Ko su DHKP-C? 
U svetlu skorašnjeg incidenta u Istanbulu u kojem su dvojica aktivista Revolucionarnog narodnooslobodilačkog fronta (DHKC) uzela javnog tužioca kao taoca, kao i napada na policiju koji je usledio, zapitajmo se ko je ova organizacija i šta želi.
DHKC je vojno krilo organizacije DHKP-C nastale 1994. godine unutrašnjim podelama pokreta Dev-Sol. Sam Dev-Sol i njegove vođe koje su formirale DHKP-C, vuku korene iz studentskog pokreta sedamdesetih godina, tj. struje harizmatičnog vođe Mahira Čajana.1 Prema analizi koju je razvio Mahir Čajan u okviru svoje organizacije THKP-C, Turska je neokolonijalna država kojom upravlja marionetska oligarhija prema interesima imperijalizma (pre svega SAD). Inspirisan kubanskom i vijetnamskom revolucijom, idejama Če Gevare, a veoma kritičan prema tadašnjem oportunizmu i pasivnosti Sovjetskog Saveza, smatra da svi vidovi političkog delovanja treba da budu potčinjeni oružanoj borbi sa ciljem narodne demokratske revolucije (tj. borbe za istinsku nezavisnost i oslobođenje). Primarnim neprijateljem se smatra imperijalizam i protiv njega se usmerava oružana borba. Sa većim delom članstva oteo je dva vojnika NATO-a stacionirana u Turskoj u pokušaju da izvrši pritisak na turske vlasti da oslobode trojicu komunista osuđenih na smrt – Deniza Gezmiša, Huseina Inana i Jusufa Aslana. Poginuo je u selu Kizildere, 30. marta 1971 – istog datuma koji je DHKC izabrao za svoje akcije – nakon što je policija odbila zahteve militanata i bombama ih ubila zajedno sa taocima.2 3
Kao dosledni sledbenik Čajana, Dev-Sol je delujući u siromašnim kvartovima organizovao prve milicije za zaštitu od napada fašista (Sivih vukova), ali i narodne komitete kao instrumente narodne vlasti. Naime, usled masovnih migracija siromašnog stanovništva iz Anatolije u istanbulska predgrađa, dizala su se divlja naselja (tzv. gedžekondu) koja za vlasti nisu postojala, a pogotovo ne njihovi problemi. Narodni komiteti su imali zadatak da rešavaju neposredne probleme preživljavanja, a postepeno su postali gotovo paralelni organi vlasti u kvartovima u kojima je Dev-Sol imao dominantnu ulogu. Istovremeno, narodni komiteti je trebalo da sprovode ideje narodne demokratske revolucije stavljajući vlast direktno u ruke građana.4
Nakon vojnog udara 1980. godine, gotovo celokupno rukovodstvo Dev-Sola završava u zatvoru, a antikomunistički progon desetkuje njihovo članstvo. Organizacija oživljava devedesetih godina bekstvom rukovodstva iz zatvora. Od tada se organizacijom upravlja iz inostranstva sve do danas. U istom periodu narodni komiteti oživljavaju prvo u kvartu Gazi, potom Okmejdani, Gulsuju, Sarigazi, itd.5 Malo pre formiranje komiteta, Gazi je bio poprište masakra pod okriljem države i fašista kojom prilikom je poginulo 23, a ranjeno preko 400 osoba.
Akcije solidarnosti
DHKP-C je organizacija koja veliki značaj daje međunarodnoj solidarnosti, pogotovo kada je u pitanju antiimperijalizam, koji je i sam centralni deo njihove borbe. Tako je Ališan Šanli izvršio napad na američki konzulat u Istanbulu 2. februara 2013. godine u znak protesta zbog agresije na Siriju.6
Tokom agresije NATO-a na Saveznu Republiku Jugoslaviju 1999. godine, dva borca DHKC-a, Sadik Mamati i Seldžuk Akgul, su izvršila napad raketnim lanserom na američki konzulat, ali su tom prilikom i pali.7
Izvor podrške
Za razliku od ostalih ilegalnih organizacija, njima podrška ne izostaje već više od 40 godina, a uticaj raste. Uzrok tome je politika koju sprovode sa ciljem zaštite radništva i siromašnih stanovnika. Simpatizeri ove organizacije, okupljeni u legalnoj organizaciji „Narodni front”, ne mogu da čekaju da dođe revolucija da bi im se rešili problemi te stvari uzimaju u svoje ruke. Njihovi kvartovi su poznati po solidarnosti stanovnika i zajedničkoj akciji. Deo zasluga ide radu komiteta, pre svega na rešavanju egzistencijalnih pitanja (izgradnje, infrastrukture i sl), ali i pitanju omladine, emancipacije žena i naročito borbi protiv dekadencije. U revolucionarnim kvartovima država otvoreno podržava kriminalne skupine, pre svega narkotrafikante, ali i prostituciju, kockanje i slične vidove dekadencije, protiv kojih revolucionari sprovode akcije već više od 15 godina.
Detaljno svedočenje možete pročitati u članku „Turska levica u borbi protiv kriminala i dekadencije”.
Državna podrška kriminalcima je direktno vezana za urbanističku politiku Istanbula. Naime, Gulsuju, kvart smešten na brdu sa, prema nekima, najlepšim pogledom na grad, predstavlja više nego unosno tle za izgradnju luksuznih stanova – gentrifikaciju. Narodni front se kako gentrifikaciji tako i kriminalcima uspešno opire i time stanovnicima kvarta osigurava krov nad glavom. Ovaj problem je predstavljen u kratkom dokumentarnom filmu produkcijske kuće VICE, koji možete pogledati ovde: „Istanbul’s Gentrification Wars”. Ova borba se naročito zaoštrila u protekle dve godine kada je jedan pripadnik Narodnog fronta poginuo tokom protesta protiv dilera kada su pripadnici kriminalne grupe otvorili vatru na učesnike. Policija je pristigla da zaštiti narkodilere i pomogla pri uništavanju ključnih dokaza.
Ostali frontovi
Kroz Narodni front se organizuju građani i na drugim poljima poput nauke, umetnosti, prava, sporta i sl.
Na polju nauke, inženjeri i arhitekte se direktno angažuju na stvaranju rešenja u korist naroda i smanjenju njegove zavisnosti od monopola što međunarodnih što domaćih. Njihovi projekti uključuju narodne bašte koje koriste autohtono semenje i po sniženim cenama obezbeđuju kvalitetne namirnice; generatore struje koje pokreće vetar; uređaje za nepokretne; obrazovni softver, itd. Osim lokalnih projekata organizuju i međunarodne skupove na kojima razmenjuju iskustva sa sličnim organizacijama širom sveta. O njihovom radu smo izvestili ranije u tekstu „Kada se inženjeri i arhitekte udruže da pomognu siromašnima u borbi protiv kapitalizma”.
Borba na umetničkom frontu se sprovodi kroz kulturni centar Idil koji su osnovali članovi grupe Jorum, sa centralom u Okmejdanu. Grupa Jorum uživa veliku popularnost među građanima Turske, a njihovom prošlogodišnjem koncertu je prisustvovalo preko milion osoba. Pod njihovim vođstvom je pokrenut Umetnički parlament u kvartu Gazi koji okuplja muzičare, glumce, fotografe, plesače, slikare, vajare, crtače stripova… Cilj Parlamenta je da rešava profesionalne probleme i da se angažuje na rešavanju državnih. Ovih dana, i centar Idil se našao na udaru države pri čemu su prostorije uništene, a radnici uhapšeni i mučeni. Istovremeno, AKP je pokušao da zabrani koncert grupe Jorum.
Advokati simpatizeri se angažuju na obezbeđivanju pravnih usluga za narod odbijajući pomisao na zaradu. Njihove aktivnosti su pravna pomoć:
radnicima u zahtevima za isplatu ako se izvrši napad na njihov sindikat ili ako ih pretuku na ulici tokom protesta;
studentima koji su izbačeni ili im se zabranjuju studije;
žrtvama torture;
Kurdima;
u čuvanju prirodne sredine;
žrtvama gentrifikacije;
ženama žrtvama ubistva iz časti, ili seksističkog nasilja;
socijalistima, komunistima i progresivcima;
žrtvama represije zbog kritike vlasti.
Bavljenje sportom se smatra privilegijom imućnih. Zato je i obezbeđivanje mogućnosti bavljenja sportom siromašnima jedno od polja na kojima deluje Narodni front. Maja 2014. godine podignut je sportski centar u tu svrhu. Na tom projektu su učestvovali i narodni inženjeri projektujući sportske uređaje.8
Umesto zaključka
Činjenica da DHKP-C i njihovi simpatizeri svoje ideje sprovode u brojnim aspektima života, osigurava im široku podršku u kvartovima u kojima imaju prisustvo. U tom kontekstu treba posmatrati i proteklu akciju. Berkin Elvan je stanovnik Okmejdana i simbol nade širokog pokreta za demokratizaciju društva. Otmica je usledila kao zahtev da se ubice ovog dečaka izvedu pred lice pravde. Država je reagovala van svake mere i dokazala da joj čak ni njeni ljudi ništa ne znače time što nisu prezali da ubiju ni taoca. Tako žustar odgovor se mogao očekivati jer je sam akt otmice naišao na odobrenje javnosti. Budući da ni oružana ofanziva pri kojoj su ubijene tri osobe, ni ukidanje prava na slobodu govora, ni cenzura svih medija, masovna hapšenja i prebijanja, nisu urodili plodom, prionulo se i na teorije zavere.
S pravom se stvara toliki strah među turskim zvaničnicima. Nakon što je PKK položio oružje, DHKP-C je postao glavna opasnost po tursku državu.9 Tome u prilog govori da su SAD ponudile ucenu na glavešine ove organizacije u visini od pet miliona dolara.10 Wall Street Journal je nedavno objavio članak u kojem upozorava vlasti Turske na povećan rizik od DHKP-C. Navode da bi mirovni pregovori sa PKK-om mogli da prevedu militantne Kurde, razočarane procesom, u redove DHKC-a.
DHKP-C je još od sredine devedesetih veoma glasan u kritici PKK-a zbog nacionalizma, oportunizma i, konačno, kolaboracije sa imperijalizmom.11 To je konačno dovelo i do otvorenog sukoba tokom predsedničkih izbora jeseni 2014. u kojem su PKK i njihove simpatizerske organizacije poput HDP-a, BDP-a, MLKP-a spalili objekte Narodnog fronta.12
Dok je TKP integralni deo turske političkog sistema, a PKK želi postati zaštitnikom „demokratije” u Turskoj bez pokušaja promene sistema, Narodni front, DHKC i DHKP-C predstavljaju alternativu sistemu. Pogrešno ih je posmatrati kao prostu terorističku organizaciju i isključivo kroz prizmu nasilja. Nasilje je opšteprisutno u turskom društvu i upravo je to državno nasilje ono što prouzrokuje nasilan otpor. Ovog puta, u pitanju je nasilan otpor sa konkretnim rešenjem: narodnom demokratijom, narodnim ustavom, patriotizmom, internacionalizmom i antiimperijalizmom.13
