Четнички Команданти у II св. рату

Патриотске теме, расправе, текстови, фотографије, филмови, књиге...
User avatar
Мићара
Posts: 1481
Joined: Tue Feb 09, 2016 8:07 pm
Location: Преко Дрине.

Четнички Команданти у II св. рату

Postby Мићара » Mon Feb 15, 2016 2:32 pm

Иако се стара изрека да је "историја учитељица живота" више пута показала као апсолутно тачна, ипак још су бројне нејасноће у српској историографији. Актуелни грађански или вјерски рат, тј. етнички сукоби у бившој Југославији имали су корјена у прошлим временима. Нарочито нам је у овом смислу поучна историја Другог свјетског рата, али је нечија врла моћна рука спријечила Србе да истраже недавну прошлост. Иако су Срби у последње вријеме исвојевали одређену српску државност ипак је још врло мало урађено на сагледавању недавне српске прошлости. Ја ћу почети са четницима из мојих родних крајева Семберије и Мајевице.



СТЕВО ДАМЈАНОВИЋ ЛЕКО (1911 - 1945)
Командант Мајевичког четничког корпуса. Иако овај корпус никада није био војнички монолитна организација- бар не у смислу како данас изгледају корпуси овај човек је под својом командом најдуже времена имао све четнике Семберије и Мајевице и стога је најзначајнија личност четничког покрета отпора у овим крајевима.

Стево Дамјановић је рођен 1911, године у Слијепчевићима код Брчког као други по старости од четири сина Боже Дамјановића и мајке Петре (роћене Божић из Г.Чађавице). Најстарији син ове породице - Милорад једини се није школовао и остао је да обрађује велико имање Дамјановића, које су ови стекли куповањем беглука, а својим радом имао је породични задатак да помогне школовање млађе браће. Касније ћемо видјети како су ова четири брата Дамјановића жиот свој положили као српски борци у четничком покрету отпора.

Image Стево Дамјановић-Леко Командант Мајевичког четничког корпуса

Стево Дамјановић је завршио основну школу највјероватније у оближњем Брезовом Пољу, а средњу школунепотпуну шесторазредну гинмазију у Бијељини где је био познаник и са Мухамед - бегом Прељубовићем једним од ријетких муслимана који ће касније бити блиски Дражин сарадник. Након тога, Стево затим похађа и Вишу војну академију у Београду, а рат га затиче као капетана 2. класе.
Почетак рата га је баш затекао у Бијељини на месту командира 4. митраљеске чете у 6. пјешадијском пуку "Краљ Александар Први" у Церској дивизији. Већ 6. априла 1941. године добија метежу дошао до Чачка и Ужица где је његова јединица имала већи оружани сукоб са Нијемцима 14. априла када је и рањен Лекин командант батаљона па ја на његово мјесто за команданта именован капетан Дамјановић. Већ 17. априла пао је у њемачко ропство и капетан Дамјановић у Ужичкој Пожеги, али је исте ноћи успио да побјегне. Овај високи официр тако није признао каитулацију и био спреман да пружи борбу против окупатора.

У првим устаничким аксицаја 1941. године свакако учествује Леко, мада је увјек имао резерву због присуства марксистички оприједељених устаника чврсто организованих у ешалонима КПЈ. Можда управо због српске доброте и попустљивости каснијег четничког војводе Керовића у кућу његовог оца бившег народног посланика и предсједника општине, у Тобуту усељава се и штаб управо ненародних елемената. ови ненародни елемнти- дакле несрпски елементи, (у грађанском рату ће се показати ако антисрпски елементи и српски душмани) окупљали су градски полуинтелегенцију из Бијељине и Тузле (па и шире) задојену Марксовом идеологијом и заблудама. У Тобуту су тако дошли Фадил Јахић- Шпанац а а муслиманском градском фукаром и квазиинтелегенцијом, још један Иван Марковић-Ирац са Фрањом Херљевићем, Гујом и другим католичким хрватским декадентима и србомрзитељима из Тузле, као и разни Словенци, Словаци унијасти Украјинци, безбожни Јевреји. Овако опксурно друштво, без претјеривања "сакупљњено са коца и конопца" чије су вође били међународни пробисвети на челу, са највећим српским непријатељем Титом, нашло се у срцу српске патријархалне и сеоске Мајевице. По сјећањима Љубе Керовића, понеки сеоски ђилкош и пробисвет одмах им се придружио. Исто тако уз њих би пристајале поједине сеоске распуштенице и аморалне жене којима је пријало друштво "другарица" у панталонама са новим погледима на свијет, толико другачијим од српске сеоске средине Мајевице. Очи успаљених сеоских удавача остајале су на ланцима ових "доктора" из града. Њихов разорни рад увелико је давао резултате, па би прво насједали партизанској титоистичкој пропаганди понеки доброћудни сељани, затим често и веће неуке српске масе, а након тога остали су на силу морали бити партизани. За око пола године оваквог деструктивног рада партизани одличном организацијом са тајним партијским ћелијама старим преко 20 година и под вођством међународног пролетеријата и Коминтерне, постили су запажене резултатле, и грађански рат међу Србима у овом крају потпаљен је од фебруара 1942. године.

Свакако да је један учени официр и добар прави Србин као што јке био командант Леко одмах уочио шта спремају комунисти и увијек је према тим лицима био врло разврстан, а од фебруара 1942. године и у потпуном оружаном непријатељству. Стога никада није могао да прихвати као своје такве Србе који су им то у почетку омогућили, и ту треба тражити одређено неслагање између два човјека четничког покрета Мајевице и Семберије- између капетана Леке и војводе Керовића.

У првој великој ратној операцији на Мајевици усташе су након устаничког зазимања касарне у Лопарама 7-8 септембра 1941. са 4 батаљона снаге око 2.000 људи на Усјековање 11. септембра 1941. године у Тобуту спалиле су кућу Креовића и заједнички устанички штаб, а Леко у таквом сукобу није узео учешће. Леко је некак управо у ово вријеме 24.септембра 1941. године извршио значајни ратни подухват, а то је била борба код Пиперачког моста када су његови устаници зауставили разуларено дивљање хрватско-муслиманских усташа по српским селима, и након те побједе почиње да се свара легенда о Леки као правом заштитнику српског народа.

Image Дража,Краљ и Леко

Следећа значајна акција на Мајевици био је заједнички напад свих устаника на усташко упориште Корај - из кога су кретали многобројни злочиначки походи против Срба. Тако је у новембру 1941. године из Кораја извршен покољ у коме су муслимани побили око 50 Срба у Пушковцу и Тутњевцу. Српски устаници напад на Корај нису извели из какве обијести, јер су се Срби тада нашли уу врло тешком положају у саставу крајње непријатељске НДХ и окупацијом Нијемаца. Четници нису срљали у нападима, него врло одмјерено предузимали одбранбене акције како би сачували српски народ, и покушали га спасити за наредна времена. Један напад на Корај изгледа се одиграо на Враче(ве) 14.11.1941 , али главни напад је био 27.новембра 1941. и након њега се показало да се Срби у овим крајевима неће предати без борбе, иако су били у безизлазној ситуацији окупирани од Њемачког Рајха у коме је планирано од Хитлера да буду физички истријебљени. Занимиљиво је да су и партизани узели учешћа у овом нападу на Корај Фадил Јахић - Шпанац је омогућио бјекство многих усташа.

Већ у нападу на корај очигледно се видјело да су партизани у крајњем циљу радили против српских националних интереса. Фадил је у Корају лично забранио стрељање усташких злочинаца. Исто тако партизанска пракса је била да када заробе усташу не чине му ништа, позивајући се на хуманизам и ратно право, а ако ухвате четника - Србина редовно га муче и убију. Поред свега својом демагогијом овим партизански квазиинтелегентни из града убиједили су лаковјерне сељаке Србе да нису ненародни (несрпски) елемнти они, већ да су то, замислите, управо четници који су били једина српска војска. У својим анитисрпским намјерма демагошки су пребацивали четницима неактивност у борби против окупатора и преговоре са Нијемцима, икао је то сасвим уобичајна ствар у свим ратовима. Лако је било Фадилу, Ивану и Фрањи, и осталим да нападну Нијемце и баш их брига што ће Нијемци побити на стотине српске нејачи. (Исто тако , усташе су знале ноћу прећи Саву и убит понеког њемачког стражара, а за узврат од Нијемаца је било убијено на стотине Срба).

Сјутри дан после битке на Корају мислимани из Теочака су напали Прибој и Пељве, а четници су узвратили нападом 3.12.1942 године на Теочак када је спаљена Снијежница, али истог дана муслимани из Челића су напали Миросавце и убили преко 100 Срба.

Image Четничка Легитимација

Сукоб четника и партизана- то јест сукоб између српске војске и југословенске наднационалне револуционарне војске избио је још крајем 1941 године после неуспјеха преговора Дража-Тито. Партизани су на Мајевици добили директиву да чим довољно ојачају униште четнике. Управо је Леко одлучио да прекине ову негативну активност партизана и да их протјера са Мајевице. Ријеч о борбама четника и партизана 20 - 28. фебруара 1942 године, а почели су нападом на партизански штаб на Вукосавце када су погинули Шпанац, Ирац и други. Сукоб се завршио протјеривањем партизана са Мајевице и Семберије.

Партизани су у току ових борби показали своје праве, у основи, антисрпске намјере. Оно што је настала после 20.2.1942. могло се назвати само "црвеним терором" и антисрпском хистеријом. Колико су неки Срби међу партизанима били онарођени показују сви подаци да су редовно заробљеним четницима приређивали најгора мучења уз редовно псовање српске мајке. Показало се тако да су ови нови јањичари били слични оним ранијим јаничарима који су били исто српска дјеца и младићи, или преваспитани постајали најжешћи Турци. у овом партизанском терору убијено је много добрих Срба, као и резервни поручник Љубомир Антић учитељ у Угљевику, активни наредник Андрија Поповић из Коринте, Лекин брат и рођак Милорад и Рајко Дамјановић као и низ других.

Поменуту акцију покренуо је лично Леко, а највише су му помогли Мајевички четнички батаљон под командом поручника Љубомира Антића, Јабланички четнички батаљон, под командом Лекиног брата Јове Дамјановића званог Грујо и Подрињски четнички батаљон са командантом Јовом Радићем. У наставку борби кад је кренуо поменути терор и остали четнички команданти су узели учепћа у протјеривању партизана, а међу њима и Ђуро Бижић, оа и војвода Керовић.

Када је средином 1942. године створена Мајевичка четничка бригада на кратко је био њен командант војвода Керовић иако је Дража 4.марта 1942 за њеног првог команданта именовао Леку. Због поменутих разилажења између Леке и Војводе Дража је био принуђен да ову јединицу преименује у Мајевичко - Посавску четничку биргаду и да за команданта именује ново лице, тада капетана 1. класе Драгослава Рачића. Леко је тада средином 1942. године у бригади био командант Подрињског четничког одреда који је тада имао четири батаљона. Остали одреди ове бригаде су били Мајевички четнички одред са командантом поручником Томинчевићем, затим Семберски четнички одред са командантом жандармерисјким нареднимок Ђуром Бижићем (Дрински, Угљевићки, Бијељински, батаљон/командант Рајо Бањичић и Рачански батаљон) и на крају Посавски одред са командантом капетаном Јованом Прњатовићем. Четници су својим радом ипак успјели да очувају српски народ овог краја од спремљеног тоталног уништења.

ImageДража са Четницима Мајевице и Семберије

Командант Леко Дамјановић је одржавао сталне контакте са Дражом Михајловићем, а имао је добре односе и са већином других четничких команданата. Цијело вријеме трајања рата ноцио је велику браду и косу коју је некада везивао у перчин, или плетеницу. У рату је као и његов врховни командант занемарио жене, и остао неожењен а када је погинуо 1945. године имао је 34 године живота. Имао је присне контакте са Рајом Бањичићем и професором Бакајлићем - једним од српских идеолога и главних четничких теоретичара по коме се данас у Бијељини назива једна улица, а такође и са Савом Ивковићем и другим значајним Србима овог краја. Свој штаб је најчешће држао у Подрињу у планском предјелу изнад Роћевића и другдје.

Исто како је истина о српској борби и четницима у 2 св. рату успијешно сакривена од стране Титових следбеника, исто тако је и смрт првог човјека српског покрета отпора Семберије и Мајевице и остала мистерија. Наиме ликвидација Леке и РАје Бањичића је извршена тако мучки и закулисно да о томе ни сама Удба није имала сигурне чињенице и годинама након тога догађаја покретала је обиме истраге установи да ли су Леко и Рајо још живи. Српски народ Семберије и Мајевице (онај дио који је остао вјеран старим српским идеалима) као и сами чланови породица команданата ЛЕке и Раје, вјеровао је да је њихов команднат жиц и да ће опет доћи да спаси Србе овог краја. У тешким временима оваква Божија чуда, слично легендама код Енглеза да ће се њихов краљ Артур из 5. вијека опет појавит у Енглеској када буде најтеже.

Укратко десило се сљедеће: када је Српски покрет договором на Јалти био издан комунистима и када је млади краљ обманут да призна Тита и да Дражу смијени, Дража и српски покрет су се нашли у познатој историјској ситуацији тоталног безизлаза када Срби кроз вијекове радије бирају смрт него живот у ропству. Када је Црвена армија ушла у Србију октобра 1944.године Дража је одлучио да се не предаје и прелази у Босну управо у овај крај. Одавде води велику армију од преко 20.000 по разним крајевима БиХ и у више десетина битака од Градачца , Оџака, Маглаја, Травника, Фојнице, Прозора, Неретве, Калиновика, Бирча, Калесије, у свим побјеђује али безповратно сатире људство на путу за "Царство Небеско".
Село моје мало је на бријегу, ту се браћо све мангупи легу!

User avatar
Мићара
Posts: 1481
Joined: Tue Feb 09, 2016 8:07 pm
Location: Преко Дрине.

Re: Четнички Команданти у II св. рату

Postby Мићара » Tue Feb 16, 2016 5:30 pm

ВОЈВОДА РАДИВОЈЕ КЕРОВИЋ (1913 - 1946)

Овај човјек потекао је из најугледније српске породице Мајевице у првој половини 20. вијека.

Наиме, породица Керовић је узела директно учешће у најпознатијем историјском догађају свијетског ранга, у вези с којим се име Српског народа спомиње у свим свјетским уџбеницима историје. Срби су наиме, ријетко били у епицентру свјетске историје, с обзиром да су народ мале-средње величине, али то се десило управо у догађају који је најзначајнији у дотадањној свјетској историји. Ријеч је о Сарајевском атентату где је ова српска породица Мајевице дала одлучујући удио, а на тај начин и свој велики допринос српској историји,
Image Војвода мајевички Радивоје Керовић

Будући војвода Радивоје Керовић рођен је августа 1913. године у свом Тобуту, од оца Благоја и мајке Митре (Шакотић). Отац Благојев, дакле дјед Радивојев, Митар са својим синовима узео је учешћа у организацији Сарајевског атентата. Осуђен је од стране аустроугарског окупатора и умро је у затвору Малерсдорф 1.10.1916. године, а његов син Неђо (стриц војводе) умро је у истом затвору 25.3.1916. Трећи брат Јован је у 1. св. рату побјегао Русима и као добровољац погинуо је 1916. године у Добруџи на руској страни. Благоје, отац војводин, је био солунски добровољац, и након рата је одликован и важио за најугледнијег грађанина Мајевице као народни посланик предсједник Општине у Прибоју.

Благоје је имап четири сина и сви су они животе своје положили за српство учествујући у четничком покрету отпора. Перо (1904-1945), Радивоје војвода (1913-1946), Митар (1918-1946) и Неђо (1921-1945), а имао је још и кћерку Ружу. Замажамо овдје једну чудну коинциненцију која најтрагичније одсликава судбину Српског народа, а то је да је исто као и у овом случају, командант Леко имао тројицу браће и сва четири њих су погинула у рату (исто тако и четворица браће Еркић и са њима командант Пожарнице Милош Екрић погинули су у четницима).

Image Благоје Керовић (1878-1941)

Будући да је војвода Керовић завршио 4 разреда основне школе у Прибоју. У овој школи је био учитељ кум породице Керовић, Вељко Чубриловић, брат познатог српског историчара Васе Чубриловића, који је такође узео учешће у сарајевском атентату и у догађајима око којих је био објешен 3.2.1915. године Мишко Јовановић и Данило Илић. Радивоје Керовић је затим похађао трговачку школу у Бијељини коју је напустио као син угледног грађанина и препустио се практичном остваривању својих знања.

Породица Керовић је биула и економски јака, са велики земљишним посједима стеченим због услуга за Српску државу.
Глава породице, отац каснијег војводе је био народни посланик општине па су редовно пратили новине, први су у крају купили радио и грамофон, и први су примјењивали агротехничке мјере. Породица је живјела у задрузи све до 1936 године а и након тога остало је карактеристично заједништво ове породице која је редовно имала још 3 и до 15 најамних радника.

И будући војвода је своју јавнуполитичку каријеру почео као и отац му Благоје у "Соколима" чији је члан постао 1930. године. Исто тако отац му је још 1910. године био члан Сокола у Тузли а затим члан "Младе Босне" а вјероватно и "Црне Руке" у већ опасним догађајима.

Радивоје Керовић је тако учествовао у низу слетова Сокола, и био је изванредни атлетичар па је освајао више пута запажена мјеста на тркама у Брчком и Тузли. Оженио се 1934. године Љепом (Петковић, живила до 1999), а 1935 и 1936 је служио војску у Марибору. Углавном су тако безбрижно прошле године Радивојеве у младости у окриљу своје фамилије.

Међутим, наступила је 1941. године и почетак рата у нашим крајевима. И опет се показало да се "на муци познају јунаци", а ова породица и сви њени поменути актери положиће животе за своју отаџбину. Први је погинуо глава породице, народни посланик и предсједник општине, Радивојев отац Благоје, кога су на путу за Равну гору у једној важној мисији стрељали Нијемци 15.10.1941 године у селу Недељицама на муту између Лознице и Ваљева.

Почетак рата је затекао Радивојевог брата митра као редовног војника на бугарској граници и он се 1941. године вратио у Тобут са оружјем. Његов брат Перо је био резервиста на истом дијелу фронта али га још почетак рата затекао код куће. Код куће Керовића су и 23 војника четника још 15. априла 1941 . године оставили своје наоружање не хтијући га предати непријатељу.

Негдје почетком јуна 1941. године Радивоје Керовић је заједно са кумом Миланом Сјепановићем - Марићем (касније командант батаљона код Леке) уништио усташку таблу са натписом НДХ у Лопарама , због чега је био ухапшен и затворен у Брчком, За дукате га је спасио познаник извијесни Клејс, и од тада се будући војвода потпуно одметнуо у шуму (дакле још јуна 1941.г.). Следиле су затим разне мљње акције и покушаји што боље заштите Српског народа од уништења, што је у основи и успјело.

Занимљиво је да је војвода Керовић био у почетку врло толерантан према партизанима, а нарочито према муслиманима и Хрватима међу њима. Сви они заједно, без икаквих ознака, у почетку били су скупа у кући Керовића. Када су се након одласка у Србију на Мајевицу вратили Ђуро Бижић и Ристо Ђуковић, а мало прије и капетан Леко и други, ова устаничка чета бројала је око 120 људи(од чега око 80 четника а око 40 партизана). У току августа мјесеца сјеки су телефонске везе усташама и успјели у засједи да униште камион усташа. Чак су успјели 7-8 септембра 1941. године први пут да заузму Лопарску касарну.

Након тога, власти НДХ са око 2.000 усташа из Теочака, Кораја и Челића спалиле су устанички штаб 11.септембра 1941. године у Тобуту (на Усјековање) а имање Керовића је до темеља изгорјело као и око 100 других српских кућа. Услиједила је затим 27. новембра. 1941 већ помињана акција заузимања Кораја у којој су се исказале разлике у схватању борбе код четника и партизана. Иза ове аксције , само неколико дана после ње, услиједио је као реакција на напад на ПРибој и Пељаве, напад на Теочак 3.12.1941. а партизани су одустали од ове акције и тиме јасно показали да њима није био циљ само борба против српског непријатеља.

У свим дотадашњим борбама као и обичан борац нарочито се истакао Радивоје Керовић чиме је стекао и увећао углед на Мајевици.
Захваљујући угледном поријеклу, изузетним физичким предиспозицијама, личној храбрости и способности, изгледа да је још у децембру 1941.године добио титулу војводе мајевичког од мајора Дангића. Наиме, титула војводе била је највеће старо хајдучко, односно четничко, звање и додјељивано је само ретким појединцима за изузене заслуге у рату. У току Балканских и 1 св. рата ова титула је постала највиши чин (ранг Маршала) у званичној српској војсци њега су добила само 4 официра (Путник,Мишић, Тепа и Бојовић). Међутим, остало је још неколико четничких војвода из ранијих ратова који нису били редовни официри а због заслуга су добили поменуто звање војводе-као нпр. Коста Пећанац, који је и водио четничку организацију ( као својеврсно удружење ветерана, али и као настављач четничке акције) између два рата. Само један од тих војвода је био у редовима Дражине "Југословенске војске у отаџбини", а то је војвода Илија Трифуновић-Бирчанин, док је Коста Пећанац погинуо као вођа четника издвојених од државне војне формације (иако је формално гледано Пећанац био легитимни наследник старих четника). Војвода Бирчанин је тако као једини војвода именовао нових само 27 војвода за исто толико српских регија по њиховим ратним заслугама. Дража Михајловић је пристао да понесе титулу четничког надвојводе и у мају 1942. године признао је сва Бирчанинова наименовања. Тако се десило да је читава једна војска практично постала војска , да тако кажемо, специјалаца и добровољаца - тј. четника који су попут самураја и камиказа били ријешени да се боре до смрти за слободу српског народа. И док су у ранијим временима овакви људи били ријетки добровољци сада се полако скоро сва српска војска почела називати четницима (сведоци смо да су и у рату 1991 - 1995 буквално сву српску војску називали "четницима"), што је само по себи говорило о погибљености и безизлазности ситуације.

Дакле, један од српских војвода је био и Радивоје Керовић војвода мајевички који је једини имао ово највише звање за територију Семберије и Мајевице, иако се његово име обично заборавља у навођењу српских војвода. У овај број су улазила и таква имена као што су : Павле Ђуришић, Бајо Станишић, Кесеровић, Баћовић, Роквић Мане, Богуновић Брано, Момчило Ђујић. Тако је наш крај још децембра 1941 имао четнички одред војводе Радивоја Керовића. Када порастом броја четничких устаника створена "четничка група одреда" командант је постао војвода Керовић, а након стварања "мајевичке четничке бригаде" њен први командант постаје опет Радивоје Керовић, на ком положају остаје до августа 1942. године.

За ово врјеме десило се низ борби и разни команданти су се у њима доказивали. Тако су усташе 17.12.1941 године, спалиле Пипере и Лукавицу који су били у зони одговорности партизана, а већ 14.1.1942 командант јабланичког четничког батаљона Јово Дамјановић (Лекин брат) је напао и спалио Нахвиоце.

У већ помињаним догађајима протеривања партизана са Мајевице од 20 - 28 фебруара 1942. године војвода Керовић такође учествовао нападајући партизане на локацији Светљика од правца Лопара, Заједница и Курјаче, а 28.2.1942 омогућио је његовом рођаку Ратку Перовићу да се са јединицом повуче за Шековиће.

Војничка каријера војводе Керовића је нешто умањена изгледа након чувеног писма команданта Леке Дражи Михајловићу гдје је Војвода оптужен за сарадњу са партизанима и комунистима. Након овог писма командант четника постаје капетан Драгослав Рачић, па Ђуро Бижић а иза њих Леко Дамјановић дуго времена.

На састанку себи блиских команданата (капетан Вукашин Суботић, начелник штаба Ђуро Бижић, командант дринског батаљона Илија Гајић, командант планинског батаљона Ацо Медунић - командант Брчанског батаљона.), дана 25 априла 1942. године војвода је мало одударио од војне дисциплине и субординације и напетнуо се за команданта о чему сведочи сачувано писмо упућено Дражи. Занимљиво је да након успијешних борби 24 - 27 маја 1942 године (у којима је против 7-8.000 усташа и легије знатан допринос дао капетан Леко са својим одредом) примирје са непријатељем у Лопарама је потписао 30. маја 1942 године опет војвода Керовић. Ово примирје је било највеће оставрење четничке борбе у овом нашем крају. Примирјем је практично створена такорећи мини држава српског становништва тадашња 4 среза (Бијељински, Брчански, Тузлански и Зворнички), а овај резултат четничке борбе је највише допринео да Срби у четвороуглу избјегну спремљени геноцид.

Војвода Керовић када се командовање стабилизовало у бригади заузима мјесто члана команде као командант позадине бригаде, али и даље се јединим четничким одредом. У чувеној битци на Малешевцима 28.11.1942 када су партизани успјели да привремено нанесу тежак ударац четницима и када је настрадао тадашњи први човек четника Мајевице и Семберије Ђуро Бижић, војвода из непознатих разлога није дошао у помоћ са својим одредом. (Септембра 1942. године је већ по други пут, опет пропустио без борбе партизане Ратка Перића када су кретали за Срем где су се и припремили за овај обрачун на Малешевцима.)

Чини се, да су у животу војводе Керовића најбоље одсликава историјска судбина срба. Стасао је у врло угледној српској кући и доживео је од српскод краља Александра увођење диктатуре и насилно проглашење унитарног Југословенства коме у том тренутку нико од срба није знао супроставити старе српске вриједности националне државе. Овако распет између српства и Александровог југословенства морао је да се колеба и војвода Керовић. Није могао јасно да се опредјели и да протјера лажни браћу муслимане и хрвате из своје куће. Поступио је типично српски наивно и доброћудно, и дозволио је да буде обманут (а то је Леко изванредно запазио).

Међутим величина војводе Керовића и лежи у томе што је успео да схвати почетне заблуде и да се на бранику српства нађе чврсто до краја, и на крају да живот свој мученички положи за српску слободу доста дуго иза завршетка рата.

У току 1943 године. у области Семберије и Мајевице било је мало четничких активности. а ранијом четничком акцијом успјела је да се створи равнотежа према непријатељима и српски народ је спашен од уништења. Сећања бележе један увратни напад на Теочак 1943 .године у коме главну реч води војвода Керовић и тада је војвода наступао са елементима витешког али мало занесеног идеалистичког. Том приликом четници су освојили део Теочака до Крстаца, а војвода Керовић лично наредио да се не сме таћи имовина Синана Халиловића за кога је војвода знао да је лично Мурат бег Пашићу рекао да не зна шта говори када је јавно поручивао да ће сви срби о божићу сјести за једну синију.Наиме , стари србомрзац бег је наговештавао да ће срби до тада бити истребљени до оволиког броја да могу сви сјести само за један сто, али сам Бог зна да ли се стари Синан противио геноциду над србима или је био реалиста који је схватио колико је то замашан и неизводив посао.

Како се рат приводио крају и када се већ видјело да су српски национални интереси већ одавно били предани, Дража се опредјелио за Голготу и за витешку смрт а са њим и његови бројни следбеници. И овог пута се показало, да васкрсења нема без смрти, и овако је настала Нова Србија, а скоро све оно што је створено од Карађорћа до Петра 1. било је уништено. Српски народ је ушао у нову врсту својеврсног ропства и врло опасно раздобље своје историје, а данашње васкрсење српске државе је у тјесној вези са узвишеним идеалима и смрђу чиче и његове војске.

Војвода Керовић је тек сад потпуно схватио да је дошао крај, и шта су урадили они исти за које је имао разумјевање на почетку рата. Остало му је још једнио да истраје до краја докле му крвници нису одузели на дан његове крсне славе св. Јована 20.1.1946 године о чему су читаоци семберских новина имали прилике да прочитају, па о тим крвавим догађајима и о набијању на колац војводине главе овом приликом нећемо говорити.

Војвода мајевички је имао 33 године када је погинуо. Цело време рата носио је велику црвенкасто риђу кестењасту браду и до рамена дугачку косу. Иза себе је оставио једног сина и двије кћерке и трајно мјесто у сећању срба овог краја.

Војвода Радивоје Керовић тако је, поред Леке и знатним дјелом Ђуре Бижића, остао синоним српске четничке борбе и један од два највећа четничка команданта Семеберије и Мајевице у 2 св. рату.

Image Чича Дража са народом Семберије, октобар 1944.
Село моје мало је на бријегу, ту се браћо све мангупи легу!

User avatar
EvoksPGD
Posts: 119
Joined: Sun Jan 31, 2016 8:44 pm

Re: Четнички Команданти у II св. рату

Postby EvoksPGD » Thu Apr 07, 2016 11:13 am

МАЈОР ПРЕДРАГ РАКОВИЋ

Image

Мајор Предраг Раковић је рођен 1912. године у селу Пријевор код Чачка. Априлски рат 1941. дочекао је у чину активног интендантског поручника. Избегао је заробљавање, вратио се са фронта у Хрватској и одмах отишао на Равну Гору. У устанку 1941. командовао је Љубићким четничким одредом. Децембра месеца исте године одред прераста у Љубићку бригаду, а средином 1942. у Други равногорски корпус.
Од децембра 1941. до јесени 1943. Раковић је својом јединицом командовао као илегалац, јер се формално налазио у Српској државној стражи у Чачку. Ову опасну улогу одиграо је боље од свих легализованих четничких команданата. Стекао је поверење немачке команде у тој мери да је из Чачка успео да потисне и љотићевце. За радио везу са Равном Гором користио се шифром ‘‘Фрике’‘, тј. именом немачког команданта Чачка, који га је јавно хвалио као ‘‘оданог сарадника’‘. Немци нису сазнали ни да Раковић говори немачки језик. На саслушању у Гестапоу у Београду оповргао је оптужбе да је Дражин човек, јер је, док би тумач преводио питања, смишљао убедљиве одговоре. Када је најзад откривен, спасао се у последњем часу, а Немци су спалили његову родну кућу у Пријевору. У међувремену, он је извукао огромне количине оружја и муниције за своју јединицу.
У борбама против највећих комунистичких јединица, 1944, Раковић учествује као командант 1. јуришног корпуса, у саставу 4. групе јуришних корпуса.
По повратку у област Чачка, крајем септембра, под Раковићеву команду стаје и 1. равногорски корпус. Октобра 1944, у садејству са Црвеном армијом, напада немачки гарнизон у Чачку. Заробљава велики број Немаца и предаје их Совјетима.
Док се главнина четника повлачила у Босну, Раковићева јединица остаје у планинама југозападно од Чачка. Тада је то била једна од највећих јединица, са 6-7.000 четника. Услед несташице хране и зимских униформи, новембра месеца Раковић наређује растурање на мање делове и прелазак у герилу.
Уочи Светог Николе 1944, мајор Предраг Раковић је са групом пратилаца опкољен у селу Миоковци код Чачка. Видевши да нема излаза, извршио је самоубиство. Његово тело комунисти су три дана држали изложено у Чачку.
Razmačinji stolove, počinje šiz...

http://crno-bela-nostalgija.blogspot.rs/

User avatar
EvoksPGD
Posts: 119
Joined: Sun Jan 31, 2016 8:44 pm

Re: Четнички Команданти у II св. рату

Postby EvoksPGD » Thu Apr 07, 2016 11:20 am

КАПЕТАН ЛЕОНИДА ПЕТРОВИЋ

Image

Капетан прве класе Леонида Петровић, рођен је 1906. године у Кладову. У Априлском рату 1941. избегао је заробљавање и постао један од водећих устаничких команданата у свом родном крају. Када је средином 1942. године формиран Тимочки корпус, именован је за команданта Зајечарске бригаде. Важио је за најхрабријег и најдисциплинованијег официра, не само у Источној Србији.
‘‘Одличан борац, правичан, строг и оштар. То је један од најхрабријих официра које сам срео у току рата’‘, каже за Леониду капетан Радомир Петровић Кент.
Леонида је био увек у првој линији, тамо где је најжешћа борба. ‘‘Није могао да застане пред непријатељем или да гурне напред неког официра или војника’‘, Кентове су речи. У једној од великих битака за Источну Србију, јуна 1944. на Мозгову изнад Бованске клисуре, Леонида је, у судару са комунистима тешко рањен. Командант Тимочког корпуса, потпуковник Љубомир Јовановић Патак, у извештају генералу Михаиловићу овако описује ту битку>
“Борба се водила прса у прса, огорчено и очајнички у густим и веома тешко проходним шумама. У тој борби нарочито се истакао храброшћу капетан Леонида Петровић, који је при јуришу тешко рањен у груди – и поручник Радомир Петровић са својом 1. бољевачком бригадом…“
Рањеног Леониду четници су са лажним исправама упутили у Швајцарску, на лечење. Сматрало се да је то привремено, али рат се ускоро завршио и Ленида је остао у граду Ерликону, где је радио као магационер. Од последица рањавања никада се није потпуно опоравио. Преминуо је 1970. у Цириху.
Razmačinji stolove, počinje šiz...

http://crno-bela-nostalgija.blogspot.rs/

User avatar
Kockalone
Posts: 244
Joined: Sun Jan 31, 2016 8:54 pm

Re: Четнички Команданти у II св. рату

Postby Kockalone » Mon May 09, 2016 5:00 pm

Бајо Станишић, Четнички пуковник
(1890 - 1943)

Image
Рођен је у Винићима код Даниловграда 1890. године.
Основну школу завршио је у Барама Шумановића, а подофицирску школу на Цетињу 1907. године.
У Првом и Другом балканском рату био је командир Винићке чете. Рањен је на Скадру 29. октобра 1912. године. У Првом светском рату је официр, па је 1916. године интерниран у њемачки логор "Boldogason" у ком је провео све до пада Аустро-Угарске 1918. године. Примљен је у југословенску краљевску војску, па је службовао у Београду, Марибору, Билећи и Требињу.
У Билећи је вршио дужност командира Подофицирске академије. Чин пуковника добио је 1940. године.
За вријеме априлског рата био је командант 38. пука који је једини напредовао код Скадра у војним операцијама. По капитулацији се повезао са Црногорским официрима, међу којима су били Павле Ђуришић и Ђорђије Лашић и почео припреме за дизање устанка.
За време Тринаестојулског устанка 1941. био је и члан привремене команде народноослободилачких група Црне Горе, а крајем јесени се налазио у штабу Вражегримско-Паковићко-Петрушинског Народноослободилачког покрета. Пуковник Бајо Станишић је протестно напустио Врховни штаб устаничке војске и са Бјелопавлићима формирао четничку формацију чији је био командант.
Са италијанским представницима је направио споразум 11. фебруара 1942. године у село Рсојевићи, код Даниловграда и отворено се изјашњавао против НОП-а. Био је у свим борбама које су се у братоубилачком рату водиле на простору Црне Горе читаве 1942. године.
Почетком 1943. пуковник Станишић се налазио у Херцеговини, организујући своје одреде ради уништења партизанског покрета.
У јесен 1943. са генералом Блажом Ђукановићем је преселио свој штаб у манастир Острог. Врховни партизански штаб дао је задатак Петој пролетерској црногорској бригади да опсједне и ликвидира Станишићев и Ђукановићев штаб у самом Острогу.
Напад је почео 17. октобра 1943. Зидине острошког манастира тучене су топовима. Блажо Ђукановић и Бајо Станишић су давали жилав отпор из самог манастира. Пуковник Станишић се повукао у Горњи острошки манастир, мислећи да ће му стићи помоћ из Никшића. После 4 дана опсаде, 21октобра предао се први генерал Ђукановић са нешто војника, а затим је осуђен на смрт и стријељан. Једини отпор је остао да пружа пуковник Станишић са своја два синовца. И поред партизанског повика да се преда, Станишић остаје до краја. Пред његову смрт, самоубиства су извршили његови синовци, а он је погинуо пуцајући са прозора Острошког манастира.
Тијело му је бачено низ острошке литице.


User avatar
Мићара
Posts: 1481
Joined: Tue Feb 09, 2016 8:07 pm
Location: Преко Дрине.

Re: Четнички Команданти у II св. рату

Postby Мићара » Mon May 09, 2016 8:28 pm

О Бају се браћо моја прије пјесма смјела запјевати није, иако је велико и мало сву истину о витезу знало да је био јунак од јунака из примјера Миљанова Марка, јер су власти тог великог лава предавале мраку заборава, те бијући Бога у човјеку у срамноме двадесетом вијеку!
Село моје мало је на бријегу, ту се браћо све мангупи легу!

suburban rebel
Posts: 85
Joined: Mon Apr 25, 2016 10:40 am

Re: Четнички Команданти у II св. рату

Postby suburban rebel » Sat Aug 06, 2016 6:13 pm

Мићара wrote:ВОЈВОДА РАДИВОЈЕ КЕРОВИЋ (1913 - 1946)


Je li to onaj sto je saradjivao sa handzarovcima i NDH? Velicina, nema sta...

User avatar
Мићара
Posts: 1481
Joined: Tue Feb 09, 2016 8:07 pm
Location: Преко Дрине.

Re: Четнички Команданти у II св. рату

Postby Мићара » Sat Aug 06, 2016 11:00 pm

suburban rebel wrote:
Мићара wrote:ВОЈВОДА РАДИВОЈЕ КЕРОВИЋ (1913 - 1946)


Je li to onaj sto je saradjivao sa handzarovcima i NDH? Velicina, nema sta...


Тим споразумима заштићено је становништво на територији лојалних одреда од усташких покоља и нацистичких.
Село моје мало је на бријегу, ту се браћо све мангупи легу!

User avatar
Мићара
Posts: 1481
Joined: Tue Feb 09, 2016 8:07 pm
Location: Преко Дрине.

Re: Четнички Команданти у II св. рату

Postby Мићара » Sun Aug 07, 2016 10:12 am

suburban rebel wrote:
Мићара wrote:ВОЈВОДА РАДИВОЈЕ КЕРОВИЋ (1913 - 1946)


Je li to onaj sto je saradjivao sa handzarovcima i NDH? Velicina, nema sta...


И прије него напишеш нешто барем прочитај нешто...
Занимљиво је да након успијешних борби 24 - 27 маја 1942 године (у којима је против 7-8.000 усташа и легије знатан допринос дао капетан Леко са својим одредом) примирје са непријатељем у Лопарама је потписао 30. маја 1942 године опет војвода Керовић. Ово примирје је било највеће оставрење четничке борбе у овом нашем крају. Примирјем је практично створена такорећи мини држава српског становништва тадашња 4 среза (Бијељински, Брчански, Тузлански и Зворнички), а овај резултат четничке борбе је највише допринео да Срби у четвороуглу избјегну спремљени геноцид.
Село моје мало је на бријегу, ту се браћо све мангупи легу!

suburban rebel
Posts: 85
Joined: Mon Apr 25, 2016 10:40 am

Re: Четнички Команданти у II св. рату

Postby suburban rebel » Thu Aug 11, 2016 12:47 pm

Мићара wrote:
suburban rebel wrote:
Мићара wrote:ВОЈВОДА РАДИВОЈЕ КЕРОВИЋ (1913 - 1946)


Je li to onaj sto je saradjivao sa handzarovcima i NDH? Velicina, nema sta...


И прије него напишеш нешто барем прочитај нешто...
Занимљиво је да након успијешних борби 24 - 27 маја 1942 године (у којима је против 7-8.000 усташа и легије знатан допринос дао капетан Леко са својим одредом) примирје са непријатељем у Лопарама је потписао 30. маја 1942 године опет војвода Керовић. Ово примирје је било највеће оставрење четничке борбе у овом нашем крају. Примирјем је практично створена такорећи мини држава српског становништва тадашња 4 среза (Бијељински, Брчански, Тузлански и Зворнички), а овај резултат четничке борбе је највише допринео да Срби у четвороуглу избјегну спремљени геноцид.


To nije bilo primirje, vec otvorena saradnja. O svemu govore i nemacki izvori, a postoje i fotografije Kerovica sa handzarovcima. Da nije rec "samo" o primirju govori to da su zajedno ucestvovali u borbama, isli u izvidnice, predavali zarobljenike u ruke nacistima. Cuvena fotka Kerovica sa fesaroskim oficirom je nastala posle pokolja tih istih jedinica nad Srbima u Sremu i istocnoj Bosni

User avatar
Мићара
Posts: 1481
Joined: Tue Feb 09, 2016 8:07 pm
Location: Преко Дрине.

Re: Четнички Команданти у II св. рату

Postby Мићара » Thu Aug 11, 2016 1:42 pm

Како схватиш сарадњу комуниста са окупатором и домобранима, тако схвати и сарадњу четника тј. тадашње легитимне краљевске војске краљевине Југославије...
Село моје мало је на бријегу, ту се браћо све мангупи легу!

User avatar
Мићара
Posts: 1481
Joined: Tue Feb 09, 2016 8:07 pm
Location: Преко Дрине.

Re: Четнички Команданти у II св. рату

Postby Мићара » Thu Aug 11, 2016 1:43 pm

С обзиром да су комунсити радили за добробит хрватског и муслиманског и српског (само комуситима) народа који није био слат у Јасеновац, а Четници искључиво за добробит Српског ПРАВОСЛАВНОГ народа!
Село моје мало је на бријегу, ту се браћо све мангупи легу!

suburban rebel
Posts: 85
Joined: Mon Apr 25, 2016 10:40 am

Re: Четнички Команданти у II св. рату

Postby suburban rebel » Thu Aug 11, 2016 5:19 pm

Ajde pa budi ljubazan pa iznesi dokaze o saradnji NOPa sa okupatorom i domobranima. Konkretno... znaci naoruzavanje, slanje ostale vojne pomoci, opreme, sanitetskog materijala, zajednicke akcije...
Ako je bila legitimna kraljevska vojska Jugoslavije, kao sto kazes, onda je bila odgovorna kalju i vladi u egzilu u kojoj su tokom citavog rata sedeli hrvatski mininti, kao i Slovenci. Kako su onda radili samo u srpskom PRAVOSLAVNOM ( ma sta to znacilo) interesu?

User avatar
Мићара
Posts: 1481
Joined: Tue Feb 09, 2016 8:07 pm
Location: Преко Дрине.

Re: Четнички Команданти у II св. рату

Postby Мићара » Thu Aug 11, 2016 9:31 pm

Последице твоје Удбе и Титиних синова су у неописивим размјерама... Многи докази о партизанским злочинима су скрвани дискримисани дуго година за време комунизма ишло се на голи оток или под земљу због тога. Сам доказ о томе колико је само филмова снимљено Валтера и слчиних који су са једним пиштољем убијали гомилу СС припадника и усташа домобрана, док су четници приказивани као пријатељи тих непријатеља... Сувишно је теби да се правдам, прочитај понекада нешто, не уздижем ја четнике до савршенства свако је морао да понекад ради како је морао... Како наш народ каже : "Од два зла изабери мање..."
Село моје мало је на бријегу, ту се браћо све мангупи легу!

suburban rebel
Posts: 85
Joined: Mon Apr 25, 2016 10:40 am

Re: Четнички Команданти у II св. рату

Postby suburban rebel » Fri Aug 12, 2016 2:14 am

Nek mi se napuse kurca i "udba i titini sinovi". Vidim da ti je tanko poznavanje istorije kada si poceo sa nekim ideoloskim fantazmagorijama. Ako si poceo ozbiljnu temu, tako i nastavi, ne pravi su naivan kad ti trazim da postavis dokaze za tvrdnje koje si izneo.

User avatar
Мићара
Posts: 1481
Joined: Tue Feb 09, 2016 8:07 pm
Location: Преко Дрине.

Re: Четнички Команданти у II св. рату

Postby Мићара » Fri Aug 12, 2016 5:23 pm

Нађи неку другу тему па скрнави, све што сам овде изложио су реченице засноване на чињеницама. Ако било који текст нађеш на интернету википедији или неком другом форуму, слободно постави линк. А ја ти тврдим да ово што сам ја написао можеш наћи само овде. Сарадња Јосипа и Анте Павелића почела је давно прије 2 св. рата. Као прво немаш нити један аргумент да ми кажеш да не познајем историју. Можда не твоју, али своју да.

НДХ ЈЕ ПРВИ ПОЧЕО ДА НАОРУЖАВА ПАРТИЗАНЕ У БОСНИ... Нема потребе 2 пут ти одговарам да се теби излажу докази нечему што није тема. И опет те молим нађи другу тему, а овде изложи неки користан прилог за српску историју ако имаш...
Село моје мало је на бријегу, ту се браћо све мангупи легу!

User avatar
Мићара
Posts: 1481
Joined: Tue Feb 09, 2016 8:07 pm
Location: Преко Дрине.

Re: Четнички Команданти у II св. рату

Postby Мићара » Sat Aug 13, 2016 2:36 pm

ПРОКЛЕТСТВО СРПСКИХ ПОДЈЕЛА

"Опростићемо, али нећемо заборавити,"
Патријарх Герман у Јасеновцу

Комунизам као идеологија и покрет никада није доживио своје звездане тренутке на просторима Семберије и Мајевице, као што је то био случај у неким другим крајевима бивше Југославије (Срем, Лика, Црна Гора, Крајина...). У Семберији и Мајевици је комунистичка идеја напросто увезана из других средина и вјештачки одржавана до краја другог св. рата, тако да не можемо говорити о комунистичкој револуцији на овим просторима , већ о једној јуначкој борби српског народа за властити опстанак и голи живот. На челу те борбе чији је главни циљ био да се сачува свака српска глава по сваку цијену, налазио се четнички покрет под вођством капетана Стеве Дамјановића Леке и четничког војводе Радивоја Керовића и других српских соколова, увијек спремних да положе животе на олтар отаџбине.

Отровна комунистичка идеја никада није дубље продрла у срце семберских сељака, дубоко патријархалних и побожних људи, који су вољели и поштовали српску круну и династију Карађорђевића. Бројни су докази за такву тврдњу.

Комунисти су на просторима Семберије и Мајевице водили РЕВОЛУЦИЈУ, а не ослободилачку антифашистичку борбу, како су покушавали да прикажу народу. Уосталом то отворено признаје водеђи од комунистичких коловођа са ових терена Родољуб Чубриловић у својим записима из "ослободилачког рата", гдје на једном мјесту , говорећи о циљевима комуниста у Семберији, каже да партизанима нису били главни непријатељ Нијемци, јер ће они бити поражени од моћне савезничке силе на важнијим фронтовима, нити су то били усташе и домобрани, јер ће и они отићи заједно са својим господарима, већ да су главни непријатељ Срба комуниста били Срби ченитици, само зато што су били лојални краљу и лагално изабраној власти у Лондону, јер комунисти су ти управо који не признају изборе и демократију, већ револуционарне насилне методе.

Један од показатеља прљаве комунистичке улоге на просторима Семеберије и Мајевице јесте број убијенх Срба од стране комуниста, који је пет пута већи од броја убијених Срба од стране четника. Комунисте су по броју жртава једино превазишле усташе.

На самом почетку устанка у Семберији и Мајевици број устаника комуниста је био незнатан, да би током развоја досегао максимално стотињак људи, све до битке на Вукосавцима 20.фебруара 1942. године, када комунисти као устаници практично нестају са ових простора. По свједочењима самих учесника у устанку у Семберији однос четника и партизана у првом периоду заједничке борбе био је у најмању руку 5:1 у корист четника, да би после разлаза велики број младих људи, скојеваца и партијаца прешао у четничке редове, разочаран сазнањем да су их комунисти злоупотребили за своје револуционарне циљеве, запостављајући ослободилачку борбу. Тако су из Доње Чађавице четницима прешли Стано Јовић- Кева, Момир Јовановић-Џелић, Славко Миловановић - Њемац и многи други.

Неоспорна чињеница је да је устанак у овом дијелу Семеберије подигао Драго Глигић са својим момцима, али то је дуги низ година оспоравала послератна комунистичка исторографија, приписујући главну улогу Фадилу Јахићу - Шпанцу, Стеви Поповићу, Ивану Марковићу - Ирцу и другим комунистичким активистима. Било је доста четничких људи , политички неопредјељених коју су устанку приступали из најчистијих патриотских намјера, као што су били Тешо Јакшић, Млађан Јевтић и многи други, али је већина њих била дубоко разочарана када су комунистички идеолози открили своје право лице.

Већ октобра 1942.године Црњелово и Обарска као и цио овај дио Семберије су под командом Раје Бањичића, човјека изузетних моралних квалитета, и угледног поштованог, образованог а уз то и омиљеног у народу. Тако почиње херојска борба четника за опстанак српског народа у овим крајевима.

РАЈО БАЊИЧИЋ
Attachments
DSC_0244.JPG
DSC_0244.JPG (58.05 KiB) Viewed 4872 times
Село моје мало је на бријегу, ту се браћо све мангупи легу!

User avatar
Мићара
Posts: 1481
Joined: Tue Feb 09, 2016 8:07 pm
Location: Преко Дрине.

Re: Четнички Команданти у II св. рату

Postby Мићара » Sat Sep 17, 2016 1:02 pm

Цитат Моше Пијаде, идеолога Kомунистичке партије Југославије, човека по коме се у Србији, Хрватској, БиХ, Македонији, Црној Гори, Словенији још називају и неке улице и тргови, па и културне и државне установе, који је на првом заседању АВНОЈ-а у децембру 1942. у Бихаћу рекао ово:
– “Потребно је зато створити толико много бескућника, да ови бескућници буду већина у држави. Стога ми морамо да палимо. Припуцаћемо па ћемо се повући. Немци нас неће наћи, али ће из освете да пале села. Онда ће нам сељаци, који тамо остану без крова, сами доћи и ми ћемо имати народ уза се па ћемо на тај начин постати господари ситуације.
Они који немају ни куће ни земље ни стоке, брзо ће се и сами прикључити нама, јер ћемо им обећати велику пљачку. Теже ће бити са онима који имају неки посед. Њих ћемо повезати уза се предавањима, позоришним представама и другом пропагандом. Тако ћемо постепено проћи кроз све покрајине. Сељак који поседује кућу, земљу и стоку, радник који прима плату и има хлеба, за нас ништа не вреди. Ми од њих морамо начинити бескућнике, пролетере.
Само несрећници постају комунисти, зато ми морамо несрећу створити, масе у очајање бацити, ми смо смртни непријатељи сваког благостања, реда и мира.”
(Документ се налази у Архиву Војноисторијског института у Београду фајлу Штаба врховне команде (ЈВУО) – Четничка архива, под ознаком K-12, 30/12.)

Image
Село моје мало је на бријегу, ту се браћо све мангупи легу!

User avatar
Мићара
Posts: 1481
Joined: Tue Feb 09, 2016 8:07 pm
Location: Преко Дрине.

Re: Четнички Команданти у II св. рату

Postby Мићара » Sat Sep 17, 2016 9:32 pm

Бранко-Бране И. Богуновић (1911 — 1945) четнички војвода, који је поникао из великог српског братства Богуновића.

За време Другог светског рата био је помоћник команданта Динарске дивизије, а због својих ратничких подвига и заслуга, добио је од Српске православне цркве „Светог Петра“ у Доњем Тишковцу старо и веома престижно одело, које је најпре носио војвода/сердар Милован Павасовић у устанку 1715. године, односно касније и војвода Голуб у устанку 1875. године.
Војвода Момчило Р. Ђујић (1907-1999) је управо на предлог (на самом почетку устанка у Крајини) војводе Богуновића предложен за команданта Динарске четничке дивизије, а том приликом је од стране присутних народних првака сам Богуновић изабран за помоћника команданта Динарске дивизије.
Бранко Богуновић је рођен 24. октобра 1911. године у Дрвару, где је одрастао и завршио основну школу.
Средње образовање добио је у Бања Луци, потом је војни рок одслужиоу ваздухопловству у Сарајеву и после тога постао чувар државних шума у шумској дирекцији у Дрвару.
Његови родитељи, Илија и Јованка, доселили су у Дрвар из Лике, из села Суваје код Срба.
Имао је четири брата и три сестре: Љубу, Миту, Уроша, Николу,Милеву, Наталију и Душанку. Био је ожењен са Милком Башић, из села Каменице са којом је имао сина Душка.
Војвода Бране Богуновић, био је познат спортиста и одличан ловац. Волео је песму, спорт и шуме. Дивне и чаробне босанске шуме, тајанствене и значајне по судбину Српства, још од Немањића, па до наших дана. Рат га је затекао на аеродруму код Сарајева и пре но што је полетео авионом, дошла је капитулација. Ловац и спортиста, није пао у ропство, нити у замку хрватских усташа који су отпочели покоље Срба. Пробио се кроз шуме до Дрвара и из њих ударио у првом дану устанка, 27 јула 1941, ударио по крвавим хрватским кољачима, који су планирали да истребе Српство из западних српских покрајина.Од тог дана, он је предводио српске слободаре и у саставу славне Динарскечетничке дивизије, био комадант корпуса “Гаврила Принципа,”помоћник команданта дивизије и члан врховног национално-политичког комитета на Тромеђи. Одликован је Карађорђевом звездом са мачевима за личну храброст и храбро предвођење људиу борби против непријатеља.
Велику породицу Илије Богуновића рат је потпуно распарчао.
Бранко је био командант четничког корпуса „Гаврило Принцип“, брат Урош, командант Шесте крајишке партизанске бригаде, а Мита, за време устанка против усташа, командант Гламочког устаничког фронта.
Кад је дошло до сукоба између четника и партизана, Мита сепотпуно неутралисао.
Пошто је познавао људе и пределе Грахова, ишао је по селима, саветовао народ, окупљао и организовао чете у борби против усташа и комуниста.
Бранко Богуновић је рањен приликом пробоја блокаде у Пађенима, 4. децембра 1944. године, пошто је покушао убацивање у партизанску позадину на Динари.
Убрзо по рањавању, 1945. године, партизани су га заробили и убили.
Урош Богуновић - Роца (1914-2006), његов рођени брат, био је партизански генерал, који је чак проглашен и за народног хероја.

Image
Село моје мало је на бријегу, ту се браћо све мангупи легу!

Odan
Posts: 558
Joined: Mon Aug 29, 2016 12:04 pm

Re: Четнички Команданти у II св. рату

Postby Odan » Thu Apr 27, 2017 1:10 pm



Return to “Српство изнад свега”

Who is online

Users browsing this forum: No registered users and 1 guest