.
@Panzram
Apropo ovog slucaja iz Oklahoma City-ja... Dejvid Koupland je ubio 3, a ranio vise od 100 ljudi u Londonu gde je ''posadio'' 3 bombe. Navodno, postoji niz slucajeva povezanih sa Tarnerovim dnevnicima, koji su inspirisali razne ljude da pod uticajem te knjige krenu u napade. S druge strane, Brejvik i NSU je nisu pominjali, sto ne mora automatski da eliminise tu mogucnost da im nije bila u potsvesti, kao neki vodic. Zajebano je to stivo.
Ko nije u svadji sa engleskim, neka skine u pdf formatu i prelista malo The Silent Brotherhood od Kevina Flina i Gerija Gerharda. Knjiga ima 500 strana, insajd prica - od pocetka do kraja. Samo poljski, pored eng.
I da dodam, nije Metjuz prvenstveno iz Aryan Nations i National Alliance regrutovao manji broj ljudi jer Order nije imao dovoljno ljudstva. Kao sto sam pomenuo, bilo je celija u mnogim drzavama SAD-a, pa su se oni na tim okupljanjima u Ajdahu pazljivo skenirali, (od zna se koga) sve dok nije dosla 1983. godina. Na kraju krajeva, da Order nije bio radikalnan i agresivan do mere koje je bio pri kraju, danas bi bili neuporedivo superiorniji i brojniji od AB, a KKK i da ne pominjem.
Ova dva lika su 2011. valjda izvrsili samoubistvo, a ribu ceka novo sudjenje sledece godine. Bili su aktivni od 2000. do 2007. godine. Ubili 9 migranata, 8 turskih i jednog grckog. Zadnja, 10-ta zrtva je bila pandurka. U Kelnu, u delu grada koji je pretezno naseljen Turcima, aktivirali su ''bombu u cevi'' i ranili 22 ljudi. Pored navedenog, opljackali i 14 banaka.
@Panzram
Apropo ovog slucaja iz Oklahoma City-ja... Dejvid Koupland je ubio 3, a ranio vise od 100 ljudi u Londonu gde je ''posadio'' 3 bombe. Navodno, postoji niz slucajeva povezanih sa Tarnerovim dnevnicima, koji su inspirisali razne ljude da pod uticajem te knjige krenu u napade. S druge strane, Brejvik i NSU je nisu pominjali, sto ne mora automatski da eliminise tu mogucnost da im nije bila u potsvesti, kao neki vodic. Zajebano je to stivo.
Ko nije u svadji sa engleskim, neka skine u pdf formatu i prelista malo The Silent Brotherhood od Kevina Flina i Gerija Gerharda. Knjiga ima 500 strana, insajd prica - od pocetka do kraja. Samo poljski, pored eng.
I da dodam, nije Metjuz prvenstveno iz Aryan Nations i National Alliance regrutovao manji broj ljudi jer Order nije imao dovoljno ljudstva. Kao sto sam pomenuo, bilo je celija u mnogim drzavama SAD-a, pa su se oni na tim okupljanjima u Ajdahu pazljivo skenirali, (od zna se koga) sve dok nije dosla 1983. godina. Na kraju krajeva, da Order nije bio radikalnan i agresivan do mere koje je bio pri kraju, danas bi bili neuporedivo superiorniji i brojniji od AB, a KKK i da ne pominjem.
Re: Bande
Mogli bi malo da se prebacite na Evropu? Ako ko ima sto da napise, ovo do sad je bilo super zanimljivo za citanje i svaka cast ma trudu...
Mene bi npr zanimalo koliko je jaka siptarska mafija mada po mom skromnom misljenju citavi balkan kontrolisu razne mafije, bas je plodno tle za razmonozavanje raznog ljudskog otpada...
Mene bi npr zanimalo koliko je jaka siptarska mafija mada po mom skromnom misljenju citavi balkan kontrolisu razne mafije, bas je plodno tle za razmonozavanje raznog ljudskog otpada...
Re: Bande
Moram da priznam da me nije previse interesovao evropski krminal, mada tu ima zanimljivih detalja. Evropa nema takav problem sa bandama kakav postoji u SAD, ali zapadnoevropski gradovi imaju delove koji lice i koji su nebezbedni poput onih u Americi.
Kada govorimo o evropskim mafijama, svima padaju na pamet, albanska, ruska, italijanska itd. Sustina je u tome da u Evropi vladaju mafije kod kojih je kriminal, da kazemo, porodicni biznis (albanska, italijanska, korzikanska, cecenska, jermenska, romska i slicne mafije). Takve kriminalne organizacije je tesko unistiti, iz same cinjenice da se sve nelegalne aktivnosti odvijaju u okviru uze ili sire porodice, ili kruga ljudi od poverenja.
Postoje recimo kao sto je u slucaj kod ruske mafije, da se neki kodeksi postuju vekovima (popularni “lopovi po zakonu”, gde je citava podkultura nastala prvo u carskim zatvorima, a onda u komunistickim gulazima.)
Kada se govori o ruskoj mafiji cesto se u pod tim imenom nenamerno pokrivaju cecenska mafija, dagestanska i pun kurac onih kriminalnih organizacija koje poreklo vuku sa Kavkaza.
Sve navedene mafije traju, koreni su im u maticnim zemljama, ali glavne operacije su naravno u zapadnoj evrоpi, gde se obrce i najvise para. Mafije u evropi nisu mozda tako atraktivne kao one u SAD.
Zanimljivo je da je i u filmu “Dom za vesanje”, opisano kako funkcionise jedna organizovana kriminalna organizacaija, ovoga puta naravno romska. Bave se svime od prosenja do obijanja, zive na marginama i tesko ih je unistiti. Ako se neko seca domace serije “Trst via Skoplje” (poznata repliкa kada gan kara neku ganku ona kaze u fazonu “nemoj Combe, ja sam postena zena),ako se ne varam posto sam je gledao kao klinac, serija govori o trgovini ljudima (decom) koju rade balkanski cigani. Dakle evropski kriminal nekako ne izgleda glamurozan ili dramatican, kao sto izgleda onaj americki.
Dok su mnoge istocnoevropske mafije naкон pada berlinskog zida prodrle u zapadnu evropu, neke mafije poput italijanske i irske, prosirile su se na SAD, gde su imale svoj zlatni period.
Meni je zanimljivo sto sam cuo u jednom dokumentarcu, da je tamo kraјem 50ih godina, Korzikanska mafija bila glavna za sverc heroina, preko Avganistana i Turske u SAD. To je bilo pre uspona prvo kolumbijskih, a onda i meksickih kartela.
Ima ovde naravno zanimljivih stvari, ima i cinjenice da mi Srbi imamo dosta kriminalaca po zapadnoj evropi ali nemamo ozbiljniju mafiju (ako se izuzmu famozni Pink Panteri). Mozda o tom nekom evropskom kriminalu mogu da pricaju forumasi koji zive ili koji su boravili po evropama, vise ih je mislim nego onih po amerikama.
Kada govorimo o evropskim mafijama, svima padaju na pamet, albanska, ruska, italijanska itd. Sustina je u tome da u Evropi vladaju mafije kod kojih je kriminal, da kazemo, porodicni biznis (albanska, italijanska, korzikanska, cecenska, jermenska, romska i slicne mafije). Takve kriminalne organizacije je tesko unistiti, iz same cinjenice da se sve nelegalne aktivnosti odvijaju u okviru uze ili sire porodice, ili kruga ljudi od poverenja.
Postoje recimo kao sto je u slucaj kod ruske mafije, da se neki kodeksi postuju vekovima (popularni “lopovi po zakonu”, gde je citava podkultura nastala prvo u carskim zatvorima, a onda u komunistickim gulazima.)
Kada se govori o ruskoj mafiji cesto se u pod tim imenom nenamerno pokrivaju cecenska mafija, dagestanska i pun kurac onih kriminalnih organizacija koje poreklo vuku sa Kavkaza.
Sve navedene mafije traju, koreni su im u maticnim zemljama, ali glavne operacije su naravno u zapadnoj evrоpi, gde se obrce i najvise para. Mafije u evropi nisu mozda tako atraktivne kao one u SAD.
Zanimljivo je da je i u filmu “Dom za vesanje”, opisano kako funkcionise jedna organizovana kriminalna organizacaija, ovoga puta naravno romska. Bave se svime od prosenja do obijanja, zive na marginama i tesko ih je unistiti. Ako se neko seca domace serije “Trst via Skoplje” (poznata repliкa kada gan kara neku ganku ona kaze u fazonu “nemoj Combe, ja sam postena zena),ako se ne varam posto sam je gledao kao klinac, serija govori o trgovini ljudima (decom) koju rade balkanski cigani. Dakle evropski kriminal nekako ne izgleda glamurozan ili dramatican, kao sto izgleda onaj americki.
Dok su mnoge istocnoevropske mafije naкон pada berlinskog zida prodrle u zapadnu evropu, neke mafije poput italijanske i irske, prosirile su se na SAD, gde su imale svoj zlatni period.
Meni je zanimljivo sto sam cuo u jednom dokumentarcu, da je tamo kraјem 50ih godina, Korzikanska mafija bila glavna za sverc heroina, preko Avganistana i Turske u SAD. To je bilo pre uspona prvo kolumbijskih, a onda i meksickih kartela.
Ima ovde naravno zanimljivih stvari, ima i cinjenice da mi Srbi imamo dosta kriminalaca po zapadnoj evropi ali nemamo ozbiljniju mafiju (ako se izuzmu famozni Pink Panteri). Mozda o tom nekom evropskom kriminalu mogu da pricaju forumasi koji zive ili koji su boravili po evropama, vise ih je mislim nego onih po amerikama.
Re: Bande
На сликама испод је насеље Секондиљано, а ове невероватно одвратне зграде се називају Веле ди Скампија или Једра Скампије. Скампија је иначе део Секондиљана, насеља које је предграђе Напуља.
Oвај пројекат је замишљен као смештај за радничку класу, а Једра су требала да имају различите боје. Као што се види, зграде су све исте боје, а први блок је сравњен са зељмом убрзо пошто је изграђен. Када су блокови били изграђени, није било директне линије до центра града, није било Дома здравља, продавница, теретана, биоскопа или било чега што насеље чини местом за колико толико пристојан живот. Секондиљано је и пре ових блокова био место где се скупљао највећи број наркомана, проституки, бескућника, а власти су мислиле да ће се изградњом блокова то стање променити. Десило се управо супротно. Након изградње, огроман број сквотера је ушао бесправно да живи, криминал и наркоманија су били необуздани, а скоро да се десио и прави мали рат између сквотера и полиције када су ови други дошли да расељавају ове прве.
Оно што је занимљиво за ову тему, ови блокови су место где се највећа количина дроге у Напуљу прода, ко је гледао серију Гомора видео је да су ове зграде као тврђаве, скоро је немогуће ухватити дилере са робом. Главни играчи су наравно Камористи, а Камора је по организацији скроз другачија од Козе Ностре. Док се код Сицилијанаца зна ко је главни и ланац власти иде од врха ка доле, код Каморе је ситуација доста другачија. Породице су повезане међу собом хоризонтално, свако зна свакога али немају главног вођу већ се између себе договорају. И ту је највећи проблем. Када нема доминатне фигуре која се издваја као вођа, срање која се догађа у Напуљу је библијских размера. Веле да Скампија се већ дуго планира за рушење, зграде су невероватно руиниране али рушење се одлаже јер се ту превише пара обрће.
Кога интересује, могу поставити текст о једном од највећих шефова Каморе који је дуго држао све како треба да би био ухапшен на један невероватан начин. Иначе полиција није знала за њега преко 20 година
Oвај пројекат је замишљен као смештај за радничку класу, а Једра су требала да имају различите боје. Као што се види, зграде су све исте боје, а први блок је сравњен са зељмом убрзо пошто је изграђен. Када су блокови били изграђени, није било директне линије до центра града, није било Дома здравља, продавница, теретана, биоскопа или било чега што насеље чини местом за колико толико пристојан живот. Секондиљано је и пре ових блокова био место где се скупљао највећи број наркомана, проституки, бескућника, а власти су мислиле да ће се изградњом блокова то стање променити. Десило се управо супротно. Након изградње, огроман број сквотера је ушао бесправно да живи, криминал и наркоманија су били необуздани, а скоро да се десио и прави мали рат између сквотера и полиције када су ови други дошли да расељавају ове прве.
Оно што је занимљиво за ову тему, ови блокови су место где се највећа количина дроге у Напуљу прода, ко је гледао серију Гомора видео је да су ове зграде као тврђаве, скоро је немогуће ухватити дилере са робом. Главни играчи су наравно Камористи, а Камора је по организацији скроз другачија од Козе Ностре. Док се код Сицилијанаца зна ко је главни и ланац власти иде од врха ка доле, код Каморе је ситуација доста другачија. Породице су повезане међу собом хоризонтално, свако зна свакога али немају главног вођу већ се између себе договорају. И ту је највећи проблем. Када нема доминатне фигуре која се издваја као вођа, срање која се догађа у Напуљу је библијских размера. Веле да Скампија се већ дуго планира за рушење, зграде су невероватно руиниране али рушење се одлаже јер се ту превише пара обрће.
Кога интересује, могу поставити текст о једном од највећих шефова Каморе који је дуго држао све како треба да би био ухапшен на један невероватан начин. Иначе полиција није знала за њега преко 20 година
Re: Bande
Grandad wrote:Jos samo jedna stvar o Redu. The Order/Brüder Schweigen/Silent Brotherhood ili kako god zvali tu bandu... to je da ce seuvek razlikovati od AB i svih ostalih belih supermista. Imali su samo dva zlatna pravila. Bez ikakvih veza sa porno industrijom i narkoticima.
Osudjeni su za pranje novca, pljacke, reketiranje i krsenje ljudskih prava. I posle serije ubistava, sudije su bile voljnije da zataskaju deo slucaja zbog javnosti, tj. nedostatka dokaza.
Robert Dzej Metjuz (Januar 16, 1953 – Decembar 8, 1984)
P.S. Izvinjavam se ako sam bio malo subjektivan.
Sto su im smetali pornici? Nikad nisam cuo za takvo pravilo kod bilo koga
Re: Bande
Пери wrote:Grandad wrote:Jos samo jedna stvar o Redu. The Order/Brüder Schweigen/Silent Brotherhood ili kako god zvali tu bandu... to je da ce seuvek razlikovati od AB i svih ostalih belih supermista. Imali su samo dva zlatna pravila. Bez ikakvih veza sa porno industrijom i narkoticima.
Osudjeni su za pranje novca, pljacke, reketiranje i krsenje ljudskih prava. I posle serije ubistava, sudije su bile voljnije da zataskaju deo slucaja zbog javnosti, tj. nedostatka dokaza.
Robert Dzej Metjuz (Januar 16, 1953 – Decembar 8, 1984)
P.S. Izvinjavam se ako sam bio malo subjektivan.
Sto su im smetali pornici? Nikad nisam cuo za takvo pravilo kod bilo koga
Re: Bande
Текст о Паоло ди Лауру, једном од најуспешнијих донова Каморе :
http://www.vanityfair.com/culture/2012/05/naples-mob-paolo-di-lauro-italy
Текст је мало дужи, али вреди, феноменално је написан.
http://www.vanityfair.com/culture/2012/05/naples-mob-paolo-di-lauro-italy
Текст је мало дужи, али вреди, феноменално је написан.
Re: Bande
Etaoin wrote:Текст о Паоло ди Лауру, једном од најуспешнијих донова Каморе :
http://www.vanityfair.com/culture/2012/05/naples-mob-paolo-di-lauro-italy
Текст је мало дужи, али вреди, феноменално је написан.
Svaka cast za ovaj tekst sto si postavio. Imao sam utisak kao da citam knjigu. Jeste dugacak, ali ne pamtim da sam skoro nesto tako dobro procitao. Ovo je opisana priroda jedne organizacije poput Kamore opisana kroz uspon i pad jednog od najvecih sefova.
Ono sto ukratko sumira ovaj tekst su citati i parafraze sudije koji je novinaru opisao odnos drzave, Kamore i naroda. Ovde su izvuci taj citat, jer objasnjava mnoge stvari.
Another judge pointed out to me that the government needs the Camorra for social control. He said, “For a political leader, it’s easier to speak to a Camorra boss than to 100,000 people to get a message across.” More than that, he said: the Camorra sets standards, enforces laws, keeps police power itself in check, fends off aggressive tax collectors, employs a huge percentage of the population, creates and distributes wealth more efficiently than any other sector of society, and stands in to keep things going, especially in times like these, when the national economy has failed and the currency itself is at risk.
I u nastavku su lepo objasnili da i pored toga sto Kamora, kada je jaka, ima pozitivan uticaj na drustvo, ona je ipak "antidrzava" i kao takva mora biti progonjena od zvanicnih drzavnih institucija.
Impresivan tekst, vredan citanja, verujem da cu se vise puta vratiti njemu. Ima na forumu delije.net, ostavljeno nekoliko tekstova o Napulju kao gradu. Mislim da ih je pisao lik sa nikom "Kriticar" (verujem da mnogi znaju o kome se radi). On je u tim tekstovima lepo napisao kroz kratku istoriju Napulja, zasto je taj grad bas toliko poseban. Kako je u tom postu napisano, Napulj ima neki prkosan karakter, koji se uvek opirao spoljnim uticajima. Od inkvizicije do drugog svetskog rata, pa i posle toga modernoj italijnaskoj drzavi. Unutar sebe je uvek bio haotican, ali prema spoljasnosti prkosan. Naravno treba mnogo toga da se procita, a ko ima sreci i da poseti i da pozivi u jednom takvom gradu da bi makar malo mogao da razume situaciju.
Re: Bande
Kada smo zapoceli pricu o organizovanom kriminalu u Evropi, odnosno kada je Etoain ostavio odlican tekst o Napulju i mene je zainteresovalo kako se sve to sirilo iz Evrope na SAD. Ne mislim ovde konkretno o italijanskoj mafiji koja je imala uspon, vec kako su migracije iz Evrope u SAD uticale na to da se tamo pojave prve bande, a onda i organizovane kriminalne grupe.
Kada se gleda hronoloski, prve velike bande iz kojih su na tlu SAD izrasle organizovane kriminalne grupe, imali su Irci. Oni su u stvari i prvi evropski doseljenici koji su u kratkom roku u velikom broju naseljavali Ameriku.
Uzrok tome bila je strahovita represija koju su trpeli u tada okupiranoj Irskoj, koja je kulminirala “velikom gladi” (Great Famine, ili na staroirskom „Gorta Mor”), koja je trajala od 1845 do 1852. godine. U tom periodu umrlo je milion Iraca, dok je jos toliko emigriralo u SAD. U tih sedam godina Irska je izgubila skoro cetvrtinu stanovnistva. Kao kolateralna steta ovoga je skoro poptuni izumiranje staroirskog jezika (odnosno starogalskog jezika). Konacna posledica toga je da se nacija do danas nije demografski oporavila. Irska danas ima skoro isti broj stanivnika koji je imala kajem 18. i pocetkom 19. veka.
Veliku glad su uzrokovale dve stvari. Prva je naravno, da su britanski odnosno protestantski zemljoposednici imali u svojim rukama najveci deo obradive zemlje, ostavljajuci Ircima, da u sopstvenoj zemlji budu ograniceni na male parcele. Irci su vekovima zavisili striktno od jedne biljke, krompira. Kada je neka bolest zahvatila krompir, 1845. godine, izbila je i velika glad. Kuriozitet je da protestantski zemljoposednici nisu dozvoljavali redistribuciju hrane, jer ono sto je gajeno na njihovoj zemlji i u vreme najvece gladi, izvozeno je u Englesku. Cak i kada je emigracija u SAD uzela maha, britanska kruna nije zelela da odvoji fondove kako bi finansirala odlazak Iraca u SAD, vec je radije gledala kako crkavaju od gladi. I danas se u Irskoj vodi kampanja da se ovo proglasi genocidom, jer po broju zrtava, surovosti i posledicama prevazilazi neke druge zlocine koji su cinjeni kasnije.
Uglavnom, oni koji su od gladi bezali emigriranjem, nastanjivali su se svuda po istocnoj obali SAD. Proces emigracije tokom velike gladi, ubrzao je emigraciju nakon toga. Svi oni koji su odlazili u SAD, novac su slali kako bi mogli da izvuku porodicu da takodje emigriraju. To je proces koji i dalje traje, naravno, ne u tolikom obimu. U nekoj emisiji sam cuo da trenutno u SAD zivi oko 40 miliona ljudi irskog porekla, dok u samoj Irskoj ih ima 4,4 miliona.
Irci u SAD nisu nasli odmah srecu. Radili su poslove i bili su placeni, odnosno ziveli tek nesto malo bolje od robova. Postoji prica kada su, pre gradjanskog rata u Americi, industrijalci sa severa dosli kod juznjackih robovlasnika da traze da im ustupe robove za velike infrastrukturne radove, ovi su rekli u fazonu “sta ce vam robovi kad ionako imate Irce. Kada jedan umre, drugi dodje na njegovo mesto. Ako nas rob umre, mi moramo da kupimo drugog”. U prevodu, po citavoj obali SAD, u gradnji puteva, pruga, brana, brodogradilista, Irci su bili ta radna snaga koja je radila za male pare. U SAD su ziveli najcesce u granicama teske bede. Samo ih je u kopanju kanala i isusavanju mocvara u okolini Nju Orlensa umrlo vise od 20.000.
Kao narod koji je trpeo dosta pod englezima, koji je poznat po borbenosti i srcanosti i spremnosti da izdrzi tegobu, oni malo ludji su veoma brzo videli prilike koje im nudi novo okruzenje. Kao dominantna migrantska populacija, sa velikim delovima gradova naseljenih tom manjinom, pojavljuju se irske bande, koje prvo operisu u naseljima sa irskom manjinom.
Naravno bave se svime sto donosi novac, od reketiranja, preprodaje pica, kockanja i drzanja kupleraja, do pljacki, razbojnistava i ubistava.
Ipak, u lokalnim zajednicama bande se dozivljavaju kao jedine organizovane grupe i zastitnici. Film “Bande Njujorka” odlicno pokriva ovu temu. U tim trenucima irske bande rade i na disciplinovanju stanovnistva kada su u pitanju izborne radnje, tako da su americki politicari u njima videli izuzetno sansu da dobiju glasove ogromne irske manjine. Kako se priblizava 20. vek, tako sve vise Iraca vidi sansu takodje u tome, da preko bandi dobije podrsku za ulazak u neke nivoe vlasti. Iz bande “Dead Rabbits”, koja je dobro opisana u filmu Bande Njujorka, kao jedan od clanova bande izrasao je Dzon Morisej, koji je zahvaljujuci irskim glasovima postao senator a potom i kongresmen.
Iz bandi, kao glomaznih organizacija, polako su krajem 19. i pocetkom 20. veka, nastale organizovane kriminalne grupe. I danas irska mafija smatra se prvom organizovanom kriminalnom grupom koja je nastala na tlu SAD. U vreme kada su oni poceli da preuzimaju poslove, bili su jedina takva etnicka grupa, dakle to je vreme pre nego sto su Italijani poceli masovno da se doseljavaju.
O konkretnim imenima i akcijama moze se pisati kasnije, jer su kod irskih mafijasa operisali neki veoma zivopisni likovi sa neverovatnim pricama i sudbinama.
Ovde bi jedino trebalo da se pomene par razlika izmedju irskih bandi i italijanske mafije. Zanimljivo je da irski kriminalci nisu imali bazu poslova kuci pa su se sirili na americki kontinent. U Irskoj su postojale ulicne bande, ali samo u Dablinu i Belfastu, kao jedinim nesto vecim gradovima, dok je ostatak zemlje bio ruralan. Dakle oni nisu imali neki prethodno uigrani mafijaski koncept poput Sicilijanaca ili Napolitanaca koji su iz Italije kopirali u SAD. Prvi put irska mafija je registrovana u Irskoj negde oko 1970. godine, dok su mafija, kamora, ndrangeta organizacije koje su u Evropi postojale vekovima.
Druga razlika je sto pojam irske mafije ne podrazumeva jednu snaznu hijerarhijsku organizaciju poput sicilijanske mafije, sa donom, capom, porucnicima i vojnicima, vec vise razlicitih bandi koje operisu nezavisno jedna od druge u razlicitim krajevima. Smatra se da je razlog tome sto su irci zbog svoje srcanosti, divljeg temperamenta i karaktera nepogodni za jednu organizaciju gde se striktno postuju odredjena pravila. Opet, postojao je i tu neko ko je glavni, odnosno postojao je neki minimum koordinacije, ali realno cesto su izbijali ratovi medju razlicitim irskim bandama koji su se krvavo zavrsavali.
Prvi ozbiljniji protivnik irske mafije (osim vlasti i njih samih), bili su Sicilijanci. Da se samo kratko vratim na pitanje Iraca, emigracija u SAD je pocela i pre velike gladi, nastavljena je i posle, ali je za vreme velike gladi dozivela vrhunac.
Italijani su bili druga velika grupacija koja se u kratkom roku doselila na tlo SAD. Pocetak italijanske migracije krece od vremena ujedinjenja Italije 1861. godine, a nastavljena je u vise talasa, gde je poseban zamah imala 1920. godine.
Razlozi su ovde bili ekonomske prirode. Dok su Irci grcali pod britancima, ujedinjenjem Italije trebalo je da se stvore uslovi da zemlja prosperira. Porusen je klasican feudalni sistem, ali plodna zemlja nije podeljena kako nje ocekivano. Posebno je jug Italije bio zapostavljen.
Broj ljudi koji se iselio iz Italije je zapanjujuci. Od 1861. godine, do kraja Prvog svetskog rata, iselilo se 9 miliona ljudi. Nakon toga broj je jos brze rastao, jer su emigranti koji su dosli u SAD, slali novac rodbini i prijateljima da se i oni isele, sto je pojacalo emigraciju. Prema zvanicnim podacima, do 1985. godine iz Italije se iselilo 29 miliona ljudi (na sve kontinente). U zemlju se vratila trecina. U ovom trenutku po inostranstvu ima 4,4 miliona italijana, ne racunajuci potomke starih Italijana koji su migrirali u zemlje poput Amerike.
U prvom naletu od 1846. do 1900. godine iz svih regiona narod je emigrirao, u drugom naletu od 1900. do 1915. godine prednjace Sicilija sa 1.126.513 ljudi i Kampanja (gde se nalazi Napulj) sa nesto manje od milion ljudi.
Sta je to ucinilo Italiji kao drzavi je druga tema, toliki gubitak stanovnistva u kratkom vremenskom periodu. Ovde je bitno napisati kakav su docek Italijani imali u SAD. U vreme dok su se Irci doseljavali i oni su imali najblaze receno “hladnu dobrodoslicu”. Starosedeoci nisu mirno gledali priliv tolikog broja ljudi, posebno imajuci u vidu da su Irci bili vatreni katolici, sto je zgrazavalo dominantno protestantsko stanovnistvo.
U tadasnjim medijima Irci su predstavljeni kao kriminalci, kavgadzije, na karikaturama su predstavljani tako da lice na majmune (poznato ha), dok se pijani biju ili pljackaju. U nekoliko dokumentaraca koje sam gledao, kakvi su tekstovi bili iz tog vremena i kakve su reakcije bile, dosta slicnosti ima sa onim kako danas zapadni evropljani docekuju izbeglice sa Bliskog istoka.
Ipak, tokom godina Irci su uspeli da nadju svoje mesto pod suncem, osim fizickih radnika poceli su da rade i u administraciji, policiji, da se polako integrisu u sistem.
Na to su dosli Italijani. Takodje katolici, takodje teska sirotinja. Italijani su smetali vec tradicionalno diskriminatorski nastrojenim protestantima, ali i Ircima, koji su se osetili ugrozeno. Sa jedne strane plasili su se zbog radnih mesta, sa druge, nisu zeleli da dele komsikuk sa novom sirotinjom.
Irci su bili jedna od najagresivnijih etnickih grupa kada god su izbijali rasni nemiri upereni protiv crnaca, ali i kada je trebalo da se lincuju druge manjinske grupe.
Za razliku od Iraca, koji su u SAD formirali prve bande i organizovani kriminal, Sicilijanci, ali i drugi sa juga Italije, sa sobom su doneli mafijaski nacin organizovanja. Dakle mafija na tlu SAD je vec dosla zajedno sa sicilijanskom emigracijom.
U tradicionalno irskim krajevima, koje su kontrolisale njihove bande, sada je dosla nova skupina. Vrhunski organizovani, kao vojska, sicilijanska mafija je uspela da se bez problema susprotstavi agresivnim irskim bandama i da ih polako istiskuje iz krajeva gde su sada Italijani manjina.
Nisu ovi ratovi dugo trajali, imajuci u vidu da su se oni, koji su se bavili kriminalom, brzo dogovarali oko svega. Ko je gledao film „Kum“, ili ko se bavio ovom tematikom, jasno je da cilj organizovanih kriminalnih grupa nije da ratuju medjusobno, vec da saradjuju, kako bi zaradjivali sto vise love. To je sustina postojanja kriminala, zarada novca, a ne ratovanje.
Preduzimljivi ljudi sa obe strane lako su se dogovarali, delili teritoriju, gledali da sto vise izbegnu sukobe, jer sukobi i ubistva privlace policiju, a to je lose za posao. Naravno, uvek su tu izbijala sranja, uvek se ratovalo, jer ni mafija nije bila toliko jedinstvena sve do pojave Lakija Lucijana i njegovog famoznog Sindikata.
Italijanska mafija u Americi je ipak prosla dug put do onoga sto smo gledali u Kumu. Imali su oni ratove unutar sopstvene zajednice. Jedno vreme plamteo je i veliki rat izmedju sicilijanaca (odnosno mafijasa) i Napolitanaca (kamorista). I ovaj rat, kao i vecina drugih, zavrsio se dogovorom, gde je na kraju oformljena jedna velika zajednicka grupa. Najvecu ulogu u stvaranju italijanske mafije u Americi imala je porodica Morelo (ili Moreljo) poreklom iz Korleonea. Oni su na kraju uspeli da konsoliduju redove i da stvore ono sto se danas smatra italo-americkom mafijom.
Treba pomenuti da je na tlu SAD bilo dosta otpora medju sicilijanskim bosovima starog kova poznatijim nadimkom „mustache pete“, da se uopste saradjuje sa drugim bandama. Naziv „,mustache pete“ (brkati Pit), odnosi se na stare sicilijanske bosove koji zive po selima. Skoro svi su bili u srednjim godinama, sa velikim stomacima i brkvima. Oni su striktno saradjivali sa Sicilijancima, pa cak ne bas ni sa svim Sicilijancima, vec samo onima iz svog sela, kada je u pitanju kriminal. Oni su pokusali da vode rec i u SAD, jer su se uzasavali saradnjom sicilijanskih bosova sa jevrejskim i irskim kriminalcima, pa cak i sa Napolitancima i drugim Italijanima. U tom nekom prevratu, stari kov „mustache pete“ Sicilijanaca je istrebljen sa tla SAD od strane mlade pragmaticne generacije.
Ali i to, kao i mnoge druge stvari su prica za sebe. Cinjenica je da je porodica Morelo preteca. Sta su radili, sa kime su ratovali i saradjivali, kako su uzdigli organizaciju, uspostavili pravila u jednom haoticnom sistemu i haoticnom vremenu dobice svoj deo.
Poseban deo zasluzje prohibicija u SAD, koja je donela neveroatnom usponu organizovanog kriminala u SA.
Tada dolaze drugi legendarni likovi iz svih mafija, italijanske, irske, jevrejske, poput Lakija Lucijana, mozda i najveceg mafijasa svih vremena, ili dijabole poput Daca Sulca. Povezanost mafije i politicara, mafijasa i dzet seta, mafije i holivuda, sve je to veoma zanimljivo.
Kada se gleda hronoloski, prve velike bande iz kojih su na tlu SAD izrasle organizovane kriminalne grupe, imali su Irci. Oni su u stvari i prvi evropski doseljenici koji su u kratkom roku u velikom broju naseljavali Ameriku.
Uzrok tome bila je strahovita represija koju su trpeli u tada okupiranoj Irskoj, koja je kulminirala “velikom gladi” (Great Famine, ili na staroirskom „Gorta Mor”), koja je trajala od 1845 do 1852. godine. U tom periodu umrlo je milion Iraca, dok je jos toliko emigriralo u SAD. U tih sedam godina Irska je izgubila skoro cetvrtinu stanovnistva. Kao kolateralna steta ovoga je skoro poptuni izumiranje staroirskog jezika (odnosno starogalskog jezika). Konacna posledica toga je da se nacija do danas nije demografski oporavila. Irska danas ima skoro isti broj stanivnika koji je imala kajem 18. i pocetkom 19. veka.
Veliku glad su uzrokovale dve stvari. Prva je naravno, da su britanski odnosno protestantski zemljoposednici imali u svojim rukama najveci deo obradive zemlje, ostavljajuci Ircima, da u sopstvenoj zemlji budu ograniceni na male parcele. Irci su vekovima zavisili striktno od jedne biljke, krompira. Kada je neka bolest zahvatila krompir, 1845. godine, izbila je i velika glad. Kuriozitet je da protestantski zemljoposednici nisu dozvoljavali redistribuciju hrane, jer ono sto je gajeno na njihovoj zemlji i u vreme najvece gladi, izvozeno je u Englesku. Cak i kada je emigracija u SAD uzela maha, britanska kruna nije zelela da odvoji fondove kako bi finansirala odlazak Iraca u SAD, vec je radije gledala kako crkavaju od gladi. I danas se u Irskoj vodi kampanja da se ovo proglasi genocidom, jer po broju zrtava, surovosti i posledicama prevazilazi neke druge zlocine koji su cinjeni kasnije.
Uglavnom, oni koji su od gladi bezali emigriranjem, nastanjivali su se svuda po istocnoj obali SAD. Proces emigracije tokom velike gladi, ubrzao je emigraciju nakon toga. Svi oni koji su odlazili u SAD, novac su slali kako bi mogli da izvuku porodicu da takodje emigriraju. To je proces koji i dalje traje, naravno, ne u tolikom obimu. U nekoj emisiji sam cuo da trenutno u SAD zivi oko 40 miliona ljudi irskog porekla, dok u samoj Irskoj ih ima 4,4 miliona.
Irci u SAD nisu nasli odmah srecu. Radili su poslove i bili su placeni, odnosno ziveli tek nesto malo bolje od robova. Postoji prica kada su, pre gradjanskog rata u Americi, industrijalci sa severa dosli kod juznjackih robovlasnika da traze da im ustupe robove za velike infrastrukturne radove, ovi su rekli u fazonu “sta ce vam robovi kad ionako imate Irce. Kada jedan umre, drugi dodje na njegovo mesto. Ako nas rob umre, mi moramo da kupimo drugog”. U prevodu, po citavoj obali SAD, u gradnji puteva, pruga, brana, brodogradilista, Irci su bili ta radna snaga koja je radila za male pare. U SAD su ziveli najcesce u granicama teske bede. Samo ih je u kopanju kanala i isusavanju mocvara u okolini Nju Orlensa umrlo vise od 20.000.
Kao narod koji je trpeo dosta pod englezima, koji je poznat po borbenosti i srcanosti i spremnosti da izdrzi tegobu, oni malo ludji su veoma brzo videli prilike koje im nudi novo okruzenje. Kao dominantna migrantska populacija, sa velikim delovima gradova naseljenih tom manjinom, pojavljuju se irske bande, koje prvo operisu u naseljima sa irskom manjinom.
Naravno bave se svime sto donosi novac, od reketiranja, preprodaje pica, kockanja i drzanja kupleraja, do pljacki, razbojnistava i ubistava.
Ipak, u lokalnim zajednicama bande se dozivljavaju kao jedine organizovane grupe i zastitnici. Film “Bande Njujorka” odlicno pokriva ovu temu. U tim trenucima irske bande rade i na disciplinovanju stanovnistva kada su u pitanju izborne radnje, tako da su americki politicari u njima videli izuzetno sansu da dobiju glasove ogromne irske manjine. Kako se priblizava 20. vek, tako sve vise Iraca vidi sansu takodje u tome, da preko bandi dobije podrsku za ulazak u neke nivoe vlasti. Iz bande “Dead Rabbits”, koja je dobro opisana u filmu Bande Njujorka, kao jedan od clanova bande izrasao je Dzon Morisej, koji je zahvaljujuci irskim glasovima postao senator a potom i kongresmen.
Iz bandi, kao glomaznih organizacija, polako su krajem 19. i pocetkom 20. veka, nastale organizovane kriminalne grupe. I danas irska mafija smatra se prvom organizovanom kriminalnom grupom koja je nastala na tlu SAD. U vreme kada su oni poceli da preuzimaju poslove, bili su jedina takva etnicka grupa, dakle to je vreme pre nego sto su Italijani poceli masovno da se doseljavaju.
O konkretnim imenima i akcijama moze se pisati kasnije, jer su kod irskih mafijasa operisali neki veoma zivopisni likovi sa neverovatnim pricama i sudbinama.
Ovde bi jedino trebalo da se pomene par razlika izmedju irskih bandi i italijanske mafije. Zanimljivo je da irski kriminalci nisu imali bazu poslova kuci pa su se sirili na americki kontinent. U Irskoj su postojale ulicne bande, ali samo u Dablinu i Belfastu, kao jedinim nesto vecim gradovima, dok je ostatak zemlje bio ruralan. Dakle oni nisu imali neki prethodno uigrani mafijaski koncept poput Sicilijanaca ili Napolitanaca koji su iz Italije kopirali u SAD. Prvi put irska mafija je registrovana u Irskoj negde oko 1970. godine, dok su mafija, kamora, ndrangeta organizacije koje su u Evropi postojale vekovima.
Druga razlika je sto pojam irske mafije ne podrazumeva jednu snaznu hijerarhijsku organizaciju poput sicilijanske mafije, sa donom, capom, porucnicima i vojnicima, vec vise razlicitih bandi koje operisu nezavisno jedna od druge u razlicitim krajevima. Smatra se da je razlog tome sto su irci zbog svoje srcanosti, divljeg temperamenta i karaktera nepogodni za jednu organizaciju gde se striktno postuju odredjena pravila. Opet, postojao je i tu neko ko je glavni, odnosno postojao je neki minimum koordinacije, ali realno cesto su izbijali ratovi medju razlicitim irskim bandama koji su se krvavo zavrsavali.
Prvi ozbiljniji protivnik irske mafije (osim vlasti i njih samih), bili su Sicilijanci. Da se samo kratko vratim na pitanje Iraca, emigracija u SAD je pocela i pre velike gladi, nastavljena je i posle, ali je za vreme velike gladi dozivela vrhunac.
Italijani su bili druga velika grupacija koja se u kratkom roku doselila na tlo SAD. Pocetak italijanske migracije krece od vremena ujedinjenja Italije 1861. godine, a nastavljena je u vise talasa, gde je poseban zamah imala 1920. godine.
Razlozi su ovde bili ekonomske prirode. Dok su Irci grcali pod britancima, ujedinjenjem Italije trebalo je da se stvore uslovi da zemlja prosperira. Porusen je klasican feudalni sistem, ali plodna zemlja nije podeljena kako nje ocekivano. Posebno je jug Italije bio zapostavljen.
Broj ljudi koji se iselio iz Italije je zapanjujuci. Od 1861. godine, do kraja Prvog svetskog rata, iselilo se 9 miliona ljudi. Nakon toga broj je jos brze rastao, jer su emigranti koji su dosli u SAD, slali novac rodbini i prijateljima da se i oni isele, sto je pojacalo emigraciju. Prema zvanicnim podacima, do 1985. godine iz Italije se iselilo 29 miliona ljudi (na sve kontinente). U zemlju se vratila trecina. U ovom trenutku po inostranstvu ima 4,4 miliona italijana, ne racunajuci potomke starih Italijana koji su migrirali u zemlje poput Amerike.
U prvom naletu od 1846. do 1900. godine iz svih regiona narod je emigrirao, u drugom naletu od 1900. do 1915. godine prednjace Sicilija sa 1.126.513 ljudi i Kampanja (gde se nalazi Napulj) sa nesto manje od milion ljudi.
Sta je to ucinilo Italiji kao drzavi je druga tema, toliki gubitak stanovnistva u kratkom vremenskom periodu. Ovde je bitno napisati kakav su docek Italijani imali u SAD. U vreme dok su se Irci doseljavali i oni su imali najblaze receno “hladnu dobrodoslicu”. Starosedeoci nisu mirno gledali priliv tolikog broja ljudi, posebno imajuci u vidu da su Irci bili vatreni katolici, sto je zgrazavalo dominantno protestantsko stanovnistvo.
U tadasnjim medijima Irci su predstavljeni kao kriminalci, kavgadzije, na karikaturama su predstavljani tako da lice na majmune (poznato ha), dok se pijani biju ili pljackaju. U nekoliko dokumentaraca koje sam gledao, kakvi su tekstovi bili iz tog vremena i kakve su reakcije bile, dosta slicnosti ima sa onim kako danas zapadni evropljani docekuju izbeglice sa Bliskog istoka.
Ipak, tokom godina Irci su uspeli da nadju svoje mesto pod suncem, osim fizickih radnika poceli su da rade i u administraciji, policiji, da se polako integrisu u sistem.
Na to su dosli Italijani. Takodje katolici, takodje teska sirotinja. Italijani su smetali vec tradicionalno diskriminatorski nastrojenim protestantima, ali i Ircima, koji su se osetili ugrozeno. Sa jedne strane plasili su se zbog radnih mesta, sa druge, nisu zeleli da dele komsikuk sa novom sirotinjom.
Irci su bili jedna od najagresivnijih etnickih grupa kada god su izbijali rasni nemiri upereni protiv crnaca, ali i kada je trebalo da se lincuju druge manjinske grupe.
Za razliku od Iraca, koji su u SAD formirali prve bande i organizovani kriminal, Sicilijanci, ali i drugi sa juga Italije, sa sobom su doneli mafijaski nacin organizovanja. Dakle mafija na tlu SAD je vec dosla zajedno sa sicilijanskom emigracijom.
U tradicionalno irskim krajevima, koje su kontrolisale njihove bande, sada je dosla nova skupina. Vrhunski organizovani, kao vojska, sicilijanska mafija je uspela da se bez problema susprotstavi agresivnim irskim bandama i da ih polako istiskuje iz krajeva gde su sada Italijani manjina.
Nisu ovi ratovi dugo trajali, imajuci u vidu da su se oni, koji su se bavili kriminalom, brzo dogovarali oko svega. Ko je gledao film „Kum“, ili ko se bavio ovom tematikom, jasno je da cilj organizovanih kriminalnih grupa nije da ratuju medjusobno, vec da saradjuju, kako bi zaradjivali sto vise love. To je sustina postojanja kriminala, zarada novca, a ne ratovanje.
Preduzimljivi ljudi sa obe strane lako su se dogovarali, delili teritoriju, gledali da sto vise izbegnu sukobe, jer sukobi i ubistva privlace policiju, a to je lose za posao. Naravno, uvek su tu izbijala sranja, uvek se ratovalo, jer ni mafija nije bila toliko jedinstvena sve do pojave Lakija Lucijana i njegovog famoznog Sindikata.
Italijanska mafija u Americi je ipak prosla dug put do onoga sto smo gledali u Kumu. Imali su oni ratove unutar sopstvene zajednice. Jedno vreme plamteo je i veliki rat izmedju sicilijanaca (odnosno mafijasa) i Napolitanaca (kamorista). I ovaj rat, kao i vecina drugih, zavrsio se dogovorom, gde je na kraju oformljena jedna velika zajednicka grupa. Najvecu ulogu u stvaranju italijanske mafije u Americi imala je porodica Morelo (ili Moreljo) poreklom iz Korleonea. Oni su na kraju uspeli da konsoliduju redove i da stvore ono sto se danas smatra italo-americkom mafijom.
Treba pomenuti da je na tlu SAD bilo dosta otpora medju sicilijanskim bosovima starog kova poznatijim nadimkom „mustache pete“, da se uopste saradjuje sa drugim bandama. Naziv „,mustache pete“ (brkati Pit), odnosi se na stare sicilijanske bosove koji zive po selima. Skoro svi su bili u srednjim godinama, sa velikim stomacima i brkvima. Oni su striktno saradjivali sa Sicilijancima, pa cak ne bas ni sa svim Sicilijancima, vec samo onima iz svog sela, kada je u pitanju kriminal. Oni su pokusali da vode rec i u SAD, jer su se uzasavali saradnjom sicilijanskih bosova sa jevrejskim i irskim kriminalcima, pa cak i sa Napolitancima i drugim Italijanima. U tom nekom prevratu, stari kov „mustache pete“ Sicilijanaca je istrebljen sa tla SAD od strane mlade pragmaticne generacije.
Ali i to, kao i mnoge druge stvari su prica za sebe. Cinjenica je da je porodica Morelo preteca. Sta su radili, sa kime su ratovali i saradjivali, kako su uzdigli organizaciju, uspostavili pravila u jednom haoticnom sistemu i haoticnom vremenu dobice svoj deo.
Poseban deo zasluzje prohibicija u SAD, koja je donela neveroatnom usponu organizovanog kriminala u SA.
Tada dolaze drugi legendarni likovi iz svih mafija, italijanske, irske, jevrejske, poput Lakija Lucijana, mozda i najveceg mafijasa svih vremena, ili dijabole poput Daca Sulca. Povezanost mafije i politicara, mafijasa i dzet seta, mafije i holivuda, sve je to veoma zanimljivo.
-
ultrastito
- Posts: 1766
- Joined: Sun Jan 31, 2016 10:03 pm
Re: Bande
свака част на текстовима, са уживањем прочитах и о камори и овај твој
"...ми смо имали ту срећу да смо имали припадност крају, једном ћошку..."
преле
преле
-
Bolesni^od^ljubavi
- Posts: 883
- Joined: Tue Feb 02, 2016 11:21 pm
Re: Bande
Ja sam davno rekao da čovek može lagano knjigu da napiše. Milina je čitati njegove upise.
-
NorthSide024
- Posts: 96
- Joined: Sun Feb 21, 2016 8:26 pm
Re: Bande
Iz knjige mafija prvih 100 godina:
Re: Bande
North Side, ovako mi je bas bilo naporno da citam, probacu da skinem negde knjigu, posto je, hvala Bogu, prevedena na nas jezik. Zanimljiv materijal.
Kada sam gledao uticaj masovne irske i italijanske emigracije na razvoj kriminala u SAD, nabrojao sam slicnosti i razlike od kojih je jedna od najbitnijih da su siromasni Irci prvi put poceli da se bave organizovanim kriminalom (dakle pre toga nisu cinili u svojoj zemlji), dok su Italijani sa sobom donosili vec uhodan system kriminalnog organizovanja, bilo da je u pitanju mafija, kamora ili ndrangeta. Sve je to evoluiralo i mutiralo u SAD, otislo je u neke druge pravce koji nisu bili onako tradicionalni.
Ono sto je makar meni bilo jos zanimljivije, to je cinjenica da je organizovani kriminal u Irskoj zaziveo tek krajem 60ih godina proslog veka i za kratko vreme dostigao je velike razmere. Sto je jos zanimljivije, za epidemiju kriminala u samoj Irskoj, Irci ne mogu da krive njihove iseljenike, odnosno irske bande koje su operisale po Americi, jer oni se nisu vracali u domovinu da se bave kriminalom.
Da krenemo redom. Ponovicu kratko da je zahvaljujuci zestokoj represiji Britanaca irski narod tokom 19. i 20. veka masovno iseljavao u SAD. Kulminiralo je “velikom gladi”, kada je umrlo vise od million Iraca dok se jos toliko iselilo u Ameriku. Nakon mnogo vremena turbulencija, Irska je uspela da postane nezavisna drzava. Zemlja je ostala bez velikog broja stanovnika, iseljeni su skoro svi krajevi, ali je konacno stao process iseljavanja. Irska nije ucestvovala u Drugom svetskom ratu, tako da je izbegla mnoga razaranja. Iako je napredovala, to je i dalje bila zemlja sa skromnom ekonomijom
Tokom 50ih i 60ih godina, i pored teskog zivota, u Irskoj je bilo jako malo kriminala. Sve se svodilo na sitne pljacke i tuce po pabovima. Kako je objasnjeno u jednom dokumentarcu, ljudi su bili dobro povezani, upuceni jedni na druge, brinuli su jedni od drugima, sto im je ostalo jos od svih patnji tokom istorije. Katolicka crkva je strogo osudjivala bilo kakvo nemoralno ponasanje, tako da snovi o nekom velikom kriminalu nisu postojali u glavama Iraca koji su ziveli u Irskoj. Time su se bavili njihovi rodjaci u Americi.
Sta je to sto je poremetilo tu idilu? U pitanju je sticaj nesrecnih okolnosti i istorije od koje Irska nije mogla da pobegne sa jedne strane i osnovne ljudske osobine “pohlepe” sa druge. Kada je u pitanju razvoj kriminala u Irskoj specificno je sto tu mogu maltene da se odrede tacni datumi dogadjaja koji su znacili promenu u drustvu.
Sve je pocelo nemirima u Belfastu, odnosno Severnoj Irskoj krajem 60ih godina, kada su se aktivirali paramilitarne grupe. Mi ovde znamo samo za IRA, ali bilo je jos nekoliko grupa, sto nacionalisticki, sto anarhistickih, koje su ucestvovale u nasilju koje ce trajati naredne dve decenije.
U mirnoj Irskoj, koja je dosla do proseka od cetiri ubistva godisnje (i to su vecinom porodicne svadje ili komsijske zavade), gde je upotreba oruzja bila nezamisliva, 3. aprila 1970. godine doslo je do oruzane pljacke banke u kojoj je ubijen policajac. U tom trenutku to je bio sok za citavu naciju, koja je bila postedjena teskog kriminala.
Pljacku je izvrsila teroristicka grupa Sior Iore (na irskom “Saor Eire”), koja je vec imala operacije u Severnoj Irskoj. Grupa je nastala 1967. godine od otpadnika iz IRA, kao i levicara, marksista, trockista. Nisu bili klasicna nacionalisticka teroristicka organizacija, vec su bili vise ideoloski, levicarski anarhisticki ekstremi, ali su takodje u britanskoj vojsci i lojalistima videli najvece neprijatelje. Za finansiranje grupe i njenih akcija bio im je potreban novac. Taj novac poceli su zloglasnom pljackom banke u Dablinu.
Taj dogadjaj oznacava se kao pocetak “gun violence” ere u Irskoj. Ubrzo i druge grupe koje operisu po Severnoj Irskoj pocinju da na isti nacin sakupljaju novac. Ovde se pre svega misli na IRA, ali i ova grupa je imala neke frakcije iz kojih su nastajale druge grupe, tako da je u jednom trenutku postojala “Provisional IRA” i “Official IRA”. O njihovim razlikama neki drugi put, sustina je da su ljudi koji su operiali u tim grupama vec imali dosta iskustva sa oruzjem i ubistvima, tako da im je bilo lako da krecu da haraju banke po Irskoj. Osim toga poceli su da kidnapuju ljude za otkup, naravno izbacujuci u prvi plan ideoloske razloge, da se radi o izdajnicima, ali cesto su bila u pitanju obicna kriminalna dela sa ciljem da se sakupi novac. Treba znati i da zvanicna irska vlada nije davala podrsku IRA, koja je delovala nezavisno, cesto napadajuci bas vladine cinovnike i poslanike irskog parlamenta.
Za kratko vreme, osim teroristickih grupacija, pljackom su poceli da se bave obicni Irci. Oruzje je bilo dostupnije, a iz mase siromasnog naroda pojavili su se likovi koji su iz mangupa evoluirali u oruzane pljackase. Iako se za sada stidljivo pominje, mnogi smatraju da su veoma stroge katolicke skole, koje je pohadjao veliki broj dece, sluzile kao inkubator za najvece kriminalce. U tim skolama fizicko kaznjavanje i tortura su bile uobicajene. Vecini dece se tako slomi duh, ali mnogi znaju iz iskustva, prevelika kolicina batina i represeije od odredjenih pojedinaca moze da napravi monstrume. Jer kada neko ogugla na batine, kazne i torturu, taj se vise nicega ne boji.
Upravo su takve katolicke skole pohadjali kriminalci poput Kristija Duna, coveka za koga se smatra da je rodonacelnih organizovanog kriminala u Irskoj. Lik je bio jedno vreme u grupi “Sior Iore”, da bi iskustvo koje je stekao tamo, kasnije koristio za obicno pljackanje bez ideoloskog ili politickog cilja. Katolicku skolu je pohadjajo i Martin Kejhil (nadimak general), koji ce kasnije postati takodje jedan surov kriminalac sa sopstvenim kriminalnim klanom.
Od prve pljacke, za kratko vreme 70te godine u Irskoj bile su godine eksplozije kriminala i ubistava vatrenim oruzjem. Dominaciju imaju familija Dun, koju void Kristi Dun sa svojih osmoro brace uz blagoslov caleta (u jednom dokumentarcu cale novinarima prica kako je ponosan na svoje sinove). Tu su i druge ekipe, a urbano nasilje zahvata Dablin, ali posebno pohadja grad koji je treci po velicini u Irskoj sa manje od 100.000 stanovnika. Taj grad u jednom trenutku vazi za prestonicu Evrope po broju u ubistava.
Po svedocenju irskih politicara, eksplozija kriminala ih je sve zatekla nespremne jer su najveci napori bili usmereni za borbu protiv IRA i smirivanju situacije u Severnoj Irskoj. Tako je organizovani kriminal i ulicno nasilje procvetalo bez napora vlasti da se ono zaustavi.
Vrlo brzo nakon sto je pocela “era oruzja”, pocetkom 80ih godina u Irskoj izbija “heroinska epidemija”, za koju su zasluzeni domaci kriminalci, koji su potrovali sopstveno stanovnistvo. Sve je pocelo velikom pljackom antigena 1978. godine koju su izvrsili braca Dun, kada su iz fabrike lekova ukradene ogromne kolicine supstanci koje se koristi u mesanju droge. Nasuprot svim ocekivanjima, te supstance su zavaljali za dobru lovu na crnom trzistu. Kada su provalil da je to buducnost njihovog delovanja, poceli su da uvoze vece kolicine kanabisa i heroina iz Avganistama, Irana i Turske.
Imajuci u vidu da je u to vreme broj korisnika lakih i teskih droga u Irskoj bio beznacajan, vazno je bilo obezbediti trziste. Za prvog irskog narko bosa smatra se Leri Dun, koji nosi i epitet “kum zavisnosti” On licno je odgovoran za epidemiju heroina u Irskoj. Prvu robu koju je uvozio valjao je dzabe po citavom Dablinu i ostatku Irske. Kada je navukao ljude na to, poceo je da naplacuje. Za kratko vreme vise nije mogao da obezbedi dovoljne kolicine droge u odnosu na to kakva je bila potraznja.
Upliv droge i pojava ogromnog broja narkomana u kratkom vremenskom period totalno je unistio citave zajednice, posebno u siromasnijim delovima vecih irskih gradova. Cak i u nasim okvirima ti gradovi nisu toliko veliki, Limrik, kao treci po velicini ima 100.000 stanovnika, Dablin najveci sa 1,3 miliona i Kork oko 200.000.
U tim gradovima je za kratko vreme epidemija heroina dovela do epidemije kriminala, jer narkomani su krenuli da pljackaju kako bi dosli do novca za drogu. Za zemlju koja je od Britanaca istrpela razna zla koja mogu da se oznace kao genocid, epidemija kriminala, vatrenog oruzja i heroina je nesto sto su sami sebi ucinili, odnosno sto su njihovi kriminalci sami ucinili sopstvenom narodu. Droga je i danas ogroman problem u Irskoj. Svi kriminalci koji su se u “eri oruzja” tokom 70ih godina bavili oruzanim pljackama, u dilovanju su dobili i veci prihod i sigurniji posao, jer nisi morao da oruzjem upadas u banke i razmenjujes vatru sa policijom.
Epidemiji heroina doprinela sui desavanja u svetu krajem 70ih godina, odnosno iranska revolicija i invazija Sovjeta na Avganistan, gde su dileri iz tih zemalja sada sami putovali u Evropu sa ogromnim kolicinama droge, kako bi je zavaljali za evropske valute, imajuci u vidu da su valute u njihovim zemljama devalvirale usled navedenih dogadjaja, ili su bile na pragu da budu ukinute i zamenjene. Znaci heroin koji tradicionalno od onog mesta gde se napravi, do konacne isporuke, dobije na vrednosti i do 1.000 puta, sada je prodavan maltene po ceni proizvodnje, izbegavajuci ugradjivanja u raznim transportima. Jeftin je bio i avganistanski opijum, jer su ga prodavali kako bi skuplili sto vise novca za kupovinu oruzja za borbu protiv Sovjeta. Tako su irski kriminalci, preko Engleske i dalje preko Evrope (pre svega Amesterdama), dolazili do ogromnih kolicina koje su upumpavali u sopstvene zajednice.
Opisano je kako je tih godina distribuiran heroin po Dablinu. Heroin je stizao avionom, onaj ko ga je pokupio na aerodromu nosio ga je u stek, gde se mesao, delio za prodaju. Heroin se najcesce prodavao po pabovima, ali jedan deo je isao i “na kucnu adresu”. Taksisti koji su radili za klan Dunovih isli su po stanovima i maltene kao po narudzbini ostavljali heroin, a tako su kupili i lovu.
Ovde cu samo kratko da se osvrnem na grad Limrik, koji je, kao sto sam naveo, dugo vazio za prestonicu Evrope po broju ubistava. Sa samo 100.000 stanovnika, procenat ubistava u Limriku je bio zapanjujuci, kao i brutalnost kojom su se obracunavali klanovi.
Limrik je i zrtva kriminala koji se pojavio, ali je i zrtva drzave koja je uspela da napravi krajeve koji su sluzili kao inkubatori kriminala. Stanovnistvo grada je mahom bilo siromasno, ili je u najboljem slucaju zivelo skromno. Gradske vlasti su odlucile 70ih godina da u juznom delu grada naprave 2.000 kuca za sirotinju. Dakle naprvili su ono sto su radili i Ameri “projekte”, socijalno stanovanje. Samo, u tim naseljima nisu poredvideli ni radnje, niti fabrike ili bilo sta gde bi se otvorila radna mesta, kao ni kulturne centre, parkove, pabove, nista. Mladi iz tih naselja su se zabavljali tako sto su pljackali, tukli se, razbijali i palili. Onda su gradske vlasti odlucile da ovaj neuspesan projekat preslikaju i na severni deo grada gde su izgradili jos jedno takvo naselje i prebacili jos sirotinje. Rezultat je bio isti, a namera nikome nije bila jasna.
Kako bi iskontrilisali situaciju, vlasti zvanicno angazuju lokalnog mafijasa Majkla O Kelija. Lik je sam odrastao u sirotinji, prica se da je bio ulicni bokser ili tako neki fazon. Kada ga je vlada iznajmila da kontrolise stanje u tim naseljima, O Keli je napravio neku svoju firmu za obezbedjenje i ubirao reket kod stanovnika. Oni klinci koji su vandalizovali i lomili, navatao bi ih sa svojom ekipom i lomio im noge, ruke isl. Tako je kontrolisao stvari.
E sad, koliko god on drzao stvari pod kontrolom, ugovor koji je drzava imala sa njim poslao je poruku drugim kriminalcima i potencijalnim kriminalcima da se kriminal isplati. Tako da je, kada se sabere i oduzme, ovakav nacin kolaboracije sa kriminalcima ipak doneo vise stete nego koristi. O Keli je ubijen (ili se ubio jos se ne zna), negde 2004. godine.
Ono sto je potrebno reci o kriminalcima u Irskoj, drzava je pocela da preuzima kontrolu tek kada su potpisana primirja u Severnoj Irskoj i kada se situacija tamo smirila. IRA i druge organizacije su se raspustile, Irska vise nije morala da stiti spoljne granice i da se bori protiv terorizma. Svu paznju konacno su mogli da posvete sredjivanjem sopstvenog dvorista.
Mnogi kriminalci su pali, po zatvorima, mnogi su i dalje na slobodi. Irski kriminalci su bazu prebacili u Spaniju, gde ispada da skoro svi evropski krimosi uzivaju. Odande rukovode operacijama u Irskoj, a tako su i nedostupni istragama u maticnoj zemlji. Borba protiv kriminala posebno je zaostrena nakon sto je 1996. godine ubijena novinarka Veronika Gerin koja je 90ih pisala o organizovanom kriminalu, gde je zestoko napadala mafijaske bosove. Nakon njenog ubistva desetine je pohapseno, zakoni su poostreni.
Ipak, i danas organizovani kriminal u Irskoj je veoma jak. Ostavicu ovde na kraju tri dokumentarca, vezana, koji prate hronoloski kriminal u Irskoj, veoma su zanimljiva. U linkovima kada se otvore ovi dokumentarci imate jos desetine drugih dokumentaraca o kriminalcima koji su tada vladali gde imate detaljnije opisane njihove zivote. Neki od njih su bas totalne psihopate. A sve to se degadjalo a da Irci iz SAD nikada nisu ni pokusali da sire svoj biznis u samoj Irskoj.
Kada sam gledao uticaj masovne irske i italijanske emigracije na razvoj kriminala u SAD, nabrojao sam slicnosti i razlike od kojih je jedna od najbitnijih da su siromasni Irci prvi put poceli da se bave organizovanim kriminalom (dakle pre toga nisu cinili u svojoj zemlji), dok su Italijani sa sobom donosili vec uhodan system kriminalnog organizovanja, bilo da je u pitanju mafija, kamora ili ndrangeta. Sve je to evoluiralo i mutiralo u SAD, otislo je u neke druge pravce koji nisu bili onako tradicionalni.
Ono sto je makar meni bilo jos zanimljivije, to je cinjenica da je organizovani kriminal u Irskoj zaziveo tek krajem 60ih godina proslog veka i za kratko vreme dostigao je velike razmere. Sto je jos zanimljivije, za epidemiju kriminala u samoj Irskoj, Irci ne mogu da krive njihove iseljenike, odnosno irske bande koje su operisale po Americi, jer oni se nisu vracali u domovinu da se bave kriminalom.
Da krenemo redom. Ponovicu kratko da je zahvaljujuci zestokoj represiji Britanaca irski narod tokom 19. i 20. veka masovno iseljavao u SAD. Kulminiralo je “velikom gladi”, kada je umrlo vise od million Iraca dok se jos toliko iselilo u Ameriku. Nakon mnogo vremena turbulencija, Irska je uspela da postane nezavisna drzava. Zemlja je ostala bez velikog broja stanovnika, iseljeni su skoro svi krajevi, ali je konacno stao process iseljavanja. Irska nije ucestvovala u Drugom svetskom ratu, tako da je izbegla mnoga razaranja. Iako je napredovala, to je i dalje bila zemlja sa skromnom ekonomijom
Tokom 50ih i 60ih godina, i pored teskog zivota, u Irskoj je bilo jako malo kriminala. Sve se svodilo na sitne pljacke i tuce po pabovima. Kako je objasnjeno u jednom dokumentarcu, ljudi su bili dobro povezani, upuceni jedni na druge, brinuli su jedni od drugima, sto im je ostalo jos od svih patnji tokom istorije. Katolicka crkva je strogo osudjivala bilo kakvo nemoralno ponasanje, tako da snovi o nekom velikom kriminalu nisu postojali u glavama Iraca koji su ziveli u Irskoj. Time su se bavili njihovi rodjaci u Americi.
Sta je to sto je poremetilo tu idilu? U pitanju je sticaj nesrecnih okolnosti i istorije od koje Irska nije mogla da pobegne sa jedne strane i osnovne ljudske osobine “pohlepe” sa druge. Kada je u pitanju razvoj kriminala u Irskoj specificno je sto tu mogu maltene da se odrede tacni datumi dogadjaja koji su znacili promenu u drustvu.
Sve je pocelo nemirima u Belfastu, odnosno Severnoj Irskoj krajem 60ih godina, kada su se aktivirali paramilitarne grupe. Mi ovde znamo samo za IRA, ali bilo je jos nekoliko grupa, sto nacionalisticki, sto anarhistickih, koje su ucestvovale u nasilju koje ce trajati naredne dve decenije.
U mirnoj Irskoj, koja je dosla do proseka od cetiri ubistva godisnje (i to su vecinom porodicne svadje ili komsijske zavade), gde je upotreba oruzja bila nezamisliva, 3. aprila 1970. godine doslo je do oruzane pljacke banke u kojoj je ubijen policajac. U tom trenutku to je bio sok za citavu naciju, koja je bila postedjena teskog kriminala.
Pljacku je izvrsila teroristicka grupa Sior Iore (na irskom “Saor Eire”), koja je vec imala operacije u Severnoj Irskoj. Grupa je nastala 1967. godine od otpadnika iz IRA, kao i levicara, marksista, trockista. Nisu bili klasicna nacionalisticka teroristicka organizacija, vec su bili vise ideoloski, levicarski anarhisticki ekstremi, ali su takodje u britanskoj vojsci i lojalistima videli najvece neprijatelje. Za finansiranje grupe i njenih akcija bio im je potreban novac. Taj novac poceli su zloglasnom pljackom banke u Dablinu.
Taj dogadjaj oznacava se kao pocetak “gun violence” ere u Irskoj. Ubrzo i druge grupe koje operisu po Severnoj Irskoj pocinju da na isti nacin sakupljaju novac. Ovde se pre svega misli na IRA, ali i ova grupa je imala neke frakcije iz kojih su nastajale druge grupe, tako da je u jednom trenutku postojala “Provisional IRA” i “Official IRA”. O njihovim razlikama neki drugi put, sustina je da su ljudi koji su operiali u tim grupama vec imali dosta iskustva sa oruzjem i ubistvima, tako da im je bilo lako da krecu da haraju banke po Irskoj. Osim toga poceli su da kidnapuju ljude za otkup, naravno izbacujuci u prvi plan ideoloske razloge, da se radi o izdajnicima, ali cesto su bila u pitanju obicna kriminalna dela sa ciljem da se sakupi novac. Treba znati i da zvanicna irska vlada nije davala podrsku IRA, koja je delovala nezavisno, cesto napadajuci bas vladine cinovnike i poslanike irskog parlamenta.
Za kratko vreme, osim teroristickih grupacija, pljackom su poceli da se bave obicni Irci. Oruzje je bilo dostupnije, a iz mase siromasnog naroda pojavili su se likovi koji su iz mangupa evoluirali u oruzane pljackase. Iako se za sada stidljivo pominje, mnogi smatraju da su veoma stroge katolicke skole, koje je pohadjao veliki broj dece, sluzile kao inkubator za najvece kriminalce. U tim skolama fizicko kaznjavanje i tortura su bile uobicajene. Vecini dece se tako slomi duh, ali mnogi znaju iz iskustva, prevelika kolicina batina i represeije od odredjenih pojedinaca moze da napravi monstrume. Jer kada neko ogugla na batine, kazne i torturu, taj se vise nicega ne boji.
Upravo su takve katolicke skole pohadjali kriminalci poput Kristija Duna, coveka za koga se smatra da je rodonacelnih organizovanog kriminala u Irskoj. Lik je bio jedno vreme u grupi “Sior Iore”, da bi iskustvo koje je stekao tamo, kasnije koristio za obicno pljackanje bez ideoloskog ili politickog cilja. Katolicku skolu je pohadjajo i Martin Kejhil (nadimak general), koji ce kasnije postati takodje jedan surov kriminalac sa sopstvenim kriminalnim klanom.
Od prve pljacke, za kratko vreme 70te godine u Irskoj bile su godine eksplozije kriminala i ubistava vatrenim oruzjem. Dominaciju imaju familija Dun, koju void Kristi Dun sa svojih osmoro brace uz blagoslov caleta (u jednom dokumentarcu cale novinarima prica kako je ponosan na svoje sinove). Tu su i druge ekipe, a urbano nasilje zahvata Dablin, ali posebno pohadja grad koji je treci po velicini u Irskoj sa manje od 100.000 stanovnika. Taj grad u jednom trenutku vazi za prestonicu Evrope po broju u ubistava.
Po svedocenju irskih politicara, eksplozija kriminala ih je sve zatekla nespremne jer su najveci napori bili usmereni za borbu protiv IRA i smirivanju situacije u Severnoj Irskoj. Tako je organizovani kriminal i ulicno nasilje procvetalo bez napora vlasti da se ono zaustavi.
Vrlo brzo nakon sto je pocela “era oruzja”, pocetkom 80ih godina u Irskoj izbija “heroinska epidemija”, za koju su zasluzeni domaci kriminalci, koji su potrovali sopstveno stanovnistvo. Sve je pocelo velikom pljackom antigena 1978. godine koju su izvrsili braca Dun, kada su iz fabrike lekova ukradene ogromne kolicine supstanci koje se koristi u mesanju droge. Nasuprot svim ocekivanjima, te supstance su zavaljali za dobru lovu na crnom trzistu. Kada su provalil da je to buducnost njihovog delovanja, poceli su da uvoze vece kolicine kanabisa i heroina iz Avganistama, Irana i Turske.
Imajuci u vidu da je u to vreme broj korisnika lakih i teskih droga u Irskoj bio beznacajan, vazno je bilo obezbediti trziste. Za prvog irskog narko bosa smatra se Leri Dun, koji nosi i epitet “kum zavisnosti” On licno je odgovoran za epidemiju heroina u Irskoj. Prvu robu koju je uvozio valjao je dzabe po citavom Dablinu i ostatku Irske. Kada je navukao ljude na to, poceo je da naplacuje. Za kratko vreme vise nije mogao da obezbedi dovoljne kolicine droge u odnosu na to kakva je bila potraznja.
Upliv droge i pojava ogromnog broja narkomana u kratkom vremenskom period totalno je unistio citave zajednice, posebno u siromasnijim delovima vecih irskih gradova. Cak i u nasim okvirima ti gradovi nisu toliko veliki, Limrik, kao treci po velicini ima 100.000 stanovnika, Dablin najveci sa 1,3 miliona i Kork oko 200.000.
U tim gradovima je za kratko vreme epidemija heroina dovela do epidemije kriminala, jer narkomani su krenuli da pljackaju kako bi dosli do novca za drogu. Za zemlju koja je od Britanaca istrpela razna zla koja mogu da se oznace kao genocid, epidemija kriminala, vatrenog oruzja i heroina je nesto sto su sami sebi ucinili, odnosno sto su njihovi kriminalci sami ucinili sopstvenom narodu. Droga je i danas ogroman problem u Irskoj. Svi kriminalci koji su se u “eri oruzja” tokom 70ih godina bavili oruzanim pljackama, u dilovanju su dobili i veci prihod i sigurniji posao, jer nisi morao da oruzjem upadas u banke i razmenjujes vatru sa policijom.
Epidemiji heroina doprinela sui desavanja u svetu krajem 70ih godina, odnosno iranska revolicija i invazija Sovjeta na Avganistan, gde su dileri iz tih zemalja sada sami putovali u Evropu sa ogromnim kolicinama droge, kako bi je zavaljali za evropske valute, imajuci u vidu da su valute u njihovim zemljama devalvirale usled navedenih dogadjaja, ili su bile na pragu da budu ukinute i zamenjene. Znaci heroin koji tradicionalno od onog mesta gde se napravi, do konacne isporuke, dobije na vrednosti i do 1.000 puta, sada je prodavan maltene po ceni proizvodnje, izbegavajuci ugradjivanja u raznim transportima. Jeftin je bio i avganistanski opijum, jer su ga prodavali kako bi skuplili sto vise novca za kupovinu oruzja za borbu protiv Sovjeta. Tako su irski kriminalci, preko Engleske i dalje preko Evrope (pre svega Amesterdama), dolazili do ogromnih kolicina koje su upumpavali u sopstvene zajednice.
Opisano je kako je tih godina distribuiran heroin po Dablinu. Heroin je stizao avionom, onaj ko ga je pokupio na aerodromu nosio ga je u stek, gde se mesao, delio za prodaju. Heroin se najcesce prodavao po pabovima, ali jedan deo je isao i “na kucnu adresu”. Taksisti koji su radili za klan Dunovih isli su po stanovima i maltene kao po narudzbini ostavljali heroin, a tako su kupili i lovu.
Ovde cu samo kratko da se osvrnem na grad Limrik, koji je, kao sto sam naveo, dugo vazio za prestonicu Evrope po broju ubistava. Sa samo 100.000 stanovnika, procenat ubistava u Limriku je bio zapanjujuci, kao i brutalnost kojom su se obracunavali klanovi.
Limrik je i zrtva kriminala koji se pojavio, ali je i zrtva drzave koja je uspela da napravi krajeve koji su sluzili kao inkubatori kriminala. Stanovnistvo grada je mahom bilo siromasno, ili je u najboljem slucaju zivelo skromno. Gradske vlasti su odlucile 70ih godina da u juznom delu grada naprave 2.000 kuca za sirotinju. Dakle naprvili su ono sto su radili i Ameri “projekte”, socijalno stanovanje. Samo, u tim naseljima nisu poredvideli ni radnje, niti fabrike ili bilo sta gde bi se otvorila radna mesta, kao ni kulturne centre, parkove, pabove, nista. Mladi iz tih naselja su se zabavljali tako sto su pljackali, tukli se, razbijali i palili. Onda su gradske vlasti odlucile da ovaj neuspesan projekat preslikaju i na severni deo grada gde su izgradili jos jedno takvo naselje i prebacili jos sirotinje. Rezultat je bio isti, a namera nikome nije bila jasna.
Kako bi iskontrilisali situaciju, vlasti zvanicno angazuju lokalnog mafijasa Majkla O Kelija. Lik je sam odrastao u sirotinji, prica se da je bio ulicni bokser ili tako neki fazon. Kada ga je vlada iznajmila da kontrolise stanje u tim naseljima, O Keli je napravio neku svoju firmu za obezbedjenje i ubirao reket kod stanovnika. Oni klinci koji su vandalizovali i lomili, navatao bi ih sa svojom ekipom i lomio im noge, ruke isl. Tako je kontrolisao stvari.
E sad, koliko god on drzao stvari pod kontrolom, ugovor koji je drzava imala sa njim poslao je poruku drugim kriminalcima i potencijalnim kriminalcima da se kriminal isplati. Tako da je, kada se sabere i oduzme, ovakav nacin kolaboracije sa kriminalcima ipak doneo vise stete nego koristi. O Keli je ubijen (ili se ubio jos se ne zna), negde 2004. godine.
Ono sto je potrebno reci o kriminalcima u Irskoj, drzava je pocela da preuzima kontrolu tek kada su potpisana primirja u Severnoj Irskoj i kada se situacija tamo smirila. IRA i druge organizacije su se raspustile, Irska vise nije morala da stiti spoljne granice i da se bori protiv terorizma. Svu paznju konacno su mogli da posvete sredjivanjem sopstvenog dvorista.
Mnogi kriminalci su pali, po zatvorima, mnogi su i dalje na slobodi. Irski kriminalci su bazu prebacili u Spaniju, gde ispada da skoro svi evropski krimosi uzivaju. Odande rukovode operacijama u Irskoj, a tako su i nedostupni istragama u maticnoj zemlji. Borba protiv kriminala posebno je zaostrena nakon sto je 1996. godine ubijena novinarka Veronika Gerin koja je 90ih pisala o organizovanom kriminalu, gde je zestoko napadala mafijaske bosove. Nakon njenog ubistva desetine je pohapseno, zakoni su poostreni.
Ipak, i danas organizovani kriminal u Irskoj je veoma jak. Ostavicu ovde na kraju tri dokumentarca, vezana, koji prate hronoloski kriminal u Irskoj, veoma su zanimljiva. U linkovima kada se otvore ovi dokumentarci imate jos desetine drugih dokumentaraca o kriminalcima koji su tada vladali gde imate detaljnije opisane njihove zivote. Neki od njih su bas totalne psihopate. A sve to se degadjalo a da Irci iz SAD nikada nisu ni pokusali da sire svoj biznis u samoj Irskoj.
Re: Bande
@ riper
Нема више тих текстова, тема о Италији је обрисана и кренуло се из почетка пре 3 године. Попиздео сам јер нисам стигао да их прочитам.
Мораћу да се распитам да ли неко има сачуване те тексове да их проучим полако са уживањем.
Ima na forumu delije.net, ostavljeno nekoliko tekstova o Napulju kao gradu. Mislim da ih je pisao lik sa nikom "Kriticar" (verujem da mnogi znaju o kome se radi). On je u tim tekstovima lepo napisao kroz kratku istoriju Napulja, zasto je taj grad bas toliko poseban
Нема више тих текстова, тема о Италији је обрисана и кренуло се из почетка пре 3 године. Попиздео сам јер нисам стигао да их прочитам.
Мораћу да се распитам да ли неко има сачуване те тексове да их проучим полако са уживањем.
Имам три кера, два су различита а један је исти.
Re: Bande
Bandidosi i Hells Angels navodno planirali da se rokaju po Srbiji. Citava prica mi deluje nekako nadrealno, a verujem da nema nekakve veze za mozgom.
http://www.kurir.rs/crna-hronika/planirali-oruzane-obracune-u-srbiji-petorica-banditosa-proterana-iz-zemlje-clanak-2396705
http://www.kurir.rs/crna-hronika/planirali-oruzane-obracune-u-srbiji-petorica-banditosa-proterana-iz-zemlje-clanak-2396705
-
gradski_boem
- Posts: 117
- Joined: Wed Feb 17, 2016 10:57 am
Re: Bande
Riper voli latinoamerikance.Evo jedan clanak koji sam radio za Agenciju AP u Srbiji.
La Piedrita - Caracas - Kvart Enero 23
Karakas, Venecuela (AP) – Okolo su svuda kamere postavljene na banderama.Zahvaljujući njima teško naoružanoj bandi je omogućeno da pripazi na one koji se usude da kroče u jednu najnasilnijih gradskih favela.Kasno uveče, nekoliko ljudi sa automatskim puškama pokriva svoja lica maskama, stoji na punktovima i sa uperenim pištoljima zahteva od stanovnika da se identifikuju prilikom ulaska u kvart.
Ovde u naselju 23. JANUAR, nekoliko bandi se zaklelo na vernost predsedniku Hugo Čavezu, zavodeći red na ulicama u koje policija retko kad zalazi.Čavez je u par navrata kritikovao paramilitarne grupe, ali ih vlasti uglavnom ostavljaju na miru, čime se potpiruju optužbe opozicije da vlada toleriše oružano krilo svojih simpatizera koji bi se umešali ukoliko bi u predstojećoj izbornoj godini nešto krenulo po zlu.
Jedna od najvećih bandi sebe naziva ’’La Piedrita’’ ili ti ’’Mala Stena’’. Unjihovom delu naselja mogu se videti murali sa sloganima ’’U odbrani revolucije glasajte za Čaveza. La Piedrita’’. Najprepoznatljiviji grafit je svakako onaj na kome se nalaze Isus Hrist i Devica Marija sa borbenom puškom AK 47.
Nedaleko od nas mladići sa maslinasto zelenim kapama čuvaju stambenu zgradu koja predstavlja komandni centar paramilitaraca.Nisu baš blagonakloni prema gostima, naročito ne prema novinarima.
’’Molim vas povucite se nazad’’, jedan od mladića ljubazno opominje AP novinara. Od visoko rangiranih komandanata do onih sa nižim činovima, niko nije raspoložen da daje bilo kakve izjave, jer će se kako to oni kažu sve krivo preneti.
Nakon izrečene opomene, drugi mladić uperio je pištolj 9 mm na fotografa iz ekipe AP naredivši mu da napusti naselje.
Čavezovi oponenti ističu da vlada toleriše ovakve grupacije kako bi zaplašila protivnike, i da je jako teško predvideti kako će oni reagovati ukoliko opozicioni kandidat Enrike Kapriljes pobedi Čaveza na oktobarskim predsedničkim izborima.Takođe nepoznato je kakva će reakcija bandi biti ukoliko Čavez bude podlegao u svojoj dugogodišnjoj borbi sa kancerom.
Ono što je očigledno je da bande raspolažu sa ozbiljnim naoružanjem, automatskim puškama koje jedino zvanične snage bezbednosti Venecule poseduju.
’’Ove ilegalne oružane grupe mogle bi u nekom trenutku da ih iskoriste u zločinima, što bi dovelo do destabilizacije svake vlade’’, kaže Luis Izkiel član bezbednosnog komiteta opozicije.On dodaje da ukoliko Čavez bude poražen, nova vlada bi morala po svaku cenu da se dokopa oružja.
Čavez koji prolazi kroz tretman lečenja od raka, vodi u anketama ali u isto vreme upozorava svoje protivnike da ne pokušavaju da probude nasilje.On je ranije rekao da je njegov socijalistički pokret ’’miran,ali naoružan’’.
Predsednik je takođe stvorio Bolivarsku Miliciju, nazvanu po independističkom heroju Simonu Bolivaru, koju čini desetine hiljada civila-dobrovoljaca koje podučavaju visoki vojni oficiri u vladinim kampovima.
U svakom slučaju izgleda da i desetak oružanih bandi ima blizak odnos sa vlastima, dok kontrolišu svoje kvartove udaljene oko 1,5 km od predsedničke palate.
Opozicioni političari procenjuju da oko 300 ljudi pripada pro-Čavezovim bandama, od kojih su mnogi mlađi ljudi.Ipak ne postoji dokaz koji bi ukazivao na to da ove grupe dobijaju oružje od vlade ili se obučavaju u kampovima, kako neki opozicioni političari tvrde.
U retkim javnim nastupima lideri pojedinih grupa obećali su da će svim srcem podržati Čavezov socijalistički pokret. Neke grupe nazivaju sebe ’’kolektivima’’ pa tako lokalno stanovništvo kaže da ’’La Piedrita’’ obavlja društveno koristan rad, otvara narodne kuhinje za siromašne i sl.Međutim tu je i ona druga strana medalje. Na internetu se takođe mogu videti isti ti članovi ’’La Piedrite’’ kako mašu pištoljima, AK 47 i R-15 puškama.
Članovi ’’La Piedrite’’ su nedavno održali protest ispred prostorija opozicionih novina i anti-Čavezovske tv stanice ’’Globovision’’ bacajući zapaljiva sredstva i suzavac na zgradu.Čavez je javno kritikovap bandu poslednjih godina, a 2009 je urgirao da se lider ’’La Piedrite’’ Valentin Santana uhapsi.
Uprkos poternicama u vezi sa ubistvima i drugim zločinima, Santana je ostao na slobodi, tako da nije sasvim jasno zašto nije uhapšen.Ranije ove godine Santana se čak pojavio na državnoj televiziji prilikom prenosa crkvene mise.
Tada je nosio maskirnu kapu i u intervjuu jednom novinaru je rekao kako sumnja u posvećenost nekih vladinih zvaničnika idejama socijalizma, obećavši lojalnost svom prijatelju Čavezu.
Miguel Dao, bivši šef policije, kritikovao je vlast zbog nereagovanja na akcije ovakvih grupa.’’Ukoliko imate moć u svojim rukama i ne činite ništa, vi ste automatski njihov saučesnik’’, navodi on.
Dao smatra da bande ne bi predstavljale toliki problem ukoliko Čavez izgubi na izborima ili se povuče zbog bolesti,ali u ovom trenutku čini se da su paramilitarci bolje naoružani od policije.
Ministarstvo pravde nije odgovorilo na pitanje Tarek El Asmia u vezi sa vladinim stavom povodom akcija pro-čavezovskih grupacija i slučaja Valentina Santane.
U prvoj polovini svog mandata, Čavez je javno pohvalio Linu Ron radikalnog podržavaoca koja je vodila jednu oružanu grupu.
Kada je Čavez nakratko svrgnut sa vlasti u državnom udaru 2002, Lina Ron i njeni saborci su okupirali ulice kako bi protestima pomogli predsedniku da se vrati na čelo države.U narednim godinama oružane bande ’’Čavista’’ na motorima su redovno kružile oko opozicionih protesta, mašući oružjem i zastavama. Bilo je i situacija kada su ispaljivali rafal u vazduh kako bi zastrašili protestante.
Takvi incidenti nisu bili toliko učestali poslednjih godina, a u međuvremenu je i Lina Ron umrla 2011.Čavez se distancirao od njenih preoštrih akcija, koje su uključivale obavezan protest ispred opozicionih medija.
Ali već 4. marta ove godine pucnjava je eskalirala tokom jedne od poseta kada je Čavezov rival Kapriljes posetio tradicionalno pro-vladino naselje Kotizu.Oba izborna štaba su optuživala jedna drugu zbog nasilja prilikom koga je ranjen Kapriljasov pristalica.Članovi opozicije su tada rekli da su videli brojne ’’Čaviste’’ sa puškama. Niko tom prilikom nije uhapšen.
U januaru ’’La Piedrita’’ se našla u središtu nacionalnih kontroverzi kada su internetom počele da cirkulišu fotografije sa jedne od ceremonija na kojima su bila deca koja su pozirala sa oružjem bandi.Nakon negodovanja javnosti, Čavez je osudio grupu i zahtevao da se preduzme akcija.
’’Ovo povređuje revoluciju’’, rekao je tada predsednik.
Podignuta je optužnica protiv dveju žena zbog sumnje da su upravo one stavile u ruke oružje deci.Treba reći i to da venecuelanski zakon kažnjava svakoga zatvorom od 1-5 godina ko daje oružje maloletnim licima.
Vlasti su takođe uhasile tri člana ’’La Piedrite’’ koji su ubili radnika obezbeđenja ministarstva pravde.Kriminolog Fermin Garcia navodi da policija i druge bezbednosne službe ne ulaze u naselje 23. JANUAR bez prethodne objave upućene grupama.To je samo pokazatelj da paramilitarci imaju svouju mikro-državu i kontrolišu teren.
Ipak oni ljudi koji žive u naselju 23. JANUAR kažu kako su u dobrim odnosima sa naoružanim paramilitarcima koji čuvaju kvart od kriminalaca i dilera.
Ima i onih koji drugačije misle:
’’Posle 22 i 23h uveče, ne možete biti u naselju 23. JANUAR jer postoje slučajevi kad se postavljaju kontrolni punktovi i zaustavljaju automobili, kaže Manuel Mir, član zajednice koji tu živi ceo svoj život. ’’Paramilitarci zapravo izbacuju svakoga ko ne živi u naselju,to su maskirani i naoružani ljudi,tako da je neprihvatljivo da ovakve grupe garantuju bezbednost lokalnom stanovništvu’’.
La Piedrita - Caracas - Kvart Enero 23
Karakas, Venecuela (AP) – Okolo su svuda kamere postavljene na banderama.Zahvaljujući njima teško naoružanoj bandi je omogućeno da pripazi na one koji se usude da kroče u jednu najnasilnijih gradskih favela.Kasno uveče, nekoliko ljudi sa automatskim puškama pokriva svoja lica maskama, stoji na punktovima i sa uperenim pištoljima zahteva od stanovnika da se identifikuju prilikom ulaska u kvart.
Ovde u naselju 23. JANUAR, nekoliko bandi se zaklelo na vernost predsedniku Hugo Čavezu, zavodeći red na ulicama u koje policija retko kad zalazi.Čavez je u par navrata kritikovao paramilitarne grupe, ali ih vlasti uglavnom ostavljaju na miru, čime se potpiruju optužbe opozicije da vlada toleriše oružano krilo svojih simpatizera koji bi se umešali ukoliko bi u predstojećoj izbornoj godini nešto krenulo po zlu.
Jedna od najvećih bandi sebe naziva ’’La Piedrita’’ ili ti ’’Mala Stena’’. Unjihovom delu naselja mogu se videti murali sa sloganima ’’U odbrani revolucije glasajte za Čaveza. La Piedrita’’. Najprepoznatljiviji grafit je svakako onaj na kome se nalaze Isus Hrist i Devica Marija sa borbenom puškom AK 47.
Nedaleko od nas mladići sa maslinasto zelenim kapama čuvaju stambenu zgradu koja predstavlja komandni centar paramilitaraca.Nisu baš blagonakloni prema gostima, naročito ne prema novinarima.
’’Molim vas povucite se nazad’’, jedan od mladića ljubazno opominje AP novinara. Od visoko rangiranih komandanata do onih sa nižim činovima, niko nije raspoložen da daje bilo kakve izjave, jer će se kako to oni kažu sve krivo preneti.
Nakon izrečene opomene, drugi mladić uperio je pištolj 9 mm na fotografa iz ekipe AP naredivši mu da napusti naselje.
Čavezovi oponenti ističu da vlada toleriše ovakve grupacije kako bi zaplašila protivnike, i da je jako teško predvideti kako će oni reagovati ukoliko opozicioni kandidat Enrike Kapriljes pobedi Čaveza na oktobarskim predsedničkim izborima.Takođe nepoznato je kakva će reakcija bandi biti ukoliko Čavez bude podlegao u svojoj dugogodišnjoj borbi sa kancerom.
Ono što je očigledno je da bande raspolažu sa ozbiljnim naoružanjem, automatskim puškama koje jedino zvanične snage bezbednosti Venecule poseduju.
’’Ove ilegalne oružane grupe mogle bi u nekom trenutku da ih iskoriste u zločinima, što bi dovelo do destabilizacije svake vlade’’, kaže Luis Izkiel član bezbednosnog komiteta opozicije.On dodaje da ukoliko Čavez bude poražen, nova vlada bi morala po svaku cenu da se dokopa oružja.
Čavez koji prolazi kroz tretman lečenja od raka, vodi u anketama ali u isto vreme upozorava svoje protivnike da ne pokušavaju da probude nasilje.On je ranije rekao da je njegov socijalistički pokret ’’miran,ali naoružan’’.
Predsednik je takođe stvorio Bolivarsku Miliciju, nazvanu po independističkom heroju Simonu Bolivaru, koju čini desetine hiljada civila-dobrovoljaca koje podučavaju visoki vojni oficiri u vladinim kampovima.
U svakom slučaju izgleda da i desetak oružanih bandi ima blizak odnos sa vlastima, dok kontrolišu svoje kvartove udaljene oko 1,5 km od predsedničke palate.
Opozicioni političari procenjuju da oko 300 ljudi pripada pro-Čavezovim bandama, od kojih su mnogi mlađi ljudi.Ipak ne postoji dokaz koji bi ukazivao na to da ove grupe dobijaju oružje od vlade ili se obučavaju u kampovima, kako neki opozicioni političari tvrde.
U retkim javnim nastupima lideri pojedinih grupa obećali su da će svim srcem podržati Čavezov socijalistički pokret. Neke grupe nazivaju sebe ’’kolektivima’’ pa tako lokalno stanovništvo kaže da ’’La Piedrita’’ obavlja društveno koristan rad, otvara narodne kuhinje za siromašne i sl.Međutim tu je i ona druga strana medalje. Na internetu se takođe mogu videti isti ti članovi ’’La Piedrite’’ kako mašu pištoljima, AK 47 i R-15 puškama.
Članovi ’’La Piedrite’’ su nedavno održali protest ispred prostorija opozicionih novina i anti-Čavezovske tv stanice ’’Globovision’’ bacajući zapaljiva sredstva i suzavac na zgradu.Čavez je javno kritikovap bandu poslednjih godina, a 2009 je urgirao da se lider ’’La Piedrite’’ Valentin Santana uhapsi.
Uprkos poternicama u vezi sa ubistvima i drugim zločinima, Santana je ostao na slobodi, tako da nije sasvim jasno zašto nije uhapšen.Ranije ove godine Santana se čak pojavio na državnoj televiziji prilikom prenosa crkvene mise.
Tada je nosio maskirnu kapu i u intervjuu jednom novinaru je rekao kako sumnja u posvećenost nekih vladinih zvaničnika idejama socijalizma, obećavši lojalnost svom prijatelju Čavezu.
Miguel Dao, bivši šef policije, kritikovao je vlast zbog nereagovanja na akcije ovakvih grupa.’’Ukoliko imate moć u svojim rukama i ne činite ništa, vi ste automatski njihov saučesnik’’, navodi on.
Dao smatra da bande ne bi predstavljale toliki problem ukoliko Čavez izgubi na izborima ili se povuče zbog bolesti,ali u ovom trenutku čini se da su paramilitarci bolje naoružani od policije.
Ministarstvo pravde nije odgovorilo na pitanje Tarek El Asmia u vezi sa vladinim stavom povodom akcija pro-čavezovskih grupacija i slučaja Valentina Santane.
U prvoj polovini svog mandata, Čavez je javno pohvalio Linu Ron radikalnog podržavaoca koja je vodila jednu oružanu grupu.
Kada je Čavez nakratko svrgnut sa vlasti u državnom udaru 2002, Lina Ron i njeni saborci su okupirali ulice kako bi protestima pomogli predsedniku da se vrati na čelo države.U narednim godinama oružane bande ’’Čavista’’ na motorima su redovno kružile oko opozicionih protesta, mašući oružjem i zastavama. Bilo je i situacija kada su ispaljivali rafal u vazduh kako bi zastrašili protestante.
Takvi incidenti nisu bili toliko učestali poslednjih godina, a u međuvremenu je i Lina Ron umrla 2011.Čavez se distancirao od njenih preoštrih akcija, koje su uključivale obavezan protest ispred opozicionih medija.
Ali već 4. marta ove godine pucnjava je eskalirala tokom jedne od poseta kada je Čavezov rival Kapriljes posetio tradicionalno pro-vladino naselje Kotizu.Oba izborna štaba su optuživala jedna drugu zbog nasilja prilikom koga je ranjen Kapriljasov pristalica.Članovi opozicije su tada rekli da su videli brojne ’’Čaviste’’ sa puškama. Niko tom prilikom nije uhapšen.
U januaru ’’La Piedrita’’ se našla u središtu nacionalnih kontroverzi kada su internetom počele da cirkulišu fotografije sa jedne od ceremonija na kojima su bila deca koja su pozirala sa oružjem bandi.Nakon negodovanja javnosti, Čavez je osudio grupu i zahtevao da se preduzme akcija.
’’Ovo povređuje revoluciju’’, rekao je tada predsednik.
Podignuta je optužnica protiv dveju žena zbog sumnje da su upravo one stavile u ruke oružje deci.Treba reći i to da venecuelanski zakon kažnjava svakoga zatvorom od 1-5 godina ko daje oružje maloletnim licima.
Vlasti su takođe uhasile tri člana ’’La Piedrite’’ koji su ubili radnika obezbeđenja ministarstva pravde.Kriminolog Fermin Garcia navodi da policija i druge bezbednosne službe ne ulaze u naselje 23. JANUAR bez prethodne objave upućene grupama.To je samo pokazatelj da paramilitarci imaju svouju mikro-državu i kontrolišu teren.
Ipak oni ljudi koji žive u naselju 23. JANUAR kažu kako su u dobrim odnosima sa naoružanim paramilitarcima koji čuvaju kvart od kriminalaca i dilera.
Ima i onih koji drugačije misle:
’’Posle 22 i 23h uveče, ne možete biti u naselju 23. JANUAR jer postoje slučajevi kad se postavljaju kontrolni punktovi i zaustavljaju automobili, kaže Manuel Mir, član zajednice koji tu živi ceo svoj život. ’’Paramilitarci zapravo izbacuju svakoga ko ne živi u naselju,to su maskirani i naoružani ljudi,tako da je neprihvatljivo da ovakve grupe garantuju bezbednost lokalnom stanovništvu’’.
Who is online
Users browsing this forum: No registered users and 64 guests