Raspad drzave za mene koji sam tada imao 13 godina bio je sok sam po sebi i to je tesko opisati kako je moguce da se tako nesto desava. Opet, mi u Beogradu smo bili daleko od sukoba. Ovde smo tih godina bili svedoci velikih demonstracija. Neverovatno je kako se lako, skoro preko noci, ponovio probudio neki novi nacionalizam koji je bio potiskivan. I ne moze se reci das mo mi klinci bili izuzeti od toga.
Za nase roditelje raspad zemlje i promene koje su usledile su najteze pale. Ljudi su ulazili u srednje godine, a firme u kojima su radili su zbog sankcija i raznih drugih stvari propadale. Jednostavno, nisu se snalazili u toj situaciji, mislim da i danas mnogi od njih misle da je to sve privremeno. Ljudi u Beogradu nisu bili ni toliko snalazljivi. Ljudi koji su izbegli silom prilika, bili su ti koji su bili preduzimljiviji. Neki su prodavali devize, neki su svercovali, sve ovo ne govorim u negativnom smislu, jednostavno, to su ljudi koji su izgubili bukvalno sve i morali su nekako da se snadju. Naravno, njima su se brzo pridruzili i lokalci koji su nanjusili zaradu, pa je tako za neko kratko vreme u gradovima u Srbiji stvorena neka paralelna siva ekonomija.
Tako da su jedan od simbola beogradskih ulica 90ih godina bili dileri deviza. Bilo je nekoliko mesta gde su Beogradu, gde su se prepoznavali po onome sto mrmljaju da ih panduri ne bi culi “vize, vize, vize…” (naravno, skraceno od devize).
Drugi su bili prodavci goriva. Kakos u bile nestasice goriva zbog sankcija, oni su zauzimali odredjena mesta u gradu, ulice, gde su dopremali gorivo u raznim balonima i plasticnim flasama. Samo da napomenem da u to vreme nije bilo koka-kole od dve litre i slicnih napitaka, pa ni plasticne flase nisu bile toliko ceste, nekoliko proizvoda je samo tako pakovano. Gorivo se svercovalo najcesce iz Rumunije i Bugarske. Sverceri gorivom su uspeli totalno da nadomeste nestasice. Nas drugar koji je izbegao iz Mostara poceo je sa ujakom da toci gorivo kod Sindjelicevog stadiona. Secam se da je uvek, ali bas uvek smrdeo na benzin. Jednostavno, kada ti taj miris udje u kozu nemoguce je bilo otarasiti se.
Treca veoma trazena roba, mozda i najtrazenija, bile su cigare. To je bila i treca grupa svercera, odnosno ulicnih prodavaca. I oni su obitavali, najcesce kod pijaca i vikali ono legendarno “lema (LM/a), Bonda, Malbora”. Naravno, kao sto je sve tada otislo u kurac, bas u to vreme nemastine omladina je pocela da pusi najskuplje cigare, Malboro, LM, Bond itd, dok je bilo ispod casti videti te sa nekim domacin markama. To je bilo rezervisano za padavicare da pise Drinu, Moravu i slicna sranja.
Mnogi neki kasniji kriminalci poceli su upravo svercom i prodajom ovih stvari. Naravno, 90 odsto onih koji su prodavali bili su obicni i snalazljivi ljudi, ali bilo je i onih kojima je ovo bio pocetan korak ka dubljem kriminalu. Treba posebno imati na umu da nisu mogao tek tako da se pojavis na ulici i prodajes. Mnoga mesta gde su se prodavale devize, cigare ili benzin, placao se reket odredjenim krimosima, kako te ne bi dirali. I to je prilicno dobro funkcionisalo.
Naravno, sverc i siva ekonomija su bile siroko rasprostranjene i u drugim oblastima. Do 90ih time su se bavili iskljucivo cigani i sitni kriminalci. Tada se samo potvrdila ona izreka “gledaj samo sta ciganin radi i nikada neces biti gladan”.
Kada su te generacije, poput moje, odrastale, postojale su dve stvari koje su odredjivale socijalni status u drustvu. Prva i najvaznija bile su patike. Dakle Simod, Kostana i slicne neke marke nisu dolazile u obzir. Starke su bile ok samo ako si padavicar koji bleji u KST/u, SKC/u Akademiji i zicka pare za pivo. Najmanje sto si mogao da imas i da podignes neki status, to je "ribok klasik". Tada je to bila i jedna od najjeftinijih patika, kostala je mislim oko 60 maraka. Na vrhu lanca ishrane bile su makserica cetvorka i makserice dvojka sa 300 odnosno 250 maraka i po mom misljenju jedna od najlepsih patika ikad, ribokova “grafit pamp” koja je bila negde oko 275 maraka, ali je bila veoma retka.
Podsecam, marke su tada bile jedina realna valuta, jer je dinar bio totalna sprdnja, koliko je svakog sata devalvirao Dakle najjeftinije sto si mogao da prodjes je ribok klasik sa 60 maraka u vreme kada je mesecna plata roditelja bila ne veca od 5 maraka. Kako su ljudi kupovali deci to, men i i danas nije jasno.
Secam se kada je meni dao otac deo neke ustedjevine pa sam isao sa ortakom i njegovom majkom u Suboticu na buvljak, kupio sam “rojal ribok” za 90 maraka. To je bila prva patika iznad “ribok klasik”. Imao sam 14 godina, nisam osecao ni najmanju grizu svesti sto sam kupio patiku za pare koje su tri meseca mogle da traju da se trose na kucu. Nisam imao grizu svesti sto je moj brat ostao u nekim usranim patikama i sto roditelji nisu imali za njega. Osecao sam samo ogromno samopouzdanje i zadovoljstvo kad sam ih kupio. Neverovatno je kako je u to vreme jedna takva stvar poput patika, imala takav uticaj na mozak adolescenta. Inace patike su tada mogle da se kupe u Cumicevom sokacetu i jos nekoliko mesta u gradu, nije bilo jos toliko butika. Inace, patika je bila svetinja. Ne zajebavam se kada kazem da su pojedinci imali gumicu u dzepu da brisu ako nego nagazi na patiku ili ako je malo isprljaju.
Podseticu ovde i na onaj deo koji je trajao oko godinu i po, do dve, izmedju 1992. i 1994. godine, koji je obelezio upravo skidanje patika. To je mozda jedan od simbola 90ih. Posebno je bilo zastupljeno kada je tek krenula masovnija kupovina skupih patika, mete su bili bukvalno svi koji su imali bolje patike. Skidanje patika moglo je da ti se dogodi u bilo koje doba dana u bilo kom delu grada, dovoljno je bilo samo da naletis na ekipu mangupa, bilo da zalutas u neki kraj. Meni se nije dogodilo, ali znam dosta ljudi kojima su skidane patike i neke koji su uspeli da pobegnu.
Napisao sam ranije, panduri su bili ti koji su tako nesto prekinuli. Znali su odprilike ko je u kom kraju lokalni delikvent, okupe tako ekipicu klinaca, najcesce im lupaju zestoke samara, a one kurcevitije ispresavijaju od batina i tako kada god se desi neko slicno sranje u tom kraju, oni ganjaju iste ljude sa istom torturom.
Inace, koliko su patike bile jak statusni simbol, mozda bolje govori cinjenica da su pojedinci bili poznatiji po patikama nego po imenu. Secam se kada mi mladji burazer prica za nekog u skoli a ja ne znam tog lika, on kaze, ma onaj sto nosi bele Pegazuz za crvenim znakom. Znao je, a nije bio jedini, bukvalno sta ko u skoli nosi od obuce.
Drugi veoma vazan statusni simbol 90ih bile su kapine trenerke. Napisao sam ranije, ko je imao Juventusovu Kapa Danone, zajedno sa maksarama, taj je bio bogotac, san svake klinke. Osim Juveove, bila je popularna i zelena Kapa trenerka Barselone. Bilo je slucajeva i skidanja trenerki, ali mnogo redje nego patika. Uz to, veoma popularne su bile famozne "replay" farmerke sa takozvanim gacama, odnosno sa belom pozadinom pozadi. U Skabovoj pesmi ide onaj stih “Kada si replej sa belim fur'o”, odnosi se bas na te farmerke. Za ovo je fala Bogu postojala zamena, jer je original mislim isao oko 100 maraka, dok su postojale kopije daleko jeftinije. Oni koji su bili u zeldi fazonu obavezno su uz to imali metalne kaiseve, jos jedan simbol tog vremena.
Kada vec pominjem zeldi fazon, nemoguce je ne pomenuti crnu koznu jaknu koja je zatvarala krug onoga ko je rastao 90ih godina. Ja je nikada nisam voleo niti zudio za njom, ali bila je nenormalno popularna. Naravno, ko je kupio, prvo je palio upaljacem da vidi da li je prava koza. Ne moram da pominjem da je bilo dosta skartova.
Ono sto je mozda i najbitnije, to je kako se sve nosilo. Veoma je bilo bitno da se gornji deo uvuce u donji deo, sta god da se nosi. Dakle ako je trenerka, gornji deo ubacis u donji. Cak i ako nosis farmerke i gornji deo trenerke (bila je cesta kombinacija), gornji deo je upasan u donji, sa stegnutim metalnim kaisem. Bilo je i popularnih kombinacija dzemper uvucen u trenerku i slicno, nista nije smatrano bezukusnim. Naravno, bilo je i normalnog oblacenja, nikada nisam voleo nista da uvlacim u farmerke ili trenerku, osim majice, ali gornji u donji deo je bio veoma bitan. Uz sve to, oni koji su glumili najvece dzibere, obicno bi trenerku navuklio sve do pola stomaka, skoro do pocetka grudi, pa su uz to zauzeli neki pogrbljeni stav sa rasirenim rukama. Mislim da bas od tada krece izraz “s'a se siris”, koji je uz “s'a me gledas”, prethodio mnogim tucama.
Kada su frizure u pitanju, to je bilo takodje vazno, uz pojavu, ako si vec vodio racuna o oblacenju, postojalo je nekoliko vrsta frizura koje su se furale. Mislim da je pocetak 90ih bilo vreme procvata frizerskih salona, jer je odrzavanje kose sa tonom gela, cickovog ulja, briljantina i slicnih sranja, uz obavezno sisanje, bilo veoma vazno.
Osnovna zeldi frizura je bila zalizana kosa sa jasnim razdeljkom na levoj strani i siskama koje su isle bas u tu stranu. Tada se smatralo da je razdeljak na desnoj strani, kao i sat, pederski. Osim toga, razdeljak je mogao da ide i na sredini, ali vise je isao uz onu frizuru “pecurka”, gde se sisas sa strane, a pustas kosu das a sredine pada. To su bile te kicoske frizure.
Jedna od agresivnijih frizura tog vremena bila je “tajsonka”. U prevodu sa strane si osisan na nulu ili keca, gore imas tek milimetar kose. Oni bolji frizeri bi stavili da se vidi jasno prelaz, crta koja je isla oko glave koja je razdvajala visinu kose. Takodje, to je bilo vreme kada je prvi put prihvacena nula, odnosno celava obrijana glava, kao frizura. Sve do pocetka 90ih nije bilo zamislivo da neko mlad ima obrijanu glavu, to je izgledalo kao kada bi danas istetovirao facu. Jednostavno, te frizure su smatrane odlikom robijasa i kriminalaca, pa su oni koji su zbog raznih medicinskih razloga morali da se sisaju (bilo da su vaske u pitanju ili kozne bolesti), bili meta zestokog ismevanja okoline. Ali 90ih godina to je postala legitimna frizura, jer su mnogi klinci u usponu, koji su dosli do statusa kriminalca krenuli da furaju tako nesto.Onda je usledila maltene epidemija, tako da je nularica postal veoma popularna. Da tome dodam i masu skinsa koji su furali tako nesto, ali o tome cu kasnije.
Poslednja frizura popularna 90ih bila je famozna “tarzanka”, koja je danas evoluirala u “zemunku” ili kakogod se zove. To je ono kada sis a strane osisan, a imas kosu gore i pozadi. Isto je bila frizura opasnih momaka koju su pojedini pokusali da kopiraju. Iskreno, nikome nije stajala lapo, ali je slala poruku da je neko zajeban.
Ono po cemu cu ja takodje pamtiti 90te godine je teretana, tacnije odsustvo istih. Danas maltene svaka ulica ima teretanu, ali tada u Beogradu moglo je na prste jedne ruke da se prebroje teretane. Tada nije ni postojalo toliko nabildovanih i razbacanih likova. Oni koji su bili ili su se bavili nekim sportom ili su bile prirodne sirovine. Kada sam imao neopisivu zelju da dizem tegove, jednostavno nije bilo para, niti mesta gde to da cinis. Secam se da je teretana Fit na Vozdovcu (tamo gde je u pokusaju ubistva Sljuke poginula devojka mislim 94. godine) kostala je 10 maraka za 12 termina. To je moj prvi susret sa teretanom, ali zbog nedostatka novca isao sam samo povremeno. Neki suplementi su bili nedostupni, odnosno postojali su, ali su bili bolesno skupi. Uglavnom u toj teretani sam prvi put uzivo video nekog ko je nabildovan, to je bio Adzim (bivsi muz Nevene Stamenkovic-models i telohranitelj Velje Ilica). On je sa Vozdovcanima provodio vreme tamo i bio je napucan sa tankim nogama.
Ali kako su teretane postale ekstremno popularne, za kratko vreme u Beogradu se pojavilo desetine novih dobro opremljenih teretana. Danas postoje i vezbalista na otvorenom i svakakve zajebancije, ali ono su bili poceci. Osnovni trening koji je bio to je onaj Vejderov split sistem (grudi/biceps, ledka/triceps, ramena/noge). Nije postojalo interneta pa nisi mogao nesto da se edukujes, postojalo je samo iskustvo onih koji treniraju sa nekim savetima.
Ulice Beograda su tada bile posebna prica. Napisao sam ranije, to je vreme raspada nekadasnje fudbalske lige i zestokog osipanja navijackih grupa. Na Marakani je bilo od nekoliko stotina ljudi do maksimum nekih hiljadu i po. Zbog sankcija se nisu igrala evropska takmicenja tako da su ljudi bili apsolutno nezainteresovani. To znaci da u krajevima nije bilo navijackih podela, dok su tuce bile iskljucivo u danima odigravanja utakmice.
Ono sto je postojalo je ekstremna vezanost za kraj, teritorijalnost kakvu psi poseduju, gde si bio spreman da napdanes nekog iz cista mira samo zato sto nije odatle a prolazi kroz kraj. To je mnogo vise od lokalpatriotizma, mnogo agresivnije. To nije bio ni rivalitet medju krajevima, vec otvorena mrznja i to bez nekog posebnog razloga. Mi na Crvenom krstu prezirali smo one sa Lekinog brda i bilo je svakavih sranja i tuca, masovnih i pojedinacnih.
Postojalo je kurcenje da se skupi ekipa i trazi po tudjem kraju probleme. Bili su cesti slucajevi gde su obicni klinci dobijali batine samo zato sto su na putu do skole, kuce, gdegod, prolazili kroz neciji kraj. Uvek bi pocinjalo istim pitanjem “iz kog si kraja”. Kada kazes onda ide trik pitanje “jel znas tog i tog…”. Bilo koji odgovor najverovatnije je znacio batine. Ako kazes da znas dobijes batine jer ga u tom kraju mrze, ako kazes da ne znas, to znaci da si niko i nista tako da dobijas batine bez opasnosti od osvete, a najgore su batine ako kazes da znas a taj lik i ne postoji, vec je, kao sto sam rekao trik pitanje.
U kraju gde sam odrastao vladali su prijateljski odnosi Crveni krst-Lion, tako da nam je sloboda kretanja bila ogromna. Isao sam u skolu na Lionu koju je pohadjao i Kristijan. Iako je u istu skolu isao Dragutin Topic i jos neki likovi, najpoznatiji pitomac skole bio je svakako ostao Kristijan. Kada sam dosao u kasnije razrede on je odavno bio izbacen. Ali dosta nastavnika, kada nam je drzalo neka predavanja, hvalilo se kako su bas oni slali Kristijana u cosak, lupali samare i slicno, naravno kako bi dokazali kako sa njima nema zajebancije. Dakle nikada Kiristijana nisam video uzivo, ali je njegova senka nekako uvek ostala u skoli.
Inace skola je bila poznata i po nekoj budali sa nadimkom Kreka. Njega sam znao iz vidjenja, bio je stariji iz bogate porodice a tezak problem. Svoju karijeru u skoli je zavrsio i pre 90ih godina, kada je surikenom pogodio nekog klinca u blizini oka
. Slicna situacija kada kada zveknu Batersa u South Park-u. To je bio slucaj koji mislim i danas prepricavaju. Skola je imala i jake generacije 1975,76. i 77. godiste, gde su bili neki bas agresivni klinci koji su kasnije nastavili tim stopama. AKo se secate slucajeva gde su oni likovi uhapseni a u kolima sui m nadjena ukradjena umetnicka dela, Rasko i debeli Ivan, pitomci moje skole. Likovi koji su ubli Sabana 90ih, tada su imali mislim 16 ili 17 godina, isto iz moje skole. Prijateljstvo sa Crvenim krstom je uspostavljeno tako sto su svi ti problem koji su izbacivani iz moje skole posle isli tamo i obrnuto.
Kada se govori o 90im godinama to je vreme kada je eksplodirala agresivnost medju omladinom. Ja cu to predstaviti na nekoliko primera. Kao klinci, kada se u skoli pokacis sa nekim, onda se zakaze tuca iza skole. Traje nekoliko minuta, neko popije batine neko izgubi i onda kuci. Ali 90ih nista se nije resavala 1 na 1,niti je ostajalo na jednoj tuci. Obicno se problem resavao tako sto onaj zajebaniji okupi ekipu i izgazi tog jednog sa kojim se pokacio. Ali kao sto rekoh, nista se skoro nije zavrsavalo na jednoj tuci, jer onaj koji je popio batine uvek je trazuio neki nacin da se osveti. Tako su neki bezazleni nesporazumi, koji bi se resili jednom tucom, izrasli u prave obracune. Price nasih oceva kako su u njihovo vreme to resavali tucom, pa nakon toga jedan drugom cestitali, izljubili se pa pili zajedno, to je delovalo kao bajka. Jednostavno, ako si makar malo glumio mangupa, tvoj ego u to vreme nije mogao da istrpi ni jedan samar, a kamoli batine a da nemas zelju za osvetom.
U to vreme ulice Beograda su bile preplavljene oruzjem.Zbog rata ono je lako stizalo u Srbiju. Secam se da su na ulazu u Beograd postojali punktovi vojne policije i policije koje su zaustavljale svaki putnicki autobus, posebno one koji su prevozili rezerviste i pretresali zbog oruzja. Secam se kod ortaka, ciji je cale bio na ratistu, pokazao mi je arsenal, gde je bilo nekoliko pistolja, magnum, automatska puska i dve bombe. Sve je to nekako bilo normalno.
Ono sto je takodje vazno napomenuti iz tog vremena je policija. Ranije sam opisao da je policija bila ekstremno agresivna. Nosili su plave maskirne uniforme i beretke, nosili su kalasnjikove i povremeno pumparice. U to vreme je broj policajaca ekstremno povecan zbog politicke nestabilnosti, pa su ovi bili izuzetno agresivni i prema obicnom narodu. Prebijanja su bila brutalna, u najboljem slucaju samari i to oni zidarski, do raznih mucenja, ciji su metodi i danas ostali. Tada se u percepciji naroda i menja odnos prema policiji.
Do 90ih, u glavama gradjana, policajac je bio neko ko se bori protiv kriminala, pomaze ljudima. Policajci su skoro bili nedodirljivi tada jer je bilo skoro nezamislivo da ti u vreme komunizma dignes ruku na policiju. Postoje snimci tamo negde iz 1988. ili 89. godine, kada na sred severa Marakane ulazi ne vise od desetak policajaca, bez ikakve opreme osim pendreka, da uhapsi nekog lika. Masa se sklanja, malo negoduje, vice se “idite na Kosovo”, ali to je sve od otpora. Jednostavno i tada nije bilo normalno napasti policiju.
Ali 90ih, nakon svih demonstracija, prebijanja po ulicama, u svesti gradajana (ne samo omladine vec svih), policajac vise nije neko ko se bori protiv kriminala i stiti bezbednost, vec neko ko je mozda i gori od kriminalca i od koga preti veca opasnost. Kao neko ko brani sistem, policija postaje meta i demonstranata i navijaca. Tada se lakes usudjujes da uzvratis policiji. To postovanje koje je policija izgubila 90ih godina vise nikada nije povratila. I danas se policija smatra zastitnikom sistema (vlasti) a ne gradjana.
Posebna prica je pojava skinhed pokreta 90ih godina, ekstremno agresivnih klinaca i onih koji su se lozili na taj fazon, pojava rep pokreta, standardno postojanje pankera i slicnih, bilo je it u raznih prica. Meni su u secanju price jednog mog burazera koji je tih 90ih isao na KOncert godine u novosadskom Spensu. Ono je bila totalna anarhija kakvu 10 Exita ne moze da dostigne. Voleo bih neko ko je isao n ate koncerte na prica o tome.
Uglavnom 90te mi nisu ostale u losem secanju. Bili smo uskraceniza mnoge stvari. Naravno rat i sve ono oko nas je bilo nesto sto je obelezilo to vreme. Kao klinca, mene su najvise pogadjale sportske sankcije, jer nasi nisu mogli da ucestvuju ni u jednom sportu. Ulica jeste bila utociste, ali ne u onom negativnom smislu. Jesam se mangupirao kao i svi u tom vremenu, ali nikada nisam zastranio da nema povratka. Pamticu taj period po dobrom druzenju u kraju, ali i toj nekoj osnovnoj ulicnoj skoli, gde sam naucio kako da se snalazim i da nadjem svoje mesto. Uvek smo nekako imali gard, bio je neki fajterski mentalitet kod svih izrazen, mnoge stvari su mi pomogle kasnije kako sam odrastao. Iako mozda zvuci nenormalno, ipak sam dozivljavao da sam ziveo normalno, koliko mozes u takvim okolnostima.
