Историјске заблуде + идеолошко препуцавање
Re: Историјске заблуде + идеолошко препуцавање
Шта се чудите, па сви србомрзци који живе у Србији су настањени у Београду, то је Мека и Медина за такве, космополите и тај рад. Јок, биће негде у унутрашњости.
Re: Историјске заблуде + идеолошко препуцавање
подвала wrote:Шта се чудите, па сви србомрзци који живе у Србији су настањени у Београду, то је Мека и Медина за такве, космополите и тај рад. Јок, биће негде у унутрашњости.
Re: Историјске заблуде + идеолошко препуцавање
Razumem da smo nakon 90ih, kada sa ove distance gledamo na dogadjaje iz Drugog svetskog rata i nakon njega, ozlojedjeni na mnoge stvari, gde sada vidimo mnoge zablude kojima smo robovali a koje nas u ovom istorijskom trenutku skupo kostaju.
Ali nemojte da imate taj poremeceni stav da ono sto se desilo 1945. godine nije bila oslobodjenje od okupacije. To nije plod samo borbe partizana i crvene armije, vec svakog Srbina koji je izgubio zivot pod okupatorom. Zlocini komunista koji su se posle desili su strasni i sramotni i o njima treba da se prica. Ne smeju se preuvelicavati, pa da ispadne da je svaki partizanski metak isao u narod, niti se smeju umanjivati zbog nekih zasluga koje su imali u borbi. Nemojte mi da patimo za nemcima sto nisu ostali ovde, jer nam je navodno bilo bolje pod njima. Sve i da su najbolji, pa ovaj narod nije naucio da mirno robuje pod bilo kim. Okupator je uvek okupator i njega treba oterati. Valjda toliko istorije tece nasim venama da to ne dovodimo u pitanje.
Isto tako, potrebno je ozbiljno da se istoricari pozabave revitalizacijom cetnickog pokreta. Postojali su delovi tog pokreta koji su u pojedinim trnucima saradjivali sa okupatorom, ali to ne znaci da je citav pokret bio izdajnicki, kako je istorija predstavljala do 90ih godina.
Mi danas nemamo ozbiljnih studija, jer sve polaze od toga da se zasluge pripisu jednoj strani, a zlocini drugoj. Od 45. do danas je islo na ruku partizana protiv cetnika, od 90. do danas obrnuto.
Ali nemojte da imate taj poremeceni stav da ono sto se desilo 1945. godine nije bila oslobodjenje od okupacije. To nije plod samo borbe partizana i crvene armije, vec svakog Srbina koji je izgubio zivot pod okupatorom. Zlocini komunista koji su se posle desili su strasni i sramotni i o njima treba da se prica. Ne smeju se preuvelicavati, pa da ispadne da je svaki partizanski metak isao u narod, niti se smeju umanjivati zbog nekih zasluga koje su imali u borbi. Nemojte mi da patimo za nemcima sto nisu ostali ovde, jer nam je navodno bilo bolje pod njima. Sve i da su najbolji, pa ovaj narod nije naucio da mirno robuje pod bilo kim. Okupator je uvek okupator i njega treba oterati. Valjda toliko istorije tece nasim venama da to ne dovodimo u pitanje.
Isto tako, potrebno je ozbiljno da se istoricari pozabave revitalizacijom cetnickog pokreta. Postojali su delovi tog pokreta koji su u pojedinim trnucima saradjivali sa okupatorom, ali to ne znaci da je citav pokret bio izdajnicki, kako je istorija predstavljala do 90ih godina.
Mi danas nemamo ozbiljnih studija, jer sve polaze od toga da se zasluge pripisu jednoj strani, a zlocini drugoj. Od 45. do danas je islo na ruku partizana protiv cetnika, od 90. do danas obrnuto.
-
gradski_boem
- Posts: 117
- Joined: Wed Feb 17, 2016 10:57 am
Re: Историјске заблуде + идеолошко препуцавање
BRIGATE ROSSE
Crvene brigade, odgovor na tajne operacije CIA
Otmica tadašnjeg italijanskog premijera Alda Mora 16. marta 1978, i njegova likvidacija posle 55 dana zatočeništva, označili su početak kraja terorističke organizacije koja je tokom 70-ih i 80-ih godina prošlog veka izvršila ubistva na desetine sudija, političara, novinara i viđenijih industrijalaca
Crvene brigade, koje su nastale kao odgovor na tajne operacije CIA u Italiji, postale su jedna od najpoznatijih terorističkih organizacija u svetu. Zalagale su se za stvaranje komunističkog društva u Italiji putem oružane borbe, i odvajanje te zemlje od zapadne alijanse. Njihova najpoznatija akcija je otmica, a zatim i ubistvo italijanskog premijera i vođe Demohrišćanske stranke Alda Mora.
Likvidacija Alda Mora predstavljala je početak kraja Crvenih brigada, koje su tokom 70-ih i 80-ih godina prošlog veka ubile na desetine sudija, političara, novinara i viđenijih industrijalaca. Među otetima bio je i američki general Džejms Dozijer, a 1984. godine ubili su Limaona Hunta iz Sinajskih multinacionalnih snaga i posmatračke grupe. Međutim, Morovo ubistvo izazvalo je gnev celokupnog italijanskog društva, što je primoralo vlasti da usvoje nove stroge zakone za borbu protiv terorističkih organizacija.
Brigate Rosse
Nastanak Crvenih brigada (Brigate Rosse) vezuje se za kraj 60-ih godina prošlog veka, kada je u Italiji, uz podršku CIA koja je vodila tajnu operaciju „Gladio“, počeo da jača fašistički pokret. Cilj te operacije bio je uništenje komunističke partije Italije, i sve popularnijih i masovnijih radničkih i sindikalnih pokreta. Fašističke organizacije širom Italije izvršile su seriju dobro planiranih terorističkih napada, s ciljem zaustavljanja studentskih i radničkih protesta i da na taj način nateraju vlasti da se obračunaju sa levičarima. Posle nekoliko takvih napada tokom 1969. godine italijanske vlasti počele su da hapse levičare. Najveće hapšenje obavljeno je posle bombaškog napada na Trgu Fontana u Milanu, u kome je poginulo 16, a ranjeno dvadesetak osoba. Iako su bombu postavili pripadnici fašističkog Novog poretka (Ordine Nuovo), napad je pripisan levičarima. Vlasti su sprovele akciju u kojoj je uhapšeno oko 4.000 levičara i studentskih aktivista, koji su osuđeni na zatvorske kazne.
To je bio povod za osnivanje organizacije s marksističko-lenjinističkom ideologijom u Milanu. Ubrzo je formirana i grupa u Torinu. Njihovim spajanjem 1970. godine formirane su Crvene brigade. U početku su imale oko 500 članova, starosti između 30 i 40 godina, koji su primali mesečne plate od 400 dolara. Među osnivačima isticao se Alberto Frančeskini, koji je poticao iz radničke porodice. Crvene brigade postale su oružano krilo velikog društvenog pokreta koji su činile levičarske partije i sindikati, a podršku su imali i od italijanske Komunističke partije.
Ubrzo su otpočeli sa akcijama čiji je cilj bio uništenje pripadnika ekstremne desnice. Napadi na fašističke organizacije i njihove skupove bili su skoro svakodnevni. Vršili su sabotaže u velikim kompanijama, davali podršku radnicima i sindikatima, a najaktivniji su bili u industrijskim razvijenim područjima Italije, posebno na severu zemlje. U početku su uništavali automobile vlasnika fabrika, a ubrzo su se preorijentisali na kidnapovanja. Veće terorističke akcije počeli su da planiraju krajem 1971. godine.
Ciljevi i metodologija borbe
Svoje ciljeve i metodologiju borbe Crvene brigade objavile su 1974. godine saopštenjem za javnost. Pritom su pozvali radnike da pristupe „moćnoj borbenoj Komunističkoj partiji“, što je bio zvanični naziv za Crvene brigade.
U želji da zastraše pravosudne organe i izvrše pritisak na njih da ne pokreću procese protiv njihovih aktivista, primenjivali su taktiku svakodnevnih napada. Kako su postali oružana ilegalna formacija, odustali su od akcija po fabrikama. Počeli su da izvode oružane akcije, napade na policajce, karabinjere, zatvorske čuvare, funkcionere konzervativnih i desničarskih partija. Prva značajnija akcija bilo je kidnapovanje glavnog tužioca Đenove Sosija 1974. godine. Njega su pokušali da zamene za dva uhapšena pripadnika Crvenih brigada.
Organizacijska struktura
Crvene brigade ubrzo su postale jedna od najpoznatijih terorističkih grupa u svetu, koja je imala oko 800 naoružanih pripadnika i blizu 3.000 nenaoružanih aktivista koji su im pružali podršku. Osnovni kriterijumi za prijem novih članova pored ideološkog opredeljenja bila je borba protiv kapitalizma i stvaranje komunističkog društva.
Organizacija Crvenih brigada bila je odlična. Na vrhu subordinacijske lestvice nalazila se Strateška direkcija (Direzione strategica), koja je smatrana mozgom organizacije. Direkcija je imala od 10 do 20 članova koji su uglavnom bili visokoobrazovani ljudi, neki i sa titulama doktora nauka.
Strateška direkcija bila je odgovorna za političko-organizacijski program Crvenih brigada. Njeni članovi kontaktirali su sa pukovnicima koji su bili vođe borbenih formacija koje su se zvale kolone. Jednu kolonu činile su tri brigade koje su se delile na ćelije. Svaka ćelija imala je od pet do 10 aktivista. Po potrebi ćelije su mogle da se spajaju u module.
Postojalo je deset kolona koje su svoja sedišta imale u: Milanu, Đenovi, Torinu, Rimu, Napulju, Firenzi, Padovi, Veroni, Bolonji i pokrajini Veneto. Svaka kolona imala je svoje težišne zadatke.Tako je, na primer, zadatak Rimske kolone bio da napada političke lidere i članove Demohrišćanske stranke. Područja na kojima nisu bile formirane kolone pokrivali su regionalni revolucionarni komiteti.
Organizacija je posedovala veliki broj automobila, automehaničarske radionice, laboratorije za izradu lažnih dokumentacija, krojačke radionice gde su šivene vojne, policijske i karabinjerske uniforme koje su koristili za izvođenje akcija. Raspolagali su i sa oko 6.000 konspirativnih stanova u svim krajevima Italije.
Ubistvo Alda Mora
Najpoznatija akcija Crvenih brigada, koja je ujedno označila i početak njihovog kraja, dogodila se pre 35 godina, 16. marta 1978, kada su oteli Alda Mora. Otmica se dogodila tokom dana, dok je tadašnji premijer išao prema parlamentu, u kome je trebalo da bude usvojen istorijski sporazum između Demohrišćanske stranke, čiji je on bio predsednik, i Komunističke partije Italije, protiv čega su bile levičarske radikalne partije. Prilikom otmice premijera ubijeno je petoro njegovih telohranitelja.
Posle dva dana otmičari su medijima poslali fotografije Mora slikanog ispred obeležja organizacije, s natpisom „Brigate Rosse“ i petokrakom u krugu. Mora su proglasili političkim zatvorenikom kome će suditi „narodni sud“. Italijanska policija ubrzo je uhapsila pojedine vođe Crvenih brigada – Renata Ćurćija i Alberta Frančeskinija. Ćurćijeva supruga Mara Kagol ubijena je prilikom hapšenja jer je pružala oružani otpor.
Crvene brigade ponudile su razmenu Alda Mora za Ćurćija i 13 ostalih članova kojima je trebalo da počne suđenje. Za vreme zatočeništva Moro je pisao Đulčiju Andreotiju, koji ga je zamenio na dužnosti premijera nakon otmice, da udovolji zahtevima Crvenih brigada kako bi se izbegle nepotrebne žrtve. Međutim, Andreoti je bio odlučan da se ne pregovara sa teroristima. Oglušio se i o molbe članova Morove porodice. Zbog toga je posle Morovog ubistva bilo sve više sumnji da je Andreoti tako postupio zbog želje da zadrži mesto premijera Italije.
Crvene brigade ubile su Alda Mora posle 55 dana zatočeništva, u garaži ispod stana u rimskoj ulici Montalcini. Njegovo telo na kome je bilo 17 prostrelnih rana pronađeno je ujutru 9. maja u prtljažniku automobila marke „reno 4“ crvene boje u ulici Caetani, na pola puta između sedišta demohrišćana i komunista, čime su teroristi očito želeli da pošalju poruku italijanskoj javnosti.
Epilog
Posle ubistva Alda Mora država je krenula u odlučan rat protiv terorizma koristeći sva raspoloživa sredstva. Poznati general italijanskih karabinjera Karlo Alberto Dala Kijeza, koga je nekoliko godina kasnije ubila mafija, postao je koordinator borbe protiv terorizma. Komunisti su odmah javno osudili otmicu i prestali su da daju podršku pripadnicima Crvenih brigada. Posle ubistva i mnogi intelektualci koji su do tada podržavali Crvene brigade prestali su to da rade. Čak su i uhapšene vođe Ćurćio i Frančeskini osudili ubistvo i vođu Marija Moretija, koji je izveo akciju otmice.
Tada su pojedini uhapšeni pripadnici Crvenih brigada počeli da odaju poverljive informacije o delovanju te organizacije. Jedan od istaknutih članova Patricio Peci, koji je kasnije ubijen, odao je veliki broj pripadnika Crvenih brigada, koji su ubrzo početkom 80-ih godina bili uhapšeni.
Iako je italijanska policija imala velike uspehe u borbi protiv Crvenih brigada, organizacija je povremeno izvodila akcije, među kojima je i otmica sudije Đovanija Dursa, za čije je oslobađanje traženo zatvaranje zatvora u Asinaru. Prvi znaci urušavanja organizacije osetili su se tek 1984. godine, kada je došlo do podele na dve frakcije – Borbenu komunističku partiju i Uniju borbenih komunista. U tom periodu značajno je smanjen broj terorističkih akcija, a 1989. godine veći broj pripadnika Crvenih brigada bio je uhapšen. Preostali članovi nastavili su da povremeno izvode akcije, a polovinom 90- ih napadnuta je američka baza u Avianu.
Posle toga, sve do 1999. godine, smatralo se da je terorizam u Italiji pobeđen, i da su Crvene brigade otišle u istoriju. Ali kada je ispred svoje kuće ubijen Masimo Danton, autor vladine reforme zakona o radu, pokazalo se da Crvene brigade još uvek postoje. Na zidu iznad tela ubijenog Dantona sprejom je bilo ispisano „Brigate Rosse“, i izdato je saopštenje u kojem se navodi da će tako proći svako ko pokuša da oduzme prava radničkoj klasi. Dve godine kasnije ubijen je Marko Biađi, još jedan vladin savetnik za pitanje rada, a krajem decembra 2003. policija je u centru Rima u podrumu stambene zgrade otkrila tajno skladište oružja koje je pripadalo Crvenim brigadama.
Smatra se da oko stotinu članova Crvenih brigada i danas povremeno deluju.
Moderni političar
Italijanski političar i premijer Aldo Moro rođen je 1916. godine u gradiću Maglie. Od sredine pedesetih godina obavljao je nekoliko značajnih dužnosti u italijanskoj vladi. Od 1955. do 1957. bio je ministar pravosuđa, od 1957. do 1959. ministar obrazovanja. Tokom 1966. bio je kratko ministar spoljnih poslova, a 1976. obavljao je i dužnost ministra unutrašnjih poslova. Kruna njegove političke karijere su dva mandata na mestu premijera, od 1963. do 1968. i od 1974. do 1976. godine. Bio je jedan od protagonista modernijih političkih saveza u Italiji, a na međunarodnom planu zalagao se za poboljšanje odnosa sa tadašnjom SFRJ.
Sudbina otmičara
Otmicu i ubistvo Alda Mora organizovao je Mario Moreti, jedan od vođa organizacije. Moreti je uhapšen 1981. godine i osuđen za otmicu i ubistvo Alda Mora na šest doživotnih kazni. Pušten je na slobodu nakon odsluženih 15 godina zatvora.
Saučesnik u izvršenju ubistva bio je Prospero Galinari, koji je učestvovao i u otmici sudije Sosija 1974. godine, posle čega je uhapšen. Nakon bekstva iz zatvora 1976. godine, Galinari je angažovan u akciji otmice Alda Mora. Uhapšen je 1979. godine i osuđen na doživotnu robiju.
Plašila ih se i Cosa Nostra
Pripadnici Crvenih brigada postali su prepoznatljivi po svojoj okrutnosti i metodama mučenja, među kojima je bilo i bušenje kolena električnom bušilicom. Likvidirali su skoro sve čuvare zatvora za koje su imali podatke da su bili uključeni u mučenja njihovih pripadnika. Koliko su bili okrutni i kakav ih je glas bio u Italiji možda najbolje govori podatak da su od njih strahovali i vođe Cosa Nostre, koji su svojim članovima sugerisali da izbegavaju sukobe sa njihovim članovima.
Crvene brigade, odgovor na tajne operacije CIA
Otmica tadašnjeg italijanskog premijera Alda Mora 16. marta 1978, i njegova likvidacija posle 55 dana zatočeništva, označili su početak kraja terorističke organizacije koja je tokom 70-ih i 80-ih godina prošlog veka izvršila ubistva na desetine sudija, političara, novinara i viđenijih industrijalaca
Crvene brigade, koje su nastale kao odgovor na tajne operacije CIA u Italiji, postale su jedna od najpoznatijih terorističkih organizacija u svetu. Zalagale su se za stvaranje komunističkog društva u Italiji putem oružane borbe, i odvajanje te zemlje od zapadne alijanse. Njihova najpoznatija akcija je otmica, a zatim i ubistvo italijanskog premijera i vođe Demohrišćanske stranke Alda Mora.
Likvidacija Alda Mora predstavljala je početak kraja Crvenih brigada, koje su tokom 70-ih i 80-ih godina prošlog veka ubile na desetine sudija, političara, novinara i viđenijih industrijalaca. Među otetima bio je i američki general Džejms Dozijer, a 1984. godine ubili su Limaona Hunta iz Sinajskih multinacionalnih snaga i posmatračke grupe. Međutim, Morovo ubistvo izazvalo je gnev celokupnog italijanskog društva, što je primoralo vlasti da usvoje nove stroge zakone za borbu protiv terorističkih organizacija.
Brigate Rosse
Nastanak Crvenih brigada (Brigate Rosse) vezuje se za kraj 60-ih godina prošlog veka, kada je u Italiji, uz podršku CIA koja je vodila tajnu operaciju „Gladio“, počeo da jača fašistički pokret. Cilj te operacije bio je uništenje komunističke partije Italije, i sve popularnijih i masovnijih radničkih i sindikalnih pokreta. Fašističke organizacije širom Italije izvršile su seriju dobro planiranih terorističkih napada, s ciljem zaustavljanja studentskih i radničkih protesta i da na taj način nateraju vlasti da se obračunaju sa levičarima. Posle nekoliko takvih napada tokom 1969. godine italijanske vlasti počele su da hapse levičare. Najveće hapšenje obavljeno je posle bombaškog napada na Trgu Fontana u Milanu, u kome je poginulo 16, a ranjeno dvadesetak osoba. Iako su bombu postavili pripadnici fašističkog Novog poretka (Ordine Nuovo), napad je pripisan levičarima. Vlasti su sprovele akciju u kojoj je uhapšeno oko 4.000 levičara i studentskih aktivista, koji su osuđeni na zatvorske kazne.
To je bio povod za osnivanje organizacije s marksističko-lenjinističkom ideologijom u Milanu. Ubrzo je formirana i grupa u Torinu. Njihovim spajanjem 1970. godine formirane su Crvene brigade. U početku su imale oko 500 članova, starosti između 30 i 40 godina, koji su primali mesečne plate od 400 dolara. Među osnivačima isticao se Alberto Frančeskini, koji je poticao iz radničke porodice. Crvene brigade postale su oružano krilo velikog društvenog pokreta koji su činile levičarske partije i sindikati, a podršku su imali i od italijanske Komunističke partije.
Ubrzo su otpočeli sa akcijama čiji je cilj bio uništenje pripadnika ekstremne desnice. Napadi na fašističke organizacije i njihove skupove bili su skoro svakodnevni. Vršili su sabotaže u velikim kompanijama, davali podršku radnicima i sindikatima, a najaktivniji su bili u industrijskim razvijenim područjima Italije, posebno na severu zemlje. U početku su uništavali automobile vlasnika fabrika, a ubrzo su se preorijentisali na kidnapovanja. Veće terorističke akcije počeli su da planiraju krajem 1971. godine.
Ciljevi i metodologija borbe
Svoje ciljeve i metodologiju borbe Crvene brigade objavile su 1974. godine saopštenjem za javnost. Pritom su pozvali radnike da pristupe „moćnoj borbenoj Komunističkoj partiji“, što je bio zvanični naziv za Crvene brigade.
U želji da zastraše pravosudne organe i izvrše pritisak na njih da ne pokreću procese protiv njihovih aktivista, primenjivali su taktiku svakodnevnih napada. Kako su postali oružana ilegalna formacija, odustali su od akcija po fabrikama. Počeli su da izvode oružane akcije, napade na policajce, karabinjere, zatvorske čuvare, funkcionere konzervativnih i desničarskih partija. Prva značajnija akcija bilo je kidnapovanje glavnog tužioca Đenove Sosija 1974. godine. Njega su pokušali da zamene za dva uhapšena pripadnika Crvenih brigada.
Organizacijska struktura
Crvene brigade ubrzo su postale jedna od najpoznatijih terorističkih grupa u svetu, koja je imala oko 800 naoružanih pripadnika i blizu 3.000 nenaoružanih aktivista koji su im pružali podršku. Osnovni kriterijumi za prijem novih članova pored ideološkog opredeljenja bila je borba protiv kapitalizma i stvaranje komunističkog društva.
Organizacija Crvenih brigada bila je odlična. Na vrhu subordinacijske lestvice nalazila se Strateška direkcija (Direzione strategica), koja je smatrana mozgom organizacije. Direkcija je imala od 10 do 20 članova koji su uglavnom bili visokoobrazovani ljudi, neki i sa titulama doktora nauka.
Strateška direkcija bila je odgovorna za političko-organizacijski program Crvenih brigada. Njeni članovi kontaktirali su sa pukovnicima koji su bili vođe borbenih formacija koje su se zvale kolone. Jednu kolonu činile su tri brigade koje su se delile na ćelije. Svaka ćelija imala je od pet do 10 aktivista. Po potrebi ćelije su mogle da se spajaju u module.
Postojalo je deset kolona koje su svoja sedišta imale u: Milanu, Đenovi, Torinu, Rimu, Napulju, Firenzi, Padovi, Veroni, Bolonji i pokrajini Veneto. Svaka kolona imala je svoje težišne zadatke.Tako je, na primer, zadatak Rimske kolone bio da napada političke lidere i članove Demohrišćanske stranke. Područja na kojima nisu bile formirane kolone pokrivali su regionalni revolucionarni komiteti.
Organizacija je posedovala veliki broj automobila, automehaničarske radionice, laboratorije za izradu lažnih dokumentacija, krojačke radionice gde su šivene vojne, policijske i karabinjerske uniforme koje su koristili za izvođenje akcija. Raspolagali su i sa oko 6.000 konspirativnih stanova u svim krajevima Italije.
Ubistvo Alda Mora
Najpoznatija akcija Crvenih brigada, koja je ujedno označila i početak njihovog kraja, dogodila se pre 35 godina, 16. marta 1978, kada su oteli Alda Mora. Otmica se dogodila tokom dana, dok je tadašnji premijer išao prema parlamentu, u kome je trebalo da bude usvojen istorijski sporazum između Demohrišćanske stranke, čiji je on bio predsednik, i Komunističke partije Italije, protiv čega su bile levičarske radikalne partije. Prilikom otmice premijera ubijeno je petoro njegovih telohranitelja.
Posle dva dana otmičari su medijima poslali fotografije Mora slikanog ispred obeležja organizacije, s natpisom „Brigate Rosse“ i petokrakom u krugu. Mora su proglasili političkim zatvorenikom kome će suditi „narodni sud“. Italijanska policija ubrzo je uhapsila pojedine vođe Crvenih brigada – Renata Ćurćija i Alberta Frančeskinija. Ćurćijeva supruga Mara Kagol ubijena je prilikom hapšenja jer je pružala oružani otpor.
Crvene brigade ponudile su razmenu Alda Mora za Ćurćija i 13 ostalih članova kojima je trebalo da počne suđenje. Za vreme zatočeništva Moro je pisao Đulčiju Andreotiju, koji ga je zamenio na dužnosti premijera nakon otmice, da udovolji zahtevima Crvenih brigada kako bi se izbegle nepotrebne žrtve. Međutim, Andreoti je bio odlučan da se ne pregovara sa teroristima. Oglušio se i o molbe članova Morove porodice. Zbog toga je posle Morovog ubistva bilo sve više sumnji da je Andreoti tako postupio zbog želje da zadrži mesto premijera Italije.
Crvene brigade ubile su Alda Mora posle 55 dana zatočeništva, u garaži ispod stana u rimskoj ulici Montalcini. Njegovo telo na kome je bilo 17 prostrelnih rana pronađeno je ujutru 9. maja u prtljažniku automobila marke „reno 4“ crvene boje u ulici Caetani, na pola puta između sedišta demohrišćana i komunista, čime su teroristi očito želeli da pošalju poruku italijanskoj javnosti.
Epilog
Posle ubistva Alda Mora država je krenula u odlučan rat protiv terorizma koristeći sva raspoloživa sredstva. Poznati general italijanskih karabinjera Karlo Alberto Dala Kijeza, koga je nekoliko godina kasnije ubila mafija, postao je koordinator borbe protiv terorizma. Komunisti su odmah javno osudili otmicu i prestali su da daju podršku pripadnicima Crvenih brigada. Posle ubistva i mnogi intelektualci koji su do tada podržavali Crvene brigade prestali su to da rade. Čak su i uhapšene vođe Ćurćio i Frančeskini osudili ubistvo i vođu Marija Moretija, koji je izveo akciju otmice.
Tada su pojedini uhapšeni pripadnici Crvenih brigada počeli da odaju poverljive informacije o delovanju te organizacije. Jedan od istaknutih članova Patricio Peci, koji je kasnije ubijen, odao je veliki broj pripadnika Crvenih brigada, koji su ubrzo početkom 80-ih godina bili uhapšeni.
Iako je italijanska policija imala velike uspehe u borbi protiv Crvenih brigada, organizacija je povremeno izvodila akcije, među kojima je i otmica sudije Đovanija Dursa, za čije je oslobađanje traženo zatvaranje zatvora u Asinaru. Prvi znaci urušavanja organizacije osetili su se tek 1984. godine, kada je došlo do podele na dve frakcije – Borbenu komunističku partiju i Uniju borbenih komunista. U tom periodu značajno je smanjen broj terorističkih akcija, a 1989. godine veći broj pripadnika Crvenih brigada bio je uhapšen. Preostali članovi nastavili su da povremeno izvode akcije, a polovinom 90- ih napadnuta je američka baza u Avianu.
Posle toga, sve do 1999. godine, smatralo se da je terorizam u Italiji pobeđen, i da su Crvene brigade otišle u istoriju. Ali kada je ispred svoje kuće ubijen Masimo Danton, autor vladine reforme zakona o radu, pokazalo se da Crvene brigade još uvek postoje. Na zidu iznad tela ubijenog Dantona sprejom je bilo ispisano „Brigate Rosse“, i izdato je saopštenje u kojem se navodi da će tako proći svako ko pokuša da oduzme prava radničkoj klasi. Dve godine kasnije ubijen je Marko Biađi, još jedan vladin savetnik za pitanje rada, a krajem decembra 2003. policija je u centru Rima u podrumu stambene zgrade otkrila tajno skladište oružja koje je pripadalo Crvenim brigadama.
Smatra se da oko stotinu članova Crvenih brigada i danas povremeno deluju.
Moderni političar
Italijanski političar i premijer Aldo Moro rođen je 1916. godine u gradiću Maglie. Od sredine pedesetih godina obavljao je nekoliko značajnih dužnosti u italijanskoj vladi. Od 1955. do 1957. bio je ministar pravosuđa, od 1957. do 1959. ministar obrazovanja. Tokom 1966. bio je kratko ministar spoljnih poslova, a 1976. obavljao je i dužnost ministra unutrašnjih poslova. Kruna njegove političke karijere su dva mandata na mestu premijera, od 1963. do 1968. i od 1974. do 1976. godine. Bio je jedan od protagonista modernijih političkih saveza u Italiji, a na međunarodnom planu zalagao se za poboljšanje odnosa sa tadašnjom SFRJ.
Sudbina otmičara
Otmicu i ubistvo Alda Mora organizovao je Mario Moreti, jedan od vođa organizacije. Moreti je uhapšen 1981. godine i osuđen za otmicu i ubistvo Alda Mora na šest doživotnih kazni. Pušten je na slobodu nakon odsluženih 15 godina zatvora.
Saučesnik u izvršenju ubistva bio je Prospero Galinari, koji je učestvovao i u otmici sudije Sosija 1974. godine, posle čega je uhapšen. Nakon bekstva iz zatvora 1976. godine, Galinari je angažovan u akciji otmice Alda Mora. Uhapšen je 1979. godine i osuđen na doživotnu robiju.
Re: Историјске заблуде + идеолошко препуцавање
Србија је од 2000. године такође под окупацијом, која је по мени гора од оне немачке, зато што је первезнија, убојитија и са далекосежнијим последицама. Тада си бар знао на чему си, џа или бу, сада ти се највећи злотвори представљају као савезници и партнери. То што је нечији деда био партизан, четник или љотићевац пре 70 година, у данашњем контексту нема више никакве важности. Зашто сада не постоји никакав покрет отпора, када је јасно шта се дешава?
Ако би само навијачке групе, које се мобилишу за разне утакмице као за грађански рат, усмериле свој утицај ка борби против система, а не ка међусобном десетковању, другачије би се поставио проблем. Овако, држава је сваким даном у све дубљем каналу и стиче се утисак да су се сви помирили са судбином, да излаза нема.
Мени је дозлогрдила та комунистичка митологија која је створила народне хероје од обичних криминалаца, али можда је ово све што нам се дешава последица управо тога.
Ако би само навијачке групе, које се мобилишу за разне утакмице као за грађански рат, усмериле свој утицај ка борби против система, а не ка међусобном десетковању, другачије би се поставио проблем. Овако, држава је сваким даном у све дубљем каналу и стиче се утисак да су се сви помирили са судбином, да излаза нема.
Мени је дозлогрдила та комунистичка митологија која је створила народне хероје од обичних криминалаца, али можда је ово све што нам се дешава последица управо тога.
Re: Историјске заблуде + идеолошко препуцавање
Контам да је ово прикладна тема.
-
pustinjska lisica
- Posts: 434
- Joined: Sun Jan 31, 2016 9:16 pm
- Location: Пјонгјанг
Re: Историјске заблуде + идеолошко препуцавање
riper wrote:Ali nemojte da imate taj poremeceni stav da ono sto se desilo 1945. godine nije bila oslobodjenje od okupacije.
Немам поремећен став, 1944/45 је сјахао Курта, а узјахао Мурта. То што је Нојбахера, Данкелмана, Тунера, Кашеа итд., заменио Броз, Ранковић, Пенезић, Стамболић, Кардељ, Ђилас итд не значи да су Срби и Србија ослобођени, јер нису. Како неко успоставу комунизма може да назива слободом. И савршено ме заболе курац што су у партизанима гинули Срби, као што ме савршено заболе што су многи 27. марта 1941. изашли на улице из племенитих побуда. И једни и други, ма какви им мотиви били, нанели су нам невиђено зло. А најгор од свега што се скоро нико од њих није покајао за то. Да каже, јесте децо, кренуо сам у партизане да ослободим земљу, ал се сада кајем, због.............. Ал' не бре, они су и даље у трипу како су водили 8 офанзива (у стварности ниједну), како су ослободили Београд (без Црвене Армије не би запосели ни подаваласка села, а камо ли Београд), како је Тито највећи син наших народа и народности, како су стрељања након ''ослобођења'' била оправдана јер све су то домаћи издајници, народни непријатељи итд. О стварању других држава и нација на уштруб српске о константном слабљењу и ове осакаћане авнојевске Србије ни реч. Слаба Србија, јака југославија, то је мото КПЈ који су они орихватили и ћутали к'о пичке, док су хрватски комунисти радили посао за свој народ боље него сви хрватски прваци почевши од Старчевића, Штросмајера и Јосипа Франка па на даље.
И још нешто, нису они вршили злочине само после ''ослобођења'', већ и током рата. Пасја гробља у Црној Гори у зиму 1941/42; злочини за време ''Ужичке републике'' у само кап у мору њихових ослободилачких подухвата, према којима четнички злочин у селу Вранић (без намере да га релативизујем) дође као нарушавање јавног реда и мира.
У реверу носим марамицу белу ја,
свака мене фрајла, свако ме девојче зна,
кад год ја сретнем лепе цурице целу им дадем,
а оне викну дај дуплирај душице.
марамица маркизет, мене воли цео свет
марамица маркизет, мене воли цео свет
свака мене фрајла, свако ме девојче зна,
кад год ја сретнем лепе цурице целу им дадем,
а оне викну дај дуплирај душице.
марамица маркизет, мене воли цео свет
марамица маркизет, мене воли цео свет
-
Blackadder
- Posts: 277
- Joined: Sat Feb 06, 2016 10:33 pm
Re: Историјске заблуде + идеолошко препуцавање
Mislim da nam je kralj Aleksandar vece zlo naneo nego Tito, iz jednostavnog razloga, kralj je bio srbin a tito valjda hrvat... Ne mozes od neprijatelja ocekivati da te stiti.. Naravno, nije kralj to namerno al' se zajebao jbg 
Re: Историјске заблуде + идеолошко препуцавање
Lisice svaki tvoj post kao da je mojom rukom pisan. Ziveo!
Re: Историјске заблуде + идеолошко препуцавање
Blackadder wrote:Mislim da nam je kralj Aleksandar vece zlo naneo nego Tito, iz jednostavnog razloga, kralj je bio srbin a tito valjda hrvat... Ne mozes od neprijatelja ocekivati da te stiti.. Naravno, nije kralj to namerno al' se zajebao jbg
На ког краља мислиш, на првог или другог? И објасни ми то како је краљ свом народу нанео веће зло од овог зла после њега...
Ко се плаши сам у соби то је рђав знак, кога плаши помрачина или празан мрак...
-
ultrastito
- Posts: 1766
- Joined: Sun Jan 31, 2016 10:03 pm
Re: Историјске заблуде + идеолошко препуцавање
тако што га јебала га југославија да га јебала југославија да га јебала југославија у дупе југословенско.
"...ми смо имали ту срећу да смо имали припадност крају, једном ћошку..."
преле
преле
Re: Историјске заблуде + идеолошко препуцавање
I ja isto mislim da ga jebala jebena prokleta jugoslavija da ga jebala....ali...
...sa ove vremenske distance nemogu sa 100% sigurnosti da tvrdim sta je njemu bilo u glavi tada,i kakav je sve splet okolnosti bio...
Nije da ga branim,ali mi smo upravo u tom trenutku ostali bez najveceg saveznika,carske Rusije...ko zna kakvih pritisaka odakle...verovatno zelja za sto vecom vlascu...ko zna sta sve...
Da nas je uremio za naredni vek,nema spora,ali ko ce ga znati sta je se sve tada izdesavalo...
...sa ove vremenske distance nemogu sa 100% sigurnosti da tvrdim sta je njemu bilo u glavi tada,i kakav je sve splet okolnosti bio...
Nije da ga branim,ali mi smo upravo u tom trenutku ostali bez najveceg saveznika,carske Rusije...ko zna kakvih pritisaka odakle...verovatno zelja za sto vecom vlascu...ko zna sta sve...
Da nas je uremio za naredni vek,nema spora,ali ko ce ga znati sta je se sve tada izdesavalo...
-
ultrastito
- Posts: 1766
- Joined: Sun Jan 31, 2016 10:03 pm
Re: Историјске заблуде + идеолошко препуцавање
наравно, најлакше је са ове дистанце рећи шта није ваљало у прошлости и где су биле грешке. неко моје искрено мишљење у које сам убеђен је да смо до југославије стигли захваљујући краљевој алавости за влашћу. његова жеља/опсесија да буде краљ свих јужних словена.
ал' ајд...ту смо ди смо, ни за ди смо нисмо.
ал' ајд...ту смо ди смо, ни за ди смо нисмо.
"...ми смо имали ту срећу да смо имали припадност крају, једном ћошку..."
преле
преле
Re: Историјске заблуде + идеолошко препуцавање
Момци прочитајте мало шта је нексон писао. Можда дођете до закључка зашто је формирана Југославија или прије ње Краљевина.
Ко се плаши сам у соби то је рђав знак, кога плаши помрачина или празан мрак...
Re: Историјске заблуде + идеолошко препуцавање
подвала wrote:Шта се чудите, па сви србомрзци који живе у Србији су настањени у Београду, то је Мека и Медина за такве, космополите и тај рад. Јок, биће негде у унутрашњости.
Pa iz te unutrasnjosti su I dosli I na raznim fakiltetima I u tim studenstkim organizacijama su I dobili takvr ideje. Ili su dosli iz crne gore.
Vidim da boem dominira na temi al ga niko ne jebe 2%, evo ja imam pitanje za tebe u vezi mafije I crvenih: ja sam cuo da je sudija falkone ubiven sa tonu dinamita. Poginuo je on I onaj koji ga je cuvao. Jel to istina?
Често одем до на село
-
Драгољупче
- Posts: 90
- Joined: Mon Feb 01, 2016 10:03 pm
Re: Историјске заблуде + идеолошко препуцавање
Ја ти гарантујем да се негде у унутрашњости организује геј парада да би и старо и младо изашло на улице, док је унутрашњост ишла на геј параде нешто се и дешавало што и говори податак ухапшених, ал колко смо болесни говори и то да се људима на дан параде прилазило са питањем за кога навијаш? Долазим ја радо у Београд и волим га ко и сваки други српски град, ал да је све више болесника у њему је чињеница, ваљда је то судбина сваког великог града, нема већег Србина и патриоте од српског сељака то ко није до сада увидео је слеп.
-
Blackadder
- Posts: 277
- Joined: Sat Feb 06, 2016 10:33 pm
Re: Историјске заблуде + идеолошко препуцавање
Мићара wrote:Blackadder wrote:Mislim da nam je kralj Aleksandar vece zlo naneo nego Tito, iz jednostavnog razloga, kralj je bio srbin a tito valjda hrvat... Ne mozes od neprijatelja ocekivati da te stiti.. Naravno, nije kralj to namerno al' se zajebao jbg
На ког краља мислиш, на првог или другог? И објасни ми то како је краљ свом народу нанео веће зло од овог зла после њега...
Sto kaze Ultrastito, na Aleksandra I Karadjordjevica, Ujedinitelja, kako ga je narod zvao... Nije nama srbima niko kriv sto ne znamo da se cuvamo, ostavili smo stado vukovima na cuvanje... Sto se tice Jugoslavije (i kraljevine i socijalisticke), ona je tu morala da postoji jer su tako rekle strane sile ali mislim da je kralj trebao da iz kraljevine izostavi hrvate tj. da izostavi delove Hrvatske gde je vecinsko stanovnistvo bilo hrvatsko. Ostatak bi podelili Austrijanci i Italijani, pa da ih vidim kako ce da naprave drzavu kad moraju teritoriju da otcepljuju od tri razlicite drzave... Gledao sam neku emisiju gde neki hrvatski istoricar prica o tome, okacicu link ispod ako uspem da je nadjem. Al' jbg, sto kazu, da je kralj znao da ce da padne on bi prvo seo
On je hteo jugoslaviju kao oslonac velikom balkanskom savezu i u sustini gledao je siru sliku... O socijalistickoj ne bih trosio reci, tu ne postoji nikakav srpski nacionalni interes, trajalo je dok je tito bio glavni i bila je dobra za zivot (u odnosu na ovo danas sto zovemo drzavom).
evo ga ovaj istoricar , ima negde i cela emisija ali me mrzi da trazim
-
Кудрави Гаучос
- Posts: 1158
- Joined: Tue Feb 09, 2016 5:52 pm
Re: Историјске заблуде + идеолошко препуцавање
Идеја југословенства је по Србе много погубнија од комунизма. Комунизам је идеологија као и свака друга, испливала су говна, то са идејом нема пуно везе. Не видим по чему је то капитализам боља и хуманија идеологија. Мислите да четници не би побили комунисте после рата да су победили? Па по целој Европи су биле одмазде после рата. Живели бисмо исто у југославији, и слушали би исте приче само би офанзиве биле четничке. А југословенство је невероватно отпоран вирус који нас је потпуно сатро. Дан данас нам већина интелектуалне елите југословенска. Писци, филозофи, глумци, политичари, сви редом, све саме југословенштуре. Чим падне мало јача киша Срби заплачу за јебеном југославијом, јебала их она. Такву аутодеструкцију историја не бележи. А краљ Александар је једна неуротична будала која је у доба кад је убијена имала 50 килограма живе ваге.
Имао сам шарм милионера и гестове правог каваљера!
-
pustinjska lisica
- Posts: 434
- Joined: Sun Jan 31, 2016 9:16 pm
- Location: Пјонгјанг
Re: Историјске заблуде + идеолошко препуцавање
Кудрави, наравно да би комуњаре биле поубијане, само не видим шта је ту лоше. Њих свуда и у свакој прилици треба требити.
У реверу носим марамицу белу ја,
свака мене фрајла, свако ме девојче зна,
кад год ја сретнем лепе цурице целу им дадем,
а оне викну дај дуплирај душице.
марамица маркизет, мене воли цео свет
марамица маркизет, мене воли цео свет
свака мене фрајла, свако ме девојче зна,
кад год ја сретнем лепе цурице целу им дадем,
а оне викну дај дуплирај душице.
марамица маркизет, мене воли цео свет
марамица маркизет, мене воли цео свет
Re: Историјске заблуде + идеолошко препуцавање
Драгољупче wrote:Ја ти гарантујем да се негде у унутрашњости организује геј парада да би и старо и младо изашло на улице, док је унутрашњост ишла на геј параде нешто се и дешавало што и говори податак ухапшених, ал колко смо болесни говори и то да се људима на дан параде прилазило са питањем за кога навијаш? Долазим ја радо у Београд и волим га ко и сваки други српски град, ал да је све више болесника у њему је чињеница, ваљда је то судбина сваког великог града, нема већег Србина и патриоте од српског сељака то ко није до сада увидео је слеп.
Naravno, pogresno si me razumeo, ne mislim ja pod tim na ljude koji zive i rade na selu ili u bilo kom drugom gradu. Vec na one koji dolaze ovde sa ciljem. Seljak je cestit i posten covek, ali ljudi kad kazu seljak misle na karakternu osobinu uglavnom. Za crnogorce to ne vazi, crnogorac automatski je stoka.
Често одем до на село
Who is online
Users browsing this forum: No registered users and 8 guests