Војска и војне теме

[нуклеарни удар]

Надамо се да ће ускоро постати актуално у овој војној теми!

o kuda mogu eskalirati američke nagomilane napetosti?
PIŠE: Matija Šerić
1 18. Srpanj '18.


Posljednjih godina, a posebice mjeseci, američka javnost je žestoko podijeljena. Podjele su zasnovane na političkoj ideologiji i svjetonazoru, tj. pogledu na svijet. Na jednoj strani stoje, uvjetno rečeno, lijevo orijentirani liberali, a s druge desno orijentirani konzervativci. Premda su podjele na lijevo i desno u današnjoj politici dosta manjkave, a ponekad i zbunjujuće, ljudi se i dalje tako dijele. U smislu političkih stranaka ta dva suprotstavljena bloka dijele se na Demokrate i Republikance. Liberali preferiraju i glasuju za osobe kao što su bračni par Clinton i Barack Obama, a konzervativci glasuju za dinastiju Bush, Mitta Romneyja, ali u najnovije vrijeme kralj konzervativne Amerike postao je, naravno, Donald Trump.

Aktualni 45. predsjednik Sjedinjenih Država poseban je po mnogo čemu i definitivno je nekonvencionalan predsjednik i to mu se mora priznati voljeli ga ili mrzili. Međutim, Trumpov najveći učinak na američku naciju je žestoka polarizacija društva koju uzrokuje svojom pojavom i potezima. Premda se to događalo i ranije, ovolika razina ostrašćenosti i podjele američkog društva dugo nije viđena. Trumpa njegova vjerna baza obožava, dio birača ga tolerira dok ga široke mase ne vole, a neke čak i mrze. Svakako je aktualni predsjednik dodatno oživio već otprije postojeće ideološke podjele u Americi pa velik broj analitičara i stručnjaka sve otvorenije govori o mogućnosti izbijanja Američkog građanskog rata 2.0 koji bi eventualno bio sukob plave (liberalne) i crvene (konzervativne) Amerike. To bi bio sukob prilagođen uvjetima 21. stoljeća pa ne bi možda bio klasičan rat, ali bi definitivno bio rat. Je li takav sukob izgledan?

Neki su poput profesora prava na Sveučilištu Tennessee Glenna Harlana Reynoldsa otišli toliko daleko da tvrde da je sukob već "dobro u toku". Politički znanstvenik Thomas Schaller nedavno je napisao kako je Amerika "na početku mekog građanskog rata", a autor Tom Ricks napisao je da izgleda da zemlja "klizi" u tom smjeru. Posljednjih dana i tjedana pozive na građanski neposluh i priče o građanskom ratu pokrenula je odluka Trumpove administracije da se odvajaju djeca od roditelja na američko-meksičkoj granici sukladno politici "nulte tolerancije" prema (ilegalnoj) imigraciji. Čak neki demokratski članovi iz američkog Kongresa su pozvali na bojkotiranje i sukobljavanje s članovima Trumpove administracije na javnim mjestima kao što su kafići i restorani. To je zastrašujuće za jednu demokratsku državu i nešto slično onome kada je prošle godine radikalni sljedbenik Bernieja Sandersa ranio Republikanca Steva Scalisea. S time da su taj incident svi osudili, a ovaj najnoviji prošao je bez osuda od liberalne javnosti. A samim time nije čudno da celebrity osobe poput glumaca i sportaša šalju neukusne poruke vladajućima.

2017. Ameriku je obuzela vatrena rasprava o budućnosti spomenika i simbola Konfederacije iz građanskog rata. Liberali smatraju kako spomenici slave ličnosti poput generala Roberta E. Leeja koje su se borile za ropstvo i robovlasnički poredak dok konzervativci vjeruju da spomenici odavaju počast pravim američkim patriotima. Kada je u Charlestonu 2015. bijeli supremacist s konfederalnim simbolima Dylann Roof ubio devet crnaca koji su išli na molitvu, to je ponukalo liberale da lobiraju za micanje simbola Konfederacije s javnih površina. Maknuto je više od 100 spomenika, ali uz kontroverze i protuprosvjede dok desne grupe lobiraju za dizanje novih spomenika. Prošle godine došlo je do erupcije sukoba u Charlottesvilleu gdje su se sukobile radikalne desne i lijeve skupine poput bijelih supremacista, neonacista i alt-righta s Antifa pokretom. Pokreti poput bijelih supremacista, Antife, i Black lives matter sve više radikaliziraju svakodnevni američki politički život i dovode do tenzija. Obeshrabrujuće je da užarene političke podjele ne namjeravaju prestati u skoro vrijeme i ne nazire se rješenje.

Mediji se sve više dijele na dva strogo podijeljena tabora pa oni koji gledaju MSNBC i ABC neće sigurno pratiti Fox News i Breitbart. TV mreže i portali često pozivaju pred tv-ekrane pristrane goste koji gledaju na priču iz samo jednog ugla. Zato oni iz drugog tabora često takve nastupe ili vijesti nazivaju "fake news" ili propagandom. Poput šetača ulicom koji gledaju samo jednu stranu ceste tako i lijevi ili desni mediji gledaju samo na određene stvari dok druge ignoriraju. Lijevi mediji će tako govoriti o problemima rasizma, oružanog nasilja i klimatskih problema, ali ignorirat će probleme kao što su slaba integracija imigranata u društvo, nedostaci globalizacije i problemi poduzetnika. Njih će naglašavati desni mediji ignorirajući one prethodno spomenute probleme.

Evidentno je da dolazi do stratifikacije društva na socio-ekonomskoj osnovi. Policijsko nasilje, oružano nasilje, neprikladni zdravstveni sustav, skupe školarine, problemi manjina, problemi bjelačke populacije, problemi siromaštva i nejednakosti, nestanak industrije, porast broja ekskluzivnih bogataša, a sve više sirotinje... samo su neki od društvenih problema za čije rješavanje su slabo zainteresirani i Republikanci i Demokrati (barem u svojem najvećem dijelu). No, veliki problemi dovode do radikalizacije ugroženih i obespravljenih skupina koje se daju zavesti od strane radikalnih skupina, ali i od top političara. I Obama i Trump su svaki sa svoje strane iskoristili neke od spomenutih američkih problema kako bi kroz obećanja došli na vlast. Ali malo se toga riješilo. Obama je uveo ObamaCare, a Trump strože migracijske kontrole i povukao SAD iz Pariškog klimatskog sporazuma, ali velike očekivane promjene su izostale. Za to je zaslužna prije svega "duboka država" koja ne dopušta velike promjene postojećeg političkog poretka koji je na snazi duže od 200 godina.

Premda dvije velike stranke koje osvajaju oko 99% glasova birača ne rješavaju probleme, narod se ipak za njih odlučuje jer je interesantno da kako vrijeme prolazi tako ljudi zanemaruju mnoge društvene aktivnosti, a svoj identitet pronalaze upravo u politici. Narativ "mi ili oni" obuzeo je obične Amerikance koji tako pronalaze sebe u životu koji često nije jednostavan. Vatrene podjele su oslabile institucije američke države pa je Kongres postao često vrlo neefikasan, a i pravosuđe sporo rješava sporove. To je problem koji samo dodatno potpiruje strasti.

Zanimljivo da je prošle godine američki časnik koji je služio više od 15 godina u specijalnim postrojbama američke vojske i misijama UN-a, Keith Mines, procijenio da je rizik izbijanja novog građanskog rata u Americi 65% u sljedećih 10 ili 15 godina. Premda možda neki zamišljaju Američki građanski rat 2.0 kao sukob dvije frakcije koje bi preuzele dijelove vojske i policije SAD-a i ratovali na strateškim frontovima,takav sukob u 21. stoljeću teško će se dogoditi.

Danas je puno vjerojatniji hibridni rat koji će biti asimetričan i heterogen, a dobar dio bi se vodio na internetskim bespućima. Naravno, puno nasilja bi pratilo bilo kakav rat, a dobar dio ratovanja bi bio gerilski bez pravih crta bojišnice. Događaji u Charlottesvilleu i Berkeleyju pokazali su smjer mogućeg sukoba. Mines je definirao građanski rat kao nasilje visokog intenziteta koje uključuje odbijanje tradicionalnih političkih vlasti i zahtijeva intervencije Nacionalne garde. Stoga je za zaključiti da bi građanski rat nastao iz prosvjeda i nemira iz jedne ili više lokacija i proširio se cijelom zemljom. Informativni i nemilosrdni politički rat liberala i konzervativaca svakako je u tijeku, a hoće li se pretvoriti u nešto više odlučit će se vjerojatno u bliskoj budućnosti.

[нуклеарни удар]

Kada su Britanci i Rusi zadnji puta zajedno napravili invaziju na Iran koji je u to vrijeme spašavao Židove od nacističkoga progona
PIŠE: Antun Roša
Objavljeno: 21. srpanj '18.

Ovih dana ponovno se pokreću tektonske ploče geopolitike, no malo tko zna u kojem pravcu. Približavanje Amerike i Rusije, iako prepreku tom putu gradi veliki segment američkog političkog establišmenta, mogao bi imati posljedice na postojeće odnose i saveze, a jedna zemlja cijeli razvoj događaja promatra s naročitom pažnjom - Iran.

Još krajem 90-ih, u tzv. "Projektu za američko stoljeće", zaključeno je kako se mora okončati Iranska revolucija koja je započela 1979., a sada je u Bijeloj kući na vlasti Donald Trump koji, izgleda, osjeća kako je baš na njemu da tu misiju provede u djelo.

Prijetnje Iranu nisu nikakva novost, ali zadnjih godina percipiralo se kako postoji vrlo snažno savezništvo između Teherana i Moskve, savezništvo koje može odagnati scenarij vojnog napada na Iran. Danas se pak čini kako taj odnos sve više blijedi, a u konačnici bit će dovoljno da Rusija ostane "po strani" pa da se Iran nađe na meti agresije (kao što bi se našla i Sirija da Rusija nije odlučila reagirati, i kao što se ranije našla Libija).

Imajući ove aktualnosti u vidu idealan je trenutak da se osvrnemo na neke ne tako davne povijesti kada se Iran našao na meti vojne invazije - i to udružene anglo-ruske vojne invazije koja Iranu nedvojbeno i danas služi kao podsjetnik da je ujedinjenje Rusije i Zapadnih sila protiv njih scenarij koji nikada ne mogu posve prekrižiti iako je situacija danas, barem se čini, vrlo drugačija.

Rivalstvo Rusije i Irana, odnosno Perzije, seže duboko u povijest - ove dvije civilizacije susreću se na strateškom prostoru i ti prostori su strateški i ostali. U ovoj priči ćemo se pak fokusirati samo na jedan povijesni događaj, onaj iz vremena Drugog svjetskog rata kada je Iran postao meta koordinirane agresije Velike Britanije i SSSR-a.

Iranska borba za neutralnost i anglo-sovjetski pritisci
Drugi je svjetski rat, godina je 1941. Na vlasti u Iranu je kralj, prvi iz dinastije Pahlavi, Reza - šah Pahlavi (nemojmo ga pobrkati s njegovim nasljednikom, Mohammadom Reza Pahlavijem, koji će biti protjeran iz Irana nakon izbijanja revolucije 1979.).


Reza -šah Pahlavi
Saveznici ratuju protiv sila Osovine, napad nacističke Njemačke na SSSR već je počeo (operacija Barbarossa) te godine, 22. lipnja.

Iran je neutralan i želi pod svaku cijenu ostati neutralan u velikom svjetskom sukobu koji bijesni već na nekoliko kontinenata.

No, nije tajna da Iran tada već desetljećima ima dobre odnose s Njemačkom, odnosi koji su se počeli graditi još za vrijeme Carske Njemačke. Zašto su odnosi na relaciji Teheran-Berlin poprilično dobri? Ima logike za Iran - naime, Njemačka nema povijest imperijalizma na ovim prostorima, za razliku od Britanije i Rusije.

Iran spašava Židove od nacističke Njemačke, ali svejedno ga se proglašava opasnim suradnikom Berlina
Kada se Njemačka pretvorila u nacističku Njemačku pod vodstvom diktatora Hitlera odnosi su se zadržali, no valja istaknuti kako Iran nikada nije podupirao nacistički anti-semitizam, štoviše (a imajući u vidu današnje antagonizme između Irana i Izraela, neke će to iznenaditi), Iran je aktivno radio na spašavanju Židova u Europi. Iranske ambasade u glavnim gradovima koji su se našli pod njemačkom okupacijom uspjele su spasiti oko 1,500 Židova kojima je potajno dato iransko državljanstvo te su prebačeni u Iran.

Već samo ovaj podatak trebao bi biti dovoljan argument da Iran za vrijeme Drugog svjetskog rata nije podupirao nacistički režim iako su diplomatski odnosi ostali, što je razumljivo pošto Iran nije bio u ratu, bio je neutralan kako smo već i istaknuli.

No, bez obzira na to, Britanija i SSSR optužuju Iran da podupiru nacizam te da su "pro-njemački orijentirani". Pritisak na Iran počinje jačati iz ova dva pravca, a oba potencijalna agresora vrlo su blizu - Rusija, odnosno SSSR, na sjeveru, a britanska vojska već se nalazi u susjednom Iraku.

Saveznici ratuju i žele iransku naftu, po mogućnosti svu
Zašto vrše pritisak na Iran? Zato jer ga žele napasti. Zašto ga žele napasti? Zato jer Iran posjeduje velika naftna polja koja im trebaju za daljnje ratovanje protiv sila Osovine. Dakako, također ih je bilo strah da ne bi ta bogata naftna polja eventualno pala u ruke Nijemaca. Valja spomenuti i to kako je u to vrijeme najveća rafinerija nafte u Iranu, Abadan, u vlasništvo britanske kompanije Anglo-Iranian Oil Company, no unatoč tome apetiti su bili znatno veći.

Nadalje, kako smo i spomenuli, godina je 1941. - njemačka vojska brzo napreduje kroz Rusiju i kreće se prema Moskvi i drugim ključnim gradovima. Problem po saveznike sada je postao kako dalje dostavljati Rusiji nužnu pomoć za borbu protiv zajedničkog neprijatelja - zaključili su da bi idealna ruta bila kroz Iran što im je bio još jedan argument da ga napadnu.

Uskoro su počeli stizati konkretni pritisci koji graniče s ultimatumom - od Irana se traži da hitno izbaci sve njemačke državljane iz Irana. Britanska ambasada procjenjuje kako ih se u tom trenutku u Iranu nalazi oko 1,000.

Ultimatum bez previše argumenata
Jasno je, ovo je kvazi-argument i služi samo kao povod za napad na Iran. Očito je kako tih 1,000 Nijemaca (a vjeruje se da ih je zapravo bilo i manje, samo oko 600) nemaju nikakav konkretan utjecaj u Iranu.

Iranci pak već neko vrijeme slute što im se sprema te su već započeli sa smanjenjem trgovine prema Njemačkoj, sukladno zahtjevima saveznika.

17. kolovoza Britanija šalje Iranu diplomatsku notu, zadnje upozorenje da se izbace svi Nijemci iz Irana. Tadašnjem iranskom premijeru, Aliju Mansuru, sve je jasno - ovo je ultimatum. Iran hitno šalje dodatne tenkove prema granicama, ali već je kasno - anglo-sovjetska invazija počinje svega nekoliko dana kasnije, 25. kolovoza.

Sovjetska vojska ulazi u Iran

Iranski šah poziva britanskog (Sir Reader Bullard) i sovjetskog (Andrej Andrejević) ambasadora na hitni obavijesni razgovor i postavlja im jasno i kratko pitanje: "Zašto ste nas napali?". Ovi odgovaraju identično - "zbog njemačkih državljana u Iranu". Na to ih iranski lider upita hoće li napad zaustaviti ako Iran izbaci njemačke državljane - s druge strane dobio je samo tišinu.

Kome se obratiti za pomoć? Nikome
Kome se obratiti za pomoć? Iran nema saveznika koji bi im pomogao u ovoj teškoj situaciji, a anglo-sovjetske snage već osvajaju teritorij. Kako smo i rekli, godina je 1941., kolovoz, što znači da je SAD još uvijek neutralan (tek 7. prosinca te godine desit će se japanski napad na Pearl Harbor koji će označiti početak američkog aktivnog vojnog sudjelovanja u Drugom svjetskom ratu).

Sovjetske i britanske snage u Iranu

Reza -šah Pahlavi se obraća telegramom američkom predsjedniku Franklinu D. Rooseveltu te ga moli da svojim utjecajem zaustavi napad Britanije i SSSR-a na njegovu zemlju - ovaj mu odgovara na onaj krajnje protokolaran način koji se uvriježio u diplomatskom žargonu sve do današnjih dana: "Ne možemo ispuniti Vaše zahtjeve, ali SAD podržava teritorijalni integritet Irana".

Šest dana invazije koja je slomila iransku dugo građenu vojsku
Britanska mornarica (kojoj se pridružila i australska) pokreće napad na Iran iz pravca Perzijskog zaljeva dok britanske kopnene snage ulaze iz pravca Iraka. Sovjetske snage pak upadaju u Iran iz pravca Južnog Kavkaza te brzo okupiraju sjeverne iranske provincije (u invaziji sudjeluje oko 1,000 sovjetskih T-26 tenkova).


Sovjetski tenkovi u Tabrizu

Šest dana nakon početka invazije britanske snage okupiraju južni Iran. Sve zajedno saveznici invaziju izvode s oko 200,000 vojnika koristeći se modernim vojnim zrakoplovima, tenkovima i artiljerijom.

Iran je pružio otpor, imali su oko 150,000 vojnika na raspolaganju i iako su predano radili na modernizaciji svoje vojske zadnjih godina, jednostavno nisu bili na razini okupatorskih snaga.

Jedna pogreška koju je iranski šah napravio je ta da nije dozvolio da se unište prometnice u čiju je izgradnju Iran uložio velike napore od početka njegove vladavine. Generali su mu pak sugerirali da uništi prometnice ističući kako će one poslužiti okupatoru - šah je odbio uništiti vlastitu infrastrukturu i u konačnici je bilo onako kako su mu generali i govorili da će biti.

Obrana u rasulu, britanska i sovjetska vojska se susreće
Nadalje, britanski vojni zrakoplovi su nad Iranom izbacili velike količine letaka u kojima se iranskoj vojsci poručuje: "Nemojte se boriti, mi ne prijetimo vašoj zemlji, mi vas oslobađamo od potencijalnog nacističkog razaranja".


Potopljeni iranski ratni brod Babr

No, nisu iz aviona ispadali samo leci. Već prvog dana invazije britanske zračne snage (RAF) bombardirale su Teheran, Qazvin i druge gradove, dok su sovjetske zračne snage bombardirale Tabriz, Ardabil, Rasht i druge. Oboje su udarali i po civilnim rezidencijalnim zonama, a već u prvom danu stotine civila je ubijeno i ranjeno.

6 dana nakon početka invazije britanske i sovjetske snage se susreću kod Sanandaja na sjeverozapadu Irana, oko 160 km od Teherana.


Susret sovjetskih i britanskih vojnika

U tih 6 dana iranska vojska potpuno se raspala i bila je u kaosu. Saveznici su pak u potpunosti kontrolirali cijeli zračni prostor Irana te veliki teritorij dok su se ključni gradovi poput Teherana nalazili na meti gotovo neprestanog bombardiranja.

Šah želi svojom rukom likvidirati šefa vojske
Vojska u koju je Reza - šah toliko ulagao, bila je razbijena, a bilo je i podosta izdaje - neki iranski generali već su u prvim danima potajno pregovarali o predaji s Britancima. Kada je šah za to čuo, prisutni ističu, pozvao je glavnog generala iranske vojske Ahmada Nakhjavana te ga je osobno udario štapom po glavi te mu fizički strgao ordenje s uniforme.


Ahmad Nakhjavan
Moglo je i gore završiti po Nakhjavana jer bijesni šah posegnuo je za svojim pištoljem te je vrhovnog generala iranske vojske planirao likvidirati, svojom rukom, na licu mjesta - Nakhjavanu je život spasio prijestolonasljednik Mohammad Reza Pahlavi koji je nekako uspio smiriti oca te ga uvjeriti da bi bilo dobro da se Nakhjavana samo baci u zatvor.

No, ljutnja neće pomoći. Znao je šah da je gotovo, da je Iran poražen. Istog dana naredio je iranskoj vojsci da prestane pružati otpor. Počinju pregovori s okupatorima.

Foroughi će ga doći glave

Mohammad Ali Foroughi
Nadalje, šah je isti dan smijenio iranskog premijera Alija Mansura, vjerujući kako je ovaj "pro-britanski" orijentiran, te je na njegovo mjesto stavio prethodnog premijera Mohammada Alija Foroughija. Vrlo loša odluka - naime, šah kao da je zaboravio da je istog Foroughija sam smijenio nekoliko godina ranije, "zbog političkih razloga", te, da stvar bude još gora, istom su sina pogubili pred streljačkim vodom.

Što se dogodilo nakon? Ono što se moglo i očekivati - Foroughi je zadužen za pregovore s Britancima, no Foroughi umjesto da se posveti izvojevanju što bolje pozicije za Iran poručuje Britancima kako "i on i iranski narod žele biti oslobođeni šahove tiranije". Počinje šahov pad, a da to on još i ne zna.

Spašavanje Nijemaca i sovjetska odmazda
Saveznici-okupatori iznose svoje zahtjeve - kao prvo traže da se u Iranu zatvore sva diplomatska i druga predstavništva Njemačke, Italije, Mađarske i Rumunjske. Nadalje, traže da se svi njemački državljani, uključujući i članove njihovih obitelji, odmah izruče Britancima i Sovjetima. Iran zadnju naredbu nije poslušao jer se znalo što ona znači - njemački državljani bili bi vjerojatno pogubljeni. Umjesto toga Iran ih je uspio nekako spasiti na način da su pobjegli preko turske granice.

Taj čin jako je razljutio saveznike, a u znak odmazde 16. rujna sovjetska Crvena armija kreće u okupaciju Teherana. Mnogi bježe iz grada strahujući od masovnih egzekucija.

Već idućeg dana, 17. rujna, sovjetske snage ulaze u Teheran. Šah je gotov - prihvatio je abdikaciju i njegova vladavina se završava.

Kako postaviti "svog čovjeka" koji ne zna perzijski?
Britanci odmah na njegovo mjesto žele staviti "svog čovjeka" iz prethodne iranske dinastije Qajar. No, njihov čovjek, Hamid Hassan Mirza, zapravo je Britanac koji govori samo engleski te ne zna perzijski. U toj situaciji još uvijek aktualni premijer Foroughi nekako uspjieva nagovoriti Britance da ipak prihvate prijestolonasljednika iz dinastije Pahlavi, Mohammada Rezu Pahlavija.


Mohammad Reza Pahlavi - novi šah
Što se dogodilo s njegovim ocem koji je netom abdicirao? Pokušao je pobjeći iz Irana, nije uspio. Britanci su ga uhitili i kao zarobljenika ga poslali u Južnu Afriku gdje je i preminuo u zatvoru 1944.

Mjesec dana nakon ulaska u Teheran, 17. listopada, saveznici se povlače iz glavnog grada, ali znatan dio Irana ostaje pod okupacijom sve do kraja rata - Sovjeti drže sjeverni dio, Britanci južni dio.


Okupacija Irana

Iran postaje "saveznik", ali okupacija se nastavlja
Život pod okupacijom u Iranu bio je težak - dolazilo je do nestašice hrane, gladi, ekonomija je ušla u veliku krizu. No, novi lider, Mohammad Reza Pahlavi u siječnju 1942. potpisuje sporazum s Britancima i Sovjetima prema kojem Iran postaje jedan od saveznika te proglašavaju rat nacističkoj Njemačkoj. Zauzvrat saveznici mu obećavaju da će se povući iz Irana, ali tek kada rat završi.

Kasnije, pred kraj 1943., u Teheranu će se čak održati jedan od najvažnijih susreta saveznika - Teheranska konferencija, na kojoj će biti prisutni Joseph Staljin, Franklin D. Roosevelt, i Winston Churchill. Zanimljivo je spomenuti kako je Njemačka imala plan u Teheranu likvidirati svu trojicu u operaciji "Veliki skok", no plan je propao.

"Velika trojka" u Teheranu

Za vrijeme 3 godine okupacije SSSR je proširio svoj utjecaj na Iran, a za to vrijeme osnovana je, po nalogu iz Moskve, i komunistička partija Irana (Tudeh). Čak su formirali i Narodnu Kurdistansku Republiku na teritoriju Irana kasne 1945.

Povlačenje iz Irana kao prvi povijesni ispit UN Vijeća sigurnosti
Ipak, na temelju sporazuma okupacija je morala prestati nakon rata, no odugovlačilo se. Britanci se počinju povlačiti tek u ožujku 1946., no Sovjeti odbijaju tvrdeći kako bi povlačenje ugrozilo "sovjetsku sigurnost". U konačnici Sovjeti se ipak povlače, u svibnju te godine, i to tek nakon što je upravo stvoreno UN Vijeće sigurnosti to zatražilo od njih - zanimljivo, iranski zahtjev da se Sovjeti povuku bio je prvi službeni zahtjev u povijesti UN-a kao i prvi test da se vidi hoće li UN biti učinkovit. Bio je, iako UN nije ništa konkretno učinio da natjera Sovjete na povlačenje, no, da su se Sovjeti odbili povući, tko zna što bi bilo s tek netom uspostavljenim UN-om i Vijećem sigurnosti.

Invazija i okupacija Irana, koji je želio ostati neutralan, možda i jest jedna od "sporednih priča" u širem kontekstu Drugog svjetskog rata, ali svakako je važna, kako u povijesnom smislu, tako i u aktualnom jer, kako smo i spomenuli pri samom početku ovog teksta, neke geopolitičke činjenice ovog prostora ostale su iste.

[fuck_off]

[Далтон]

Otkud toliko površine je pod kurdima (PKK) ? Kako toliko sada kada su do pre par meseci bili samo na severo-istoku i jugu turske???

[Приштина]

Да се подсетимо, чишћење села Ораовица у прешевској долини, 2001. година. ПЈП у акцији.

[fuck_off]

Otkud toliko površine je pod kurdima (PKK) ? Kako toliko sada kada su do pre par meseci bili samo na severo-istoku i jugu turske???

Kurdistan se prostire na teritoriji Turske, Sirije, Iraka i Irana. Njihov cilj je stvaranje nezavisne države na ovom prostoru, a sada vide priliku u Iraku i Siriji, zbog čega se i bore ovoliko.

[Ultra Sarma]

Ko se bori? daj ti meni navedi jednu jedinu akciju koju su Kurdi izveli da nije izrezirana ili zavrsena od stane Amera? nema je...
Ova mapa velike Albanije bliskog istoka koju si postavio su samo vlazni snovi Kurda, realnije bi bilo da ja u ovom casu pripojim Knin Srbiji... Potpuno isto ko Sipci imaju Amere i zapad ko saveznike, a oce od 4 okolne drzave da otkinu po deo da bi stvorili svoju neku veliku drzavu.. samo sto ovde nemaju neke propale balkanse zelmlje, nego izmedju ostalog Iran i Tursku koji su itekako stanju da zastite svoje granice i da im se najebu keve. Pa cak i u Iraku kad je PMU krenuo ka Kirkuku, nastala je bezanija i povlacnenje u roku od odmah...
Odgovor za daltona, to sto si video na prethodnoj mapi ne kontrolisu sirijski Kurdi nego Ameri, da nema protekciju zapada to zuto bi postojalo u najboljem slucaju za njih u granicama iz 2014. kako ce morati i da bupde nakom svega ovoga, te ce se Kurdi povuci bez problema kad to bude trebalo, kao sto je bilo u Kirkuku.. to zuto cak ni nisu Kudi, vec SDF u kome sve vreci broj cine Arapi koje Ameri vestacki guraju kako bi od SDF-a napravili neku multietnicku formaciju, ovo sa istocne strane eufrata u provinciji DeZ su sve Arapi koji su po potrebi zapada bili prvo fsa pa isis i sad sdf...

[Далтон]

Zafaljujem Sarma. Bilo mi je cudno, jer je global defens objavio sliku pre nekih par meseci gde su kurdi bili samo na granici Sirije-Turske u recimo 2 sirijska grada. Sad' odjednom pola države.
Mada, na tom istoku Sirije koji Ameri drže ima najviše naftnih bušotina. Jer odatle je I.D. i nastajala u početku rata 2011te ako me sećanje dobro služi. I od vremena pa do sada to Ameri drže. Alal im kurac. Izvadiše oni 70% Sirijske nafte.

[Nexon]

Стигоше 2 комада МиГ-29,

[Nexon]

Е, ово се зове реклама за војску,

[Nexon]

Церска битка (нем. Schlacht von Cer, мађ. Ceri csata), такође знана као и Јадарска битка(Schlacht von Jadar, Jadar csata), је била војни сукоб вођен између Аустроугарске и Србије августа 1914. око планине Цер и неколико села у њеној непосредној околини, као и Шапца, током ране фазе Српске кампање у Првом светском рату.

Битка је била део прве аустроугарске офанзиве на Србију и избила је у ноћи 15. августа када су делови српске Комбиноване дивизије I позива наишли на аустроугарске извиднице улогорене на падинама Церске планине. Борбе које су уследиле прерасле су у битку за контролу неколико градића и села у околини планине, као и за контролу Шапца. Морал аустроугарских трупа је 19. августа опао и хиљаде војника су се повукли у Аустроугарску, а многи су се подавили у Дрини бежећи у паници. Срби су 24. августа опет ушли у Шабац, чиме се битка званично завршила. Битка је била битка у сусрету, маневарског типа, што значи да у току битке нису коришћени ровови, будући да су ровови у овом рату коришћени први пут крајем 1914. после битке на Марни.

У току десетодневне битке српски губици су износили 3.000 мртвих и 15.000 рањених. Аустроугарски губици су били знатно већи. Било је 8.000 мртвих војника, 30.000 рањених и 4.500 заробљених. Српска победа над бројно надмоћнијим непријатељем је означила прву победу Савезника у Првом светском рату.

[riper]

Snimak go/pro kamerom sa pretpostavljam slema ukrajinskog vojnika koji je deo diverzantske grupe koja je trebalo da odradi neki zadatak u pozadini protiv novorusa. Ne znam sta je jezivije, kako na snimku vidis to sto vidis, ili kada nakon toga rusi sa telefona jednog od ubijenih vojnika obavestavaju njegovu majku da je poginuo.

https://www.youtube.com/watch?v=deM6R96hnf0&t=576s

[Nexon]

НА ДАНАШЊИ ДАН ПОЧЕЛО ЈЕ садистичко НАТО бомбардовање Републике Српске!

На данашњи дан 1995. почела је НАТО агресија на Републику Српску у којој је убијено више од стотину цивила. Број убијених цивила и војника од стране НАТО пакта неће никада бити прецизно утврђен јер становништво и данас умире од малигних болести као последица кориштења муниције са осиромашеним уранијом.

У јеку ратних дејстава и борбе за одбрану Републике Српске, на Војску Републике Српске, а која је држала фронт од око 1.100 километара, обрушио се поред такозване „Армије БиХ“, ХВО и војске Хрватске, још један непријатељ. 30. августа 1995. године је почела НАТО агресија на Републику Српску под називом „Намерна сила“. Агресија је прекинута 12. и 13. септембра због лошег времена, а потом је 14. септембра постигнут договор да Војска Републике Српске повуче тешко оружје из такозване Зоне безбедности што је и учињено закључно са 17. септембром. Земље које су учествовале у НАТО агресији на Републику Српску су: Француска, Италија, Холандија, Шпанија, Турска, Британија и САД. Занимљив је податак да је први војни напад НАТО пакта био управо на Републику Српску.

[st.vuki]

Poginuo Aleksandar Zaharcenko

[Nexon]

Ова акција је била део плана САД напада на Републику Српску(што је укључивало и напад на секторе север и југ РСК у августу 1995) како би мујо-ујо(тзв. м-ујо) коалиција заједно са нато(бомбардовање изнад) заузели северо-западни део данашње РС, пре свега Приједор. Акцију је директно наредио Ричард Холбрук,



Каурини католички су лоше прошли јер су били обична банда. што се може видети на снимку. Где год није срушена одбрана намерним слабљењем српских положаја(као сектор југ у РСК) они су имли великих проблема.
Само потапање каурина је спасило северо-запад РС а можда и Босанску Крајину јер су се каурини после повукли и нису хтели да помажу мујама у средњој Босни што је изазвало да мује почну да губе освојене територије. Претило је да 5 и 7 корпус муслиманске војске буду потпуно сломљени.
Тада, почетком октобра 1995, Холбрук тражи од Милошевића да повуче део снага из БиХ, што он ради, како би се дошло до 51-49%.
Након тога м-ујо креће поново заједнички у напад, иначе их Амери вукли за уше да се уједине пошто су једни друге оптуживали за неуспехе, и падају Мркоњић Град(где су починили тешке злочине над Србима) и Сански мост. То је она прича о приласку БЛ.
Ту се рат завршава јер се дошло до поделе 51-49%. После је било одређених размена али то је било то.

Иначе све акције м-ујо коалиције од 1994 су директно наводили из САД. Примера ради, Туђман је стално питао за источну Славонију и Вуковар(који су опстали након августа 1995 као РСК) док њему из САД говоре да он иде у БиХ и он шаље своје каурине у БиХ. Додуше, када су потопљени на Уни и Сави, нису више били тако ентузијастични. Мало су се Амери разочарали у њих, што Холбрук лепо каже у његовој књизи.

Дакле, католички кауристан и муџахедистан су директне креације САД. Колико су им спонзори моћни толико ће то и трајати.

[Nexon]

Имате слику наслаганих каурина на линку, и то из јединице која је стрељала српске цивиле у августу 1995, која је као нека елита њихова била, маса их је побијена у септембру 1995.

Да је Хрватска скупо платила покушај освајања Новог Града, Костајнице и Козарске Дубице потврдио је у књизи "Пут у Дејтон" тадашњи специјални изасланик америчког председника за Балкан Ричард Холбрук. Он се, забележио је "због неочекиваног узмака Хрвата" 19. септембра хитно састао са хрватским председником Фрањом Туђманом и председником ратног Председништва БиХ Алијом Изетбеговићем. Пре завршетка операције хрватски извори су помињали 49 мртвих, 63 рањена и педесетак гардиста који су остали у окружењу на територији Републике Српске.

Уосталом, о дебаклу 1. и 2. гардијске бригаде Хрватске војске у Поуњу сведоче и речи хрватског официра, чија је кодна ознака била "Јастреб". Пред крај снимка, док осматра амфибију коју је код Доње Градине "зољом" погодио Маринко Гвозден, чује се његов глас: "Сада је све готово."

О томе како су борци Војске Републике Српске сломили офанзиву хрватских "Тигрова", "Громова" и "Црних мамба", Пантелија Ћургуз каже: "Чим смо сазнали да је на топографској карти уписан назив операције ’Дрина 95’, постало нам је јасно да држимо фронт без резервног положаја. Били смо свесни да наше одступање може значити почетак краја Републике Српске. Прихватили смо борбу прса у прса. Тактички смо одвукли хрватске гардисте од наших ровова на десној обали Уне. Преко ноћи смо их бочним ударима опет запосели. Тако смо блокирали продор ’Црних мамба’ у дубину наше територије и онемогућили хрватским снагама форсирање Уне. Организовали смо кружну одбрану из које смо, уз помоћ питомаца Центра војних школа из Бањалуке, изашли као победници."

Ћургуз вели да је српским борцима много олакшан посао када се домогао "мотороле" погинулог командира "Црних мамба" Зденка Паеске, преко које је слушао наредбе које хрватски команданти издају својим јединицама.

http://www.politika.rs/scc/clanak/13817 ... 0%B2%D0%B8

[1914]

Kako je neko u komentarima napisao pola covek,pola raketa. Milina ga je slusati,mada je malo jezivo kada se smesi o oruziju koje moze da zbrise milione ljudi.

[riper]

Gledao sam seriju Viceovih dokumentaraca na mnogobrojnim ratistima Bliskog istoka. O Viceu nemam neko lepo misljenje, ali moram da im priznam da njihovi novinari dodju do prvih linija fronta gde snimaju puskaranja.

Uglavnom, taj Bliski istok, nema tu nikada normalno da se zivi. Kako je ovo sranje u Siriji, manje se obraca paznja na druge delove. A desava se gde god su Amerikanci dosli i "zavrsili posao", te zemlje su ostavljene u totalnom haosu. U Avganistanu talibani drze ogromne teritorije. Avganistanska vojska se sve vise povlaci u vece gradove, a sada i tu postepeno gubi kontrolu. Kako su se ameri povukli, talibani su se ekspresno brzo vratili i sada su jaci i opasniji nego ikad. Ima scena sa nekih zasedanja njihove komande, ono je kao skup bajkera. Desetine talibana na motorima i terencima se okuplja i kuje planove.

Ali najjace od svega je kada je novinar Vice/a isao u americku komandu u Avganistanu. Inace u toj zemlji je ostalo nesto malo americkih vojnika koji su striktno zaduzeni za obuku avganistanske vojske i pruzanje obavestajnih podataka. Zabranjeno im je bilo kakvo ucesce u borbama jer ih je u Avganistanu poginulo valjda oko 5.000. Uglavnom novinar bio u nekom komandnom stabu sa laptopovima, gde se satelitskim snimcima i snimcima iz dronova prate sve sumnjive osobe u nekoj oblasti. Ono, HD kamere hvataju sve, a onda u tom stabu procenjuju da li je u pitanju teroristicka pretnja ili obicno okupljanje gradjana. Od toga zavisi da li ce narediti vazdusni udar (to je jedino ostalo od ofanzivnih akcija koje ameri direktno izvode).

I sta se desava, taj trust mozgova prati neku grupicu za koju ne mogu da izvale da li su teroristi ili ne. Uglavnom po nekim detaljima istanove da lik neki nosi RPG sa sobom, da to nije neki stap i da se PESKE zaputio ka kontrolnom punktu avganistanske vojske. Ovi iz staba dizu uzbunu i podizu avione. Krece napad iz vazduha na tog usamljenog talibana. Iz pticje perspektive vidi se kako lik ide, PORED njega eksplodira raketa koja je bacena iz aviona. Lik nekoliko stotina metara bezi, onda pada na zemlju i vise se ne dize. Iz komande procenjuju da je taliban preminuo usled povreda nakon napada.

Uglavnom amerikanci su na navodno ubistvo jednog talibana, kada se izracuna koliko kosta poletanje aviona, gorivo koje potrosi, raketa kojom gadja i svi drugi troskovi, na likvidaciju tog jednog nebitnog talibana su utrosili vise od 100.000 dolara i jos su uspeli da ga promase.

Isto tako ima nekoliko dobrih dokumentaraca iz Iraka, gde se vidi kako je iracka vojska u totalnom kurcu i kako jedva kontrolise pojedine delove zemlje. Isto i u Libiji gde se ne zna ko koga prasi.

Zanimljiv je bio i dokumentarac u Jemenu, gde su sa nekom grupom lokalaca koji se bore protiv Hutija. Nisu deo zvanicne arapske koalicije, vec su onaj unutrasnji element protiv Hutija. Uglavnom likovi se ostre kako ce u nekoj ofanzivi sjebati Hute, krene njih 400 da im napadne polozaje. Nakon nekog vremena samo se vracaju u bezaniji i rasulu. Huti ih odlomili, bolnica lokalna primila vise od 40 ranjenih, ne zna se koliko mrtvih.

[lost&found]

daj linkove

[riper]

Evo par linkova, ali moze slobodno da se otvaraju i ovi linkovi do njih. Imaju odlicne reportaze, osim kada je u pitanju Novorusija, tu su previse antiruski nastrojeni, ali opet hvataju dobre kadrove.



Ovo je link gde sam opisao scenu kako ameri gadjaju onog jednog talibana. Citava reportaza je u pitanju naravno. (Ne znam zasto nece svuda da mi jutjub na ovom forumu ostavlja onako prozorcice kao na prvom linku.

https://www.youtube.com/watch?v=IDsyJCxYAoc&t=557s

Nigerija, reportaza o borbi protov Boko Harama, nije lose.

https://www.youtube.com/watch?v=1kimbo5c0Ak

Ovo je dokumentarac koji sam malopre odgledao o ludilu koje je vladalo u Centralno Africkoj Republici. Hriscani protiv muslimana macetama. Brutalno.

https://www.youtube.com/watch?v=VoQAxQgevEA

Ima jos brdo linkova. Plemena u Libiji, siitske milicije protiv ISIS/a u Iraku, svasta. Ima i razgovori sa talibanima i njihova strana price zasto prave sranja po Avganistanu, ali i kakvi su u ocima obicnog naroda. Moram da priznam da sve to nije lose, retko ko, da ne kazem niko, radi dokumentarce iz takve perspektive.