Рођен је на ,,граници“ у Паповини, малом засеоку села Казанаца 1909 године, на тврдом кланцу између Херцеговине и Црне Горе, куда су многе турске чете најчешће остављале своје главе. Одрастао је уз оца Сима и мајку Ђурђу, уз струне гусала и приче о слободи и јунаштву и турским погибијама. Радојица завршава Богословију на Цетињу и свештенички посао започиње у Пиви, у Стабнима. Жени се Иконијом Аџић са којом је добио шесторо дјеце.
У међувремену се у Казанцима обновила црква Светог Михајила, стара још из турског времена и свештеник Радојица бива премјештен у свој родни крај. У његовом сусједству у селима Казанци, Вратковићи и Бобатово гробље настањена је велика и поносна на своју историју породица Тепавчевића, чије поријекло води директно од Павла Орловића, знаменитог косовског јунака и најпознатијег српског рањеника.
И за ондашње а поготово данашње прилике поп Радојица живи једним за свештенике неуобичајеним а уствари нормалним животом. Црквене обреде обављао је свечанима данима а све остало вријеме проводио је као и сваки други комшија, орући њиве, косећи ливаде и жито, држећи стоку и ни почему, изузев браде се није разликовао од других сељака. Препознатљив је по томе што увијек Библију или неку другу књигу држи под мишком. За обављене обреде, венчања и крштења, прекаде по кућама и остало никада није узимао новац или било какву другу надокнаду. ,,Све ће то Свевишњи надокнадити!“- позната је његова узречица. Кажу да зато није ни носио свештенички торбак. Сељаци су се често љутили на њега, али он је истрајавао на својим моралним принципима. Као такав стекао је углед и много пријатеља како у Херцеговини тако и у Црној Гори. Његова кућа постаје отворена и свратиште најугледнијих људи тога краја и шире околине.
Све дјелује идилично али долази до рата, распада државе и појаве усташлука. Радојица помно прати ситуацију и осјећа да се спрема велико зло, посебно са запада. Стижу и појачања усташке полиције на оближње Брљево. Муслимани у Автовцу и Гацку ,,дижу главу“ и често пријете. Стижу и прве црне вијести из села Корита гдје су усташе ликвидирале читаво село, бацајући људе у јаму. Стижу и прве црне вијести из села Корита гдје су усташе ликвидирале читаво село, бацајући људе у јаму. Корита су била поносно српско село на које су били посебно ,,кивни“ још из турског вакта а имало је и велики број Солунских добровољаца. Поп одмах провјерава тужне вијести и скупља виђеније људе из Казанаца и Вратковића а изгледа и из других села, савјетује се са њима шта је чинити, мада је свима јасно да се усташе морају напасти пре него што они нападну њих. То су и урадили већ око пола ноћи између петог и шестог јуна. Можда је исправније славити пети јуни када су извршене припреме а око поноћи нападнута је касарна на Брљеву. Метак слободе испаљен на Брљеву те ноћи одјекнуо је широм Ендехазије а допро је не само до Загреба већ и и до Хитлеровог штаба у Њемачкој. Те јунске ноћи подигли су се на оружје мјештани свих околних села, негде око три стотине људи. Навешћу пример куће Вучића Паповића из Горњих Казанаца из које су исту вече у рат кренили Милан и Аћим са својих десет синова, дакле дванаест пушака. Каква је трагедија касније задесила народ, пре свега због несрећне поделе у народу, говори податак да је од њих дванаест рат преживело само четворица. Гинули су од Казанаца до Никшића, Лијевча поља па све до Словеније. У зору шестог јуна, на брду Гату освануо је српски барјак из села Галешине, као симбол пркоса и слободе. Поставило се питање вође, мада је свима јасно да је то разборити поп и најмаркантнија личност краја свештеник Радојица Перишић. Сељаци само погледом испратише попа и то је било готово! Он се нећкао, јер је био свештеник, али је морао да поштује вољу већине. Од тада више није служио службу, пушку би одлагао и стављао епитрахиљ само у случајевима сахране својих бораца. Тако вољом Вишњег и Свете Тројице поп Радојица Перишић прими мученичку улогу вође устанка. У наредним данима Радојица је са својим борцима створио у ширем рејону села Казанаца, Вратковића, Галешине, Добреља и Гареве, Степена, Зборне гомиле, Липника, Јасеника, Врбе све до Изгори, касније и шире праву тврђаву српске слободе. Због своје привржености Краљу и отаџбини ,,попова села“ су неколико пута била смртно угрожавана, прије свега од стране пивских, голијских и србијанских партизана а богами и херцеговачких. Иако су три пута пљачкана и паљена увијек су успијевала да се одбране и дизала се из пепела. Колика је страст за уништење српске слободне територије говори битка на Гату, доминантном брду на Гатачком пољу, које је од почетка до краја рата представљало симбол српске слободе. Јуна ( 10/11 ) 1942 године на њему је погинуло седамдесет партизана у безуспешним нападима Прве пролетерске бригаде да га заузму, иако је поп безброј пута позиво на прекид борбе и бесмислено проливање братске крви. Мало је познато да су још за вријеме рата, по угледу на усташе многе српске породице припадника попове војске завршиле у јамама, например породице Николић у јами у Клањевој страни у Горњим Казанцима али један број и у Голији а чланови породице Паповић чак у Стозима, у Голији близу Никшића. Капетан Душан Бајагић, лични пријатељ Радојице Перишића, учесник устанка у Гацку, бачен је у јаму Брусеви код Смријечна у Пиви. После рата су ова своја срамна дјела скривана називајући их некаквим лијевим грешкама.
Поп Радојица је увијек био први у нападу на бункере. Красила га је изузетна снага и брзина. На његово летачко кретање уз брдо борци су обично коментарисали ,,полако попе ако Бога знаш, подави нас“.
Познавао је историју породица сваког свог војника, па је паузе користио да исприча свакојаке досетке и породичне занимљивости. Био је изузетан хуманиста. Све заробљене војнике је ослобађао. Није дозвољавао да се убијају, то није дозвољавала његова свештеничка савјест. Навешћу само један симболичан примјер. На Богојављење 1942 у Врби је вршена служба и прослава. Кад се све смирило упадоше партизани на челу са Љубом Вушевићем и убише пиштољем чувара и још двојицу пратилаца мајора Бошка Тодоровића, који је намеравао да организује напад на Борач, њега заробише заједно са капетаном Радојицом Рончевићем и потпоручником Видаком Ковачевићем и поведоше их у партизанско легло у Црну Гору. Иако је била Крсна слава породица Тепавчевић и Манојловић Свети Јован, поп алармира своје Казанчане и на Крсцу, по снијегу до кољена стигоше и отеше заробљене. Поп нареди да пусте Вушовића на слободу иако им је овај опет касније загорчавао живот. Такав је био током читавог рата. Пропуштао је и партизане да прођу, али само уз један услов да нема пуцања и убијања. Имао је прилике да ликвидира најжешће противнике, никада то није урадио, увијек би их ослобађао уз братски савјет.
Двадесетог јуна у Казанце преко Дражљева долази из Србије Милорад Поповић, маркантни капетан Краљеве гарде. Док је пролазио улицама београдске даме су обично отварале прозоре и дивиле се његовом мушком стасу и љепоти а краљица Марија му је у знак поштовања поклонила најбољег коња. Кажу да су га Казанчани величанствено дочекали. Касније, кад је устанак шире плануо поп ће му, у знак повјерења предати команду над Гатачким четницима а он преузети команду над можда најелитнијом Дражином јединицом, Другом Гатачком (Голијском) бригадом. Радојица ће током рата са својом јединицом будно мотрити на усташка упоришта у Кули Фазлагића и Борчу и учествовати у свим борбама широм Херцеговине, посебно су биле тешке четрдесет трећа и четврта година. Да је којим случајем пришио петокраку каријери вође јунског устанка не би било краја, примио би све ленте и ордење новог вјештачког свијета? Али, преовладала је светосавска свијест, зрелост, интелектуална горштачка супериорност саткана у Казаначком камену и поп је са својим борцима до краја остао вјеран ,, часном крсту и слободи златној“.
За показано јунаштво и врлине два пута је одликован. Први пут одликовао га је Краљ Петар ,,Карађорђевом звијездом са мачевима“ а други пут митрополит Јоаникије свештеничким ,,Црвеним појасом са листама“. За војничке заслуге, једини од Драже овлашћени Војвода Илија Трифуновић Бирчанин, предратни предсједник Народне одбране, доделио му је то поносито звање Војводе.
Био је јако везан за Казанце и Херцеговину. Да му се не би замјерило невољно је кренуо са својом војском у октобру 1944 ка Фочи и Босни. Онима који нису то жељели предложио је по Милорадовој препоруци да остану.
Са Херцеговачким корпусом, којим је командовао Милорад Поповић прешао је ријеку Врбас. Због лоше координације од стране црногорских четника, да ли случајно или намјерно, нашао се са својим штабом незаштићен у атару села Сеферовци на брисаном простору Лијевча поља. То су преко црногорских зеленаша сазнале усташе из Фазлагића куле, Борча и Равног са тенковима и борним колима, наоружани до зуба са шест пушкомитраљеза у зору су четвртог на пети април 1945 изненада напале попов штаб у једној школи.
Ујутру су пронађена тијела измасакрираних гатачких јунака, њих 23 (преживео је само Радован Дивљан) а међу њима и Благоја Тепавчевића, комаданта јуришног батаљона, али било је касно за освету, усташе су побјегле у њихово упориште у Градишку. Међутим, попа није било. Колале су разне приче а у књигама које су писали преживјели каже се да је поп заробљен. По једној верзији његова глава однета је Титу и Павелићу као поклон. Док се не утврди истина могу само рећи да је сигурно мучен и да није преживео Босанску голготу.
Издан од ,,Савезника“, Владе, Краља и од Бога једино је сигурно да је четири године непоколебљиво носио барјак части и српске слободе! Његови саборци су сахрањени испред цркве у селу Кукоље. Томо Гузина и Јово Пашајлић су бринули о томе и уз сваког јунака ставили запечаћену флашу са именом и презименом. Свештеник из Голије очитао је опело а Милорад Поповић одржао опроштајни говор. Остаје нада да ћемо једног дана можда пронаћи попове земне остатке и пренијети их Гацко ( као што је то већ урађено седамнаест његових бораца).
Двије Гатачке бригаде ( Гатачка и Голијска ) биле елитне јединице Драже Михајиловића. Према подацима из децембра 1942 године ове двије бригаде бројале су импозантних 1055 бораца и биле су сврстане у четири батаљона и шеснаест чета.
И данас после седамдест година у Гатачком и Голијском крају није избледела слика на Војводу Радојицу Перишића, тог трагичног јуначког Гатачког витеза а изнад свега честитог и часног човјека, који може бити само добар примјер долазећим генерацијама.
